Савремена истраживања показују да је, заправо, могуће да биљке виде. Од микроорганизама до дрвећа имају неки начин да нас посматрају.
Замисао није нова, пише часопис „Сајентифик Америкен”. Године 1907. Франсис Дарвин, син Чарлса Дарвина, претпоставио да листови имају органе који су својеврсни спој сочива и ћелија осетљивих на светло. Огледи спроведени почетком 20. столећа потврдили су да такви склопови постоје. Такви органи називају се протооко (ocelli).
Цијанобактерија користи
цело тело ћелије као лећу
за фокусирање слике извора
светлости на ћелијској
мембрани, налик на мрежњачи
животињског ока.
У међувремену су „биљке које види” пале у заборав, све до пре неколико година. Франтишек Балушка, биолог биљних ћелија са Универзитета у Фиренци, изложио је нове доказе да поврће може бити „визуелно свесно”. Кључ представља откриће праве природе цијанобактерије Synechocystis прошле године.
Она делује као протооко, али истовренемо је једноћелијски организам способан за фотосинтезу. Наиме, ова цијанобактерија користи цело тело ћелије као лећу за фокусирање слике извора светлости на ћеијској мембрани, налик на мрежњачи животињског ока.
Иако још није разјашњена сврха овог механизма, само постојање указује на то да се нешто сличано могло развити код виших биљака. Ако већ постоји на нижој степеници еволуције, онда се ова одлика могла задржати.
Скорашњи научни чланак показао је, такође, да биљке као што су купус и слачица излучују беланчевине које су укључене у развој функционалних „видећих тачака”, што су ултрабазичне очи какве налазимо код једноћелијских организама попут зелених алги.
