„Интуитивни ум је драгоцен дар, а рационални ум веран слуга. Створили смо друштво које слави слугу, а заборавило је дар”, сматрао је Алберт Ајнштајн.
У васпитавању деце сви ми, и родитељи и просветни радници, трудимо се да им развијемо радне навике, концентрацију, одговорност. Сматрамо да треба да имају свој дневни распоред који би их спречио да „блеје у празно”. Но, да ли смо у томе заправо погрешили? Да ли уопште знамо значај „одлуталих мисли”?
Сви ми тежимо да побегнемо од напорне фокусираности когнитивног мишљења, и вратимо се природном радном режиму мозга, оном у коме мисли лутају. Шта то заправо значи? Напуштање простора проблема који умом настојимо да решимо? Изгледа да није то, већ управо супротно. Одлутале мисли могу да наруше тренутни фокус, но то не значи да мозак престаје да се тим проблемом бави и даље, и то на начин који му је удобнији, са бољим резултатима.
Откривено је да су можда и системи који
учествују у лутању мисли активни непосредно
пре него што дође до неког креативног увида
те да су посебно активни код особа са
дефицитом пажње (код деце је то врло често
повезано са поремећајем хиперактивности).
Одлутале мисли, заправо, буде нашу креативност. Спајају je са интуицијом, коју концентрисани ум запоставља. „Интуитивни ум је драгоцен дар, а рационални ум веран слуга. Створили смо друштво које слави слугу, а заборавило је дар”, сматрао је Алберт Ајнштајн.
Алберт Ајнштајн (Википедија)
Откривено је да су можда и системи који учествују у лутању мисли активни непосредно пре него што дође до неког креативног увида те да су посебно активни код особа са дефицитом пажње (код деце је то врло често повезано са поремећајем хиперактивности).
У савременом свету, где готово сви имају приступ информацијама, нове вредности се рађају из оригиналних синтеза, из идеја које се спајају на сасвим нове и неочекиване начине.
Међутим, ми немамо никакав перцептивни
апарат да осетимо нестајање озонског
омотача или појаву канцерогених ћелија.
Што нам мисли више лутају, то мање примећујемо шта се дешава „сада и овде”. Готово је немогуће ухватити тренутак када нам мисли одлутају, и нисмо у стању ни да појмимо да смо „одлутали” све док се фокусираност можданих активности не поврати.
Током еволуције наш мозак је прилагођен, увежбан за преживљавање, дакле за регистровање звука и покрета. Међутим, ми немамо никакав перцептивни апарат да осетимо нестајање озонског омотача или појаву канцерогених ћелија. Дакле, ми не примећујемо (у контексту фокусираности мозга) оно што није ту, нити се можемо упозорити на то као на могућу опасност.
Наш ум има оптичку илузију да је садржај наше свести једнак збиру свих информација у уму. Аутоматски систем фокусираног мозга углавном добро функционише у свим просторима рационалног (обављање посла, решавање рутинских ситуација, па чак и редовних дневних комуникација).
Међутим, наше емоције, наша природа и њене склоности, различите од индивидуе до индивидуе, стварају одступања од те рационалне фокусираности која нам је омогућила преживљавање. Одлутале мисли заправо јесу онај блесак који, излазећи из оквира фокусираности, отвара могућност одмора, који истовремено, по правилу изненада и ничим изазван, отвара креативност која тада у том блеску заправо решава проблем и препушта га даље на обраду фокусираном мозгу.
(Бранислав Гузина, РТС)
