Када узимате аспирин против главобоље како он зна да допутује до ваше главе и ублажи бол? Фармацеути кажу да не зна, како онда престане главобоља или спадне температура?
Молекули било ког лека не могу циљано да се транспортују кроз наше тело, нити они имају контролу над тим где ће на крају завршити. Али фармаколози хемијским процесима модификују молекуле лека да би били сигурни да ће се они чврсто везати за места на која треба и да ће мимоићи она на којима их не желимо.
Сваки фармацеутски произоди садрже више од саме активне супстанце која директно утиче на обољење. У њима има и „неактивних састојака” или молекула који побољшавају стабилност, апсорпцију, укус и друге квалитете који су важни у обезбеђивању тога да лек одради свој посао. На пример, аспирин који смо прогутали такође има и састојке који спречавају ломљење таблете током транспорта, али и помажу да се раствори у нашем телу.
Иако су лекови направљени тако да циљају специфичне рецепторе да би произвели жељени ефекат, немогуће је спречити их да наставе да циркулишу у крви и да се везују за нециљна места и тако се јављају нежељене последице.
Када прогутамо таблету, она ће се најпре растворити у нашем желуци и цревима пре него што се молекули лека апсорбују у крвоток. Чим доспе у крв, може да циркулише по целом телу како би приступио различитим органима и ткивима. Молекули лека утичу на наше тело тако што се везују за различите рецепторе на ћелијама који онда изазивају одређени одговор. Иако су лекови направљени тако да циљају специфичне рецепторе да би произвели жељени ефекат, немогуће је спречити их да наставе да циркулишу у крви и да се везују за нециљна места и тако се јављају нежељене последице.
Молекули лека који круже у крви се, такође, временом деградирају и на крају преко урина испуштају. Пошто неки молекули лека у зависности од хемијских својстава никако не могу да продру кроз слузницу црева, поједини лекова које прогутамо никада се не апсорбују и уклањају се изметом. Управо зато што се не апсорбује цео садржај лека, извесни лекови, попут оних који се користе за лечење високог крвног притиска и алергија, узимају се у више наврата да би се заменили елиминисани молекули лека и одржао довољно висок ниво лека у крви.
У поређењу с капсулама и таблетама, ефикаснији начин уношења лека је убризгавање у вену. На овај начин, цела доза лека циркулише кроз тело и избегава деградацију у пробавном тракту. Многи лекови који се дају интравенозно су „биолошки лекови” или „биотехнолошки лекови”, који укључују супстанце добијене из других организама.
Један од начина да добијете високу концентрацију на правом месту јесте да примените лек тачно тамо где је потребно, као што је трљање масти на кожни осип или употреба капи за очи.
Најчешћи облици ових лекова се користе у терапији рака и зову се моноклонска антитела, а то су протеини који се везују за туморске ћелије и убијају их. Ови лекови се убризгавају директно у вену јер желудац не уме да разликује варење терапеутског протеина и варење протеина из чизбургера. У другим случајевима, лекови за које су потребне веома високе концентрације да би били ефикасни, као што су антибиотици за тешке инфекције, могу се давати само путем инфузије.
Док повећање концентрације лека може помоћи да се осигура да се довољно молекула везује за тачна места како би се постигао терапеутски ефекат, такође се повећава везивање за нециљна места и ризик од нежељених ефеката. Један од начина да добијете високу концентрацију лека на правом месту јесте да примените лек тачно тамо где је потребно, као што је трљање масти на кожни осип или употреба капи за очи. Неки молекули лека на крају ће доспети у крвоток, али ће бити довољно разблажени да је количина лека која доспе до других места веома мала и мало је вероватно да ће изазвати нежељене ефекте. Слично томе, инхалатор испоручује лек директно у плућа и избегава да утиче на остатак тела.
Коначно, кључни аспект у дизајну свих лекова јесте да пацијенти узимају лекове у правим количинама у право време. Пошто је многим људима тешко да се сете да узму лек неколико пута дневно, истраживачи покушавају да осмисле формуле лекова тако да их треба узимати само једном дневно или чак и мање. Поред тога, пилуле, инхалатори или спрејеви за нос су погоднији од инфузије која захтева путовање до клинике да би обучени клиничар убризгао у наш крвоток.
Што је мање компликовано и скупо давање лека, већа је вероватноћа да ће пацијенти узимати лекове само када им затребају. Међутим, понекад су инфузије или ињекције једини ефикасан начин да се одређени лекови дају. Чак и уз сву науку која иде у разумевање болести довољно добро да се развије ефикасан лек, често је на крају сам пацијент одговоран да терапију спроведе спроведе на прописани начин.
(Извор РТС)
