Све ливаде и пашњаци, сва брда и планине су апотеке – говорио је Парацелзус. То неисцрпно богатство природе и даље је изазов за истраживаче. Лековитост биља није утврђена само вековним искуством, већ је потврђена и многим научним и клиничким истраживањима.
Александра Божовић
И многи савремени лекови, као и козметички препарати, заправо су биљног порекла. Захваљујући савременој науци, супстанце из лековитог биља постале се делотворније, а самим тим и ефикасније у лечењу. У свету је сада у употреби неколико десетина хиљада врста лековитог биља.
„Када говоримо о лечењу лековитим биљем и класичним лековима, многи се питају да ли је биље алтернатива. Ја се не слажем да је лековито биље алтернатива. То је по мом мишљењу неки комплементарни вид лечења, односно допуњавање класичног лечења”, сматра дипломирани фармацеут Славољуб Тасић из Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић”.
Грчка реч „фармакон” од које су изведене речи попут фармације, фармакологије, фармакогнозије и фармакопеје, не значи само лек и отров, већ означава и враџбину, чаролију, „чаробни напитак”
Лечење биљем има дугу традицију. Зна се да су га користили Сумери, Вавилонци, Асирци, Египћани, стари Грци, Римљани, али и сви остали народи у старом веку. У кинеској народној медицини, поред акупунктуре, лечење биљем има изузетно важну улогу.
„Од глинених таблица и клинастог писма, када су нађени први записи о примени лековитог биља, зна се да су врба, винова лоза, рицинус коришћени у терапеутске сврхе. У старом Египту за лечење се користило 80 биљних врста”, подсећа Тасић.
Стари Грци, али и други древни народи, лековита својства биљака сматрали су магијским. Грчка реч „фармакон” од које су изведене речи попут фармације, фармакологије, фармакогнозије и фармакопеје, не значи само лек и отров, већ означава и враџбину, чаролију, „чаробни напитак”.
Чај или лек?
Хипократ је веровао да су сви делови биљке корисни и лековити и да треба користити целу биљку. Тек је Гален оценио да није увек лековита цела биљка, већ да то могу бити и само поједини делови биљке и створио је разне тинктуре, декокте, растворе, микстуре, биљне сокове и слично.
„Гален је у старом Риму имао прву апотеку у којој је израђивао лекове од различитих екстраката биљног или животињског порекла. То су били комплексни лековити препарати који се и данас називају галенским препаратима”, објашњава Тасић.
У очувању грчко-римске традиције у западној Европи у средњем веку велику улогу одиграли су бенедиктинци који су у својим вртовима гајили лековито биље. Карло Велики је у 8. веку наложио да се лековито биље гаји унутар манастира. За то време медицина и фармација развијале су се и на Истоку, поготово у арапском свету.
„Први који је указао да лековитост биља потиче од њиховог хемијског састава био је Парацелзус, који је живео у 16. веку”
Арапска искуства продрла су у Европу преко Шпаније и Сицилије у 12. веку. Преко Арапа су уједно стигла и заборављена знања старих Грка и Римљана. Са открићем Америке пронађене су нове биљке са лековитим својствима, а међу њима и кинин.
„Први који је указао да лековитост биља потиче од њиховог хемијског састава био је Парацелзус, који је живео у 16. веку. Лековитост биља објашњавао је постојањем одређене супстанце или састојака у биљу које треба издвојити, екстраховати, и тај састојак, ту терапеутску супстанцу називао је квинтесенцијом”, каже Тасић.
Неким врстама лековитог биља данас прети опасност да нестану, тако да у њиховој експлоатацији треба бити умерен и оставити довољно јединки да би их било и наредне године
Тада је, у ствари, настао преокрет у схватању медикаментозног лечења, јер се надаље тежило добијању активне супстанце из биљке, а то је било могуће једино уз даљи напредак хемије. Тај напредак се догодио у 19. веку, када је отпочела ера синтетичких лекова. „То je трајало до шездесетих-седамдесетих година 20. века, када почиње нови интерес за лековито биље и поновно успостављање везе са природом и лечење биљем”, каже Тасић.
Лековито и отровно
Лековита својства биљака управо и произлазе из хемијски активних материја које оне садрже. То могу да буду алкалоиди, гликозиди, ферменти, танини, горке и слатке материје, разне смоле, балзами, етарска и масна уља, биљне киселине, витамини. У званичној медицини највећу примену имају лековите биљке које садрже алкалоиде и гликозиде. Ови састојци присутни су и у отровним биљкама, због чега би сакупљачи и берачи лековитог биља ваљало да буду опрезни. Лек узет у већој дози је отров, а отров у малој дози може да буде и лек и зато би отровним биљкама требало да се баве само прави познаваоци фитотерапије – фармацеути и лекари.
Данас је тренд да се смањи употреба скупих лекова и да се користе медикаменти са што мање штетног учинка на организам, тако да употреба лековитог биља поново доживљава свој процват.
Неким врстама лековитог биља данас прети опасност да нестану, тако да у њиховој експлоатацији треба бити умерен и оставити довољно јединки да би их било и наредне године. „Примену лековитог биља не диктира народна медицина нити то чини само наука. Напротив, то је нераскидив спој и народне и официјелне медицине“, сматра Тасић.
Ипак, лековито биље и даље је у сенци моћнијих синтетичких лекова, тако да се фитотерапија најчешће примењује као помоћно и превентивно средство у лечењу.
(Извор РТС)
