КОСМОС НИЈЕ ЦЕЛИНА

Неизбежна последица јесте компромитација свих спекулација о старости и димензијама космоса, и о брзини, положају, величини и других атрибута космичких објеката, што је значајно ослобађање астрономије од заблуда и догми које је сама произвела.

Никола Пилиповић

Онај не очекује неочековано
неће га ни открити.

Хераклит

Под појмом комуникације (K) треба мислити на међусобни однос два, или више, материјалних објеката (МО) у најширем смислу. Тај однос може бити једностран и тиме временски ограничен, јер то је дејство једног МО на други, а то је могуће само преласком материје – енергије (МЕ), те је могућ само док се потенцијал делујућег МО не исцрпи. Ту врсту комуникације познајемо као феномен и то је једини могући начин постојања МО, јер он постоји само кроз деловање на окружење, у складу с филозофемом: нема објекта без субјекта, то јест феномен је начин постојања МО. Однос два или више МО може бити и обостран – двосмеран, то зовемо интеракција, међуделовање, при чему МЕ наизменично прелази с једног МО на други. Ако је та размена МЕ уравнотежена K може бити трајна и у том случају настаје нова целина с новим атрибутима, то јест настаје нови МО. Пошто интеракцијом настаје нови МО, то можемо закључити да комуникацијом настају и постоје МО, изузев оних најпростијих: електрона и позитрона.

Интеракција може бити и неуравнотежена и у том случају је временски ограничена док се не утроши потенцијал једног од објеката. Типичан пример је гравитација која се може орбитирањем трајно одржавати чинећи при томе нови МО или ако размена МЕ није уравнотежена увећава се маса већег објекта али не настају нови атрибути, то није нови МО. Феномен је каузалан и тиме је у надлежности физике, али његов настанак не мора бити каузалан, већ он може настати и из слободе вољом живог бића, које је тиме сингуларитет у каузалитету, и тада је у надлежности теорије еволуције матерје (ТЕМ).

Интеракција се може остваривати између неживих МО и тада је у надлежности физике, али може бити и између живих бића и окружења уопште и тада је у надлежности ТЕМ. Значи, K морамо посебно тумачити у домену каузалитета а посебно у домену слободе – живота. Морамо разликовати суштину појма K од појма еволуције K, јер физика не може да тумачи појам еволуције K зато што није теоријска наука те не може да сагледа целину већ може да се бави само њеним деловима. Зато је еволуција комуникације у надлежности ТЕМ и оним делом у коме се она остварује каузално.

Покушаћемо да покренемо размишљање о овом значајном појму, који се налази у темељу нашег сазнања и тумачења природе, а неоправдано је маргинализован свођењем на антропоцентрични домен; као такав је чак и игнорисан. Почнимо од домена каузалитета, од сазнања која нам даје физика, од тога како она тумачи природ, а тиме и појам комуникације. При томе не мислимо на законе природе, јер су они засновани на искуству и искуствено истинити и утолико су ван дискусије, али су тиме и променљиви и нису релевантни тумачи природе. Пошто ван искуства не можемо имати никаква поуздана сазнања о природи то се онда наше спекулације – као и свих оних који шире домен свог учења ван искуства – своде на метафизичка размишљања, на то да стварамо целовиту слику природе из које ће се моћи разумети што већи број феномена, иако никада нећемо знати шта је иза слике.

Могло би се приговорити да онда и не треба да излазимо ван искуства – а то је са једне стране космос, а са друге стране структура МО (не материје, јер она гради МО и о њој можемо знати само да се јавља у две форме: као МО и као енергетско поље, а сада знамо и да еволуира) – али постоје бар два довољна разлога да то чинимо. Један је да о томе не одлучује човек (као ни о било чему значајном у бићу цивилизације – држави), јер биће цивилизације подлеже само једном императиву: еволуирати што брже, а еволуција се своди на увећање искуства што је могуће само изласком из њега. Други, исто тако, довољан разлог је у човеку, у његовом интелектуалном бићу, које свој смисао тражи у одговору на метафизичко питање: зашто, за разлику од његовог биолошког бића које се задовољава одговором на питање: како, које даје наука.

Физика, у свом хаотичном и парцијалном развоју, у својој еволуцији и у тежњи да изађе ван искуства, унела је – у тумачење космоса и тумаћење структуре МО много потпуно произвољних па чак и апсурдних хипотеза, којима се могу објаснити неки од уочених феномена, али многи их тврдокорно компромитују. Kонкретно, у тумачењу космоса темељне хипотезе су:

1. Све почиње с Великим праском (ВП): и простор и време, а то значи да:

– Оно што је дошло с ВП, што зовемо материја, било је „сабијено” у математичку тачку, а то је не апсурд већ потпуна бесмислица, али она је неопходна за такав сценарио јер бесконачно велика густина материје је не само услов да се из ВП створи цео космос, већ и да се створи простор и време, што је нерешив проблем, јер ВП је или резултат компресије претходног космоса, у коме случају, постоји простор и постоји време али не постоје МО, што је такође неодрживи апсуд, а проблем настанка се само бесконачно помера у прошлост те и даље остаје потпуно ван било какве могуће спекулације, или је резултат продора материје из неког другог простора – назовимо га универзум али и у том, ма каквом универзуму, није могућа бесмислица: да се у математичку тачку сабије ма шта, а поготово не цео космос.

