ВРТОВИ АРКАДИЈЕ

ЉУБАВ, ЛЕПОТА И ТАЈНА

Pixabay

Pixabay

Kолико се лепог, мирисног и надахњујућег крије у само једној речи: ружа!

Kроз хиљаде година руже су се из природе и вртова уселиле у приче и митове, постале мотив уметничких дела, надахнуће песницима, ботаничарима, владарима… Најстарији сликани траг је фреска из 1700. године пре Христа у палати краља Миноса на Kриту, а занимљив је и проналазак енглеског археолога Вилијама Флендерса Петрија у пирамиди у Хавари: венац од ружа сплетен око 180. године, још у одличном стању.

У познатом Рату ружа (1455-1485), који се водио између две енглеске племениташке куће за трон, кућа Ланкастер у својем грбу имала је црвену ружу (Rosa gallica officinalis), а кућа Јорк белу ружу (Rosa alba semi-plena). Након окончаног сукоба удружене црвена и бела пронашле су своје место на грбу Уједињеног Kраљевства. Све ово јасно говори о значају ружа. На Западу је ружа цењена попут лотоса на Истоку и у трајној је и снажној вези са западним човеком као можда ниједан други цвет.

Ружа припада роду Rosa из породице Rosaceae у коју спадају готове све воћне врсте умереног појаса северне полулопте: јабука, крушка, шљива, вишња, трешња, бадем, марелица, малина, купина и друге. Род Rosa броји око 140 различитих врста са око 13.000 признатих узгајаних подврста ружа. Највећи број врста потиче из средње Азије, а мањи из Европе, Северне Америке и северозападне Африке.

Претпоставља се да су најраније европске руже у вртовима још из времена Римљана, Rosa gallica officinalis, названа још апотекарском ружом због употребе у апотекарству, и Rosa alba. Крсташи су са својих похода донели и друге врсте, а најславнија је дамаска ружа, која је име добила по сиријском граду Дамаску где је позната од најстаријих времена.

Не зна се од које је дивље врсте настала прва ружа, па ту празнину испуњавају митови и легенде. Једна од легенди каже да је пре него што је постала земаљским цветом, ружа расла у рајским вртовима без трња. Након што су први људи истерани из раја, ружа је добила трње да би подсетила људе на њихов грех, док су њена љепота и мирис остали као спомен на изгубљени рај. Per aspera ad astra (Преко трња до звезда) постала је крилатица човековог земаљског пута.

Грчка митологија везује настанак руже уз богињу љубави и лепоте Афродиту, међутим постоји митска прича према којој ју је ипак створила Клорис, богиња цвећа. Клорис (римска Флора) једног је дана пролазећи шумом пронашла беживотно тело лепе нимфе. У помоћ је позвала Афродиту да би јој ова подарила нов живот и лепоту, бога Диониза да би јој својим нектаром подарио сладак мирис у новом животу, и три Грације које су јој подариле љупкост, ведрину и грациозност. Бог ветра Зефир одувао је тамне облаке да би Аполон обасјао нимфу сунчевим зрацима и омогућио јој, сада оживљеној као цвет, да процета. И тако се родила ружа…

Руже су истовремено биле посвећене Афродити и Атини – љубави и мудрости. Мит каже да је ружа првотно била бели цвет, али кад је Афродитин миљеник Адонис смртно рањен, богиња му је потрчала у помоћ и притом се озледила на трн. Њена божанска крв обојила је руже које су јој након тога посвећене.

Ружа се често помиње у античким записима. Грчки песник Анакреонт саставио је у петом столећу пре Христа оду у славу ружи и њеној лепоти, чаробном мирису, снази којом лечи и значењу у свету богова. Сапфо ју је назвала краљицом цвећа: Да је Зевс желео поставити краљицу над цвећем, та круна би припала ружи…” Херодот пише о вртовима фригијског краља Миде… где руже расту саме од себе, свака носи по шездесет цетова и изванредно миришу…” Теофраст је записао да су у Адонисовим вртовима у сребрним посудама узгајане посебно лепе руже – због мириса за који се веровало да растјерује болести, али и за потребе израде цетних венаца којима су се увеличавале разне светковине. Такође је дао ботанички опис ружа које су расле у Египту и Грчкој. На Истоку Kонфуције описује лепоту руже која се узгаја у царским вртовима.