2. Уведена је хипотеза о ширењу простора, што је такође апсурд који се не може ни замислити.

3. Уведен је појам инфлације, то је бесконачно брзо ширење простора, та неодржива хипотеза је уведена да би се објаснио хомоген распоред МО у простору космоса.

4. Прећутно је уведена хипотеза да је сва материја космоса настала истовремено, то јест да нових продора материје из универзума није било, што је могуће али је мала вероватноћа.

5. Такође прећутно је уведена хипотеза да се материја јавља само у две форме: као МО и као ЕП, што је могуће али ничим није поткрепљено.

6. Уведена је, опет прећутно, недопустива хипотеза да закони природе произашли из нашег искуства важе и ван њега за цео космос.

7. Основна теорија на којој физика тумачи космос јесте Ајнштајнова теорија опште релативности, а она почива на нетачној хипотези да су инерција и гравитација иста појава, јер вектор поља инерције је паралелан с брзином, а то значи да је то поље паралелних вектора а вектор гравитације је усмерен ка једној тачки, то јест то је поље конвергентних вектора. У Ајнштајновом лифту могу да се разлуче инерција и гравитација.

Теорија ВП је неодржива јер је идеја ВП немогућа било да се тумачи као математичка тачка, било као физичка тачка, те је треба одбацити и ако нема конкурентске теорије, модела. Али, могуће је засновати теорију Космоса на хипотезама које су одрживе, које нису у себи противречне, иако се не могу никада потврдити другачије до кроз сагласност са опажањима.

И поред оволико и оваквих хипотеза физика не може да објасни низ уочених космичких појава: шта је гравитација и зашто не може да се обједини у једну теорију са осталим фундаменталним силама, шта је магнетно поље, како маса прелази у енергију и обрнуто, црвени помак (ЦП) квазара који их датира пре настанка галаксија, а то значи и звезда, што је противречно, различите ЦП за објекте који су у видљивој K то јест који су неупоредиво ближи једни другима него што то налаже ЦП, гигантизам у доба Јуре. Модел, теорија ВП је неодржива јер је идеја ВП немогућа било да се тумачи као математичка тачка, било као физичка тачка, те је треба одбацити и ако нема конкурентске теорије, модела. Али, могуће је засновати теорију космоса на хипотезама које су одрживе, које нису у себи противречне, иако се не могу никада потврдити другачије до кроз сагласност са опажањима.

Почнимо са хипотезама о универзуму из којег је стигла материја која чини наш космос. Изгледа да се о њему ништа не може претпоставити јер то не допушта принцип хијерархије, али није тако. Ако наш космос чине МО и ЕП, онда универзум чине:

– Или исти такви МО и ЕП, у ком случају је он исто што и космос, те се проблем премешта са космоса на универзум, то јест таква хипотеза је бескорисна.

– Или универзум чине неке форме за цео ред веће од ових нама доступних, али такав универзум не може да произведе овај космос јер сложенији и већи МО настају од простијих и мањих кроз њихову комуникацију, а сва опажања показују да се то и дешавало у еволуцији материје космоса, што значи да би материја универзума морала прво да прође кроз ниво нама доступних МО и ЕП да би стигла до нивоа електрона из којег би се потом изнедрили ти исти МО и ЕП, и то је противречно.

– Преостаје само трећа могућност: универзум, ма шта да је, мора бити сачињен од материјалних објеката недоступних нашем опажају (МО-1). То јесте хипотеза у смислу спекулација, али она је једини начин постојања универзума као ентитета из којег је настао овај космос, то јест то је једна врло вероватна хипотеза. Та хипотеза садржи и могућност осцилаторног модела – јер се он на крају може свести само на њу – али то више није тачка ни математичка ни физичка, јер простор и време већ постоје, већ само физички могућа концентрација материје. Ако претпоставимо ту хипотезу:

1. Универзум, у коме се налази наш космос чине МО-1 и ЕП-1 недоступни нашем опажају, и додамо такође логичну хипотезу;

2. Ти МО-1 међусобном комуникацијом производе елементарне честице: електрон и протон из којих – као што то показују посматрања космоса – настају сви остали МО и ЕП.

Из ових хипотеза произлази:

– Космос није целина, већ је скуп МО и ЕП који су настали у различито време у простору универзума, те се питање његове старости не може поставити;

– Димензије космоса се не могу ни замишљати, јер космички објекти могу настати у било којој тачки универзума, а о универзуму не можемо ништа мислити, осим већ реченог;

– Гравитација је резултат импулса МО-1, који имају велику продорну моћ али ипак ограничену, те их МО делимично апсорбују;

– Том апсорпцијом увећава се маса МО, из чега произлази њихов црвени помак сразмеран њиховој старости, тиме су објашњени сви феномени у вези с квазарима и гигантизмом. На идеју да елементарне честице старе дошли су, још пре пола века Фред Хојл и Халтон Арп али, нажалост, они нису отишли даље од ње, нису образложили ни њено порекло ни последице и нису ни покушали да нађу алтернативу идеји ВП иако су је сматрали неприхватљивом;

– Неизбежна последица јесте компромитација свих спекулација о старости и димензијама космоса, и о брзини, положају, величини и других атрибута космичких објеката, што је значајно ослобађање астрономије од заблуда и догми које је сама произвела.

Далеко сам од тврдње да овај сценарио треба некритички прихватити, напротив, и ово је само једна спекулација, али ако се она заснива на могућим, па чак и вероватним, хипотезама и ако објашњава више од владајуће догме о ВП, онда треба и о њој размишљати, бар као о лепој интелектуалној забави, да парафразирам великог Дејвида Хјума.

Вратимо се, после ове дигресије, појму комуникација и његовој еволуцији у домену слободе – живота. Ако кроз комунакицију настају нови МО, онда је то, по дефиницији, њихова еволуција у домену каузалитета. Али са уведеном хипотезом о универзуму, она почиње већ с настанком елементарних честица, то јест обухвата цео нама доступан материјални свет. Еволуција, то јест усложњавање МО се остварује исто као што смо већ тумачили, јер она не зависи од природе настанка електрона и протона, али са извесном, за еволуцију небитном, разликом што се маса свих МО увећава с њиховим трајањем и што настају нови електрони и позитрони, а тиме и нови МО. То значи да спектри космичких објеката зависе од њихове старости, од тога колико је времена прошло између настанка посматраног објекта и настанка посматрача. Још је Ф. Хојл показао да, у том случају, није могуће разликовати ЦП настао Доплеровим ефектом од ЦП насталог услед старости објекта.

Изгледа као да овај сценарио има нерешив проблем: масе електрона и позитрона нису константне, што се и подразумева за космичке МО, али и на Земљи би требало да су различите јер настају као скуп МО-1 који не мора садржати исти број тих честица, без обзира што је јасно да постоји извесан минимални број који производи електрон, односно протон. Вероватно и јесте тако: нису масе електрона на Земљи једнаке, али то ништа не значи, јер се сва мерења и сви мерљиви феномени заснивају на средњој вредности великог скупа електрона односно протона. Примера ради, најновија и најпрецизнија спектрометарска мерења у експерименту ASACUS у ЦЕРН-у извршена су на скупу од око две милијарде електрона.

Иако комуникација прати еволуцију и у домену каузалитета се поистовећује с њом, у домену слободе – живота, у живом бићу она се појављује и у другачијој сврхи. Ми смо већ тумачили појам комуникације између два објекта којим настаје трећи и закључили смо да се то остварује разменом масе – енергије (МЕ). Међутим у домену слободе – живота, живо биће може остваривати и информациону комуникацију (ИK) – под чиме мислимо на комуникацију којом се преноси занемарљива количина МЕ, већ промена једног или више атрибута преносе информацију, чија еволуција вишеструко надилази еволуцију МО – знања. Показаћемо то кроз еволуцију живих бића.

Живо биће с два животна циклуса се остварује скоро искључиво кроз масену комуникацију (МK), као што то захтева и принцип континуитета, јер нежива биомаса одржава своју структуру искључиво кроз МK.

Биће с четири животна циклуса – организам, на нивоу ћелије опстаје скоро искључиво кроз МK, као и биће с два животна циклуса. Међутим, спољашњи животни циклус (СПЖ) остварује кроз МK, преко органа и кроз ИK преко чула. А свој унутрашњи животни циклус (УЖЦ) и материјалну структуру кроз МK, док се целовитост бића остварује кроз ИK.

Биће са шест животних циклуса – биће цивилизације – држава свој СЖЦ остварује кроз МK и кроз ИK, а свој УЖЦ и материјалну структуру кроз ИK.

Тренд увећања ИK у живом бићу се наставља и кроз неорганско биће у које се већ добрим делом трансформисало биће цивилизације – држава. Свој СЖЦ оно остварује кроз МK и кроз ИK, а свој УЖЦ заснива искључиво на ИK, док МK учествује само у изградњи материјалне основе која је неупоредиво простија од органске основе осталих живих бића.

Можемо, као вероватно, закључити да ће се у евулуцији неорганских бића тај тренд наставити тако што ће материјалну основу чинити све простији МО. То би било у складу с неизбежним сукобом између еволуције која тера биће на све већу агресију, чак до потенцијала енергије везе материјалне основе, чиме долази до разарања бића, и бића које своју пропаст одлаже прелазећи на све простије МО јер је њихов потенцијал везе виши.