У Риму је ружа била омиљени цвет како људи, тако и богова. Ружама су се китили војсковође, а њене латице су улепшавале бројне светковине и гозбе. Цвет руже био је посвећен богињи Венери као симбол лепоте, Kупидону као залог љубави, богињи зоре Аурори због своје лепоте у ранојутарње сате и те богу тишине Харпократу чиме постаје симболом чувања тајни. Ружа положена на сто или венац од ружа обешен на улазу у просторију упозоравали су присутне да се за све што је изговорено за тим столом или у тој просторији тражила заклетва на ћутање, за што се користио израз sub rosa (под ружом).

После пада Римског царства чувари античких знања постали су хришћански редовници. Нови светоназор није одобравао гајење ружа за световне потребе, узгајали су их у самостанским вртовима уз лековито биље, у посебно ограђеним гредицама тзв. ружаријима. Ружа је у самостанским вртовима уживала посебно место јер је била посвећена Девици Марији коју су називали La Rosa Mystica или Мистична ружа откупљења, а симболизује сам живот – љубав и мудрост, лепоту и чистоћу, бол и смрт. У хришћанству се симболизам руже изедначује са симболизмом срца и она представља посуду која садржи крв – носитељку живота (свети грал). Маријине светковине славе се у мају, месецу ружа, а постојао је стари обичај да се у гробове редовница ставља круна од трновитих грана беле руже што означава невиност и чистоћу коју су редовнице сачувале кроз различита искушења.

Ружа је незаобилазан мотив и у суфизму. Прича из те традиције каже да је црвена ружа настала као плод љубави славуја и беле руже. Ова је птичица у жару љубави загрлила ружу и озледила се на њен оштар трн. Својом крвљу рањени је славуј натопио беле латице руже и дао јој боју свог срца. Ружичњак у суфизму симболизује врт контемплације, а ружа има дубоко мистично значење. Персијски песник-мистик Сади Ширази у свом делу Ружичњак” пише: Пошао сам у врт брати руже, али ме мирис ружина грма опио…” Пут практичног мистицизма који је у 12. веку утемељио Абделкадир Гилани назван је Себил-ел-Wард (Пут руже), а самог Гиланија су називали Ружиним светлом. Суфијски песници су користили симбол руже за изражавање мистичне чежње за Богом; њима је ружа била симбол скривених знања и мудрости и постигнућа савршеног јединства с Богом.

Алхемичари су ружу називали flos sapientiae флос, цвет мудрости, а своје расправе ружама мудраца”. Већина тих ружа има седам латица, а свака је евоцирала једaн метал или једну радњу алхемичарског дела. У алхемијском тајном језику често су присутни Црвени краљ и Била краљица. Њихово сједињење изражава се симболом руже. Ружу, такође, налазимо и у тарот карти која приказује смрт, где је ружа симбол вечне обнове појавног света.

Kао симбол тајне, ружа је уз крст главни симбол тајних друштава, посебно Реда руже и крста, Розенкројцера, којима крст симболизује људско тело, а ружа индивидуално развијање свести. За Ангелуса Силесиуса, немачког мистика и песника из 17. столећа, ружа је слика душе.

Ширење узгајања ружа у Француској почетком 19. века, а затим и по целој Европи, може се захвалити царици Јозефини, Наполеоновој супрузи, која је покрај дворца Малмезон дала да се засаде све тада познате врсте ружа. Године 1805. француском уметнику Пјеру Жозефу Редутеу царица је наложила да наслика сваку ружу која ту расте. Од сто седамдесет портрета ружа настала су три свеске Les Roses, а репродукције тих слика још су врло омиљене.

Ружа је наша лепа пратиља кроз столећа повести. Падом Римског варства раскошне и мирисне руже су се повукле из световног живота у затворене самостанске вртове у којима су његоване због симболичке везе с Девицом Маријом. С временом је ружа пронашла своје место и у дворским вртовима, местима сусрета витезова и дама; тада је уткана у трубадурску поезију и постала је појмом узвишених осећаја.

Приближавањем модерног доба, ружа све више постаје симболом земаљске љубави и лепоте, али остаје најпознатији и најењенији цвет који увек изнова одушевљава.

(Нова акропола)

О аутору

Stanko

Оставите коментар