Udeo naglih prodora ili tajozvanih remetilačkih naučnih radova, kao što je opis strukture dvostruke spirale DNK iz 1953. godine, opao je od sredine četrdesetih prošlog veka. I niko ne zna pravi razlog. Uprkos tome što je u međuvremenu broj objavljenih naučnih i tehnoloških istraživačkih radova naglo porastao.Podaci iz miliona rukopisa pokazuju da je, u poređenju sa sredinom 20. stoleća, veća verovatnoća da će istraživanja u dvehiljaditim postepeno gurati nauku napred nego je skrenuti u novom smeru i učiniti prethodni naučni rad zastarelim. Analiza patenata od 1976. do 2010. godine pokazala je isti trend.
„Podaci ukazuju da se nešto menja”, kaže Rasel Funk, sociolog sa Univerziteta Minesota u Mineapolisu i koautor analize, nedavno objavljene u časopisuNature. „Nema istog intenziteta prodornih otkrića kao nekada.”Koristeći podatke o citatima iz 45 miliona rukopisa i 3,9 miliona patenata, istraživači su izračunali meru ometanja, nazvanu CD index, u kojoj su se vrednosti kretale od -1 za naučni rad koji najmanje remeti do 1 za onaj koji najviše remeti.
Prosečan indeks opao je za više od 90% od 1945. do 2010. za istraživačke rukopise i za više od 78% za patente od 1980. do 2010. Osporovanje (remećenje) opalo je u svim analiziranim istraživačkim poljima i tipovima patenata, čak i kada se uzmu u obzir potencijalne razlike u faktorima kao što je praksa citiranja.„Sjajno je videti da je ovo (fenomen) dokumentovano na tako pedantan način”, ističe Dašun Vang, računarski društveni naučnik sa Univerziteta Nortvestern u Evanstonu, koji proučava poremećaje u nauci. „Generalno smatram da je ovo veoma ubedljivo.”
Druga istraživanja ukazuju da su naučne inovacije, takođe, usporile proteklih decenija. Remetilačka nauka nije sama po sebi dobra, a postepeno rastuća nužno loša, smatra Vang. Prvo direktno posmatranje gravitacionih talasa, na primer, bilo je revolucionarno i plodpostepeno rastuće nauke.Ideal je zdrav spoj postepenih i remetilačkih istraživanja, naglašava Džon Volš, specijalista za naučnu i tehnološku politiku u Tehnološkom institutu Džordžija u Atlanti: „U svetu u kojem smo zabrinuti za validnost nalaza možda bi bilo dobro imati više replikacije i reprodukcije”.
Važno je razumeti razloge za drastične promene. Trend bi mogao delimično proisteći iz promena u naučnom poduhvatu. Sada ima mnogo više istraživača nego četrdesetih godina, a to je stvorilo konkurentnije okruženje i povećalo ulog za objavljivanje istraživanja i priznavanje patenata. Zauzvrat promenili su se podsticaji. Veliki istraživački timovi su postali češći, a veća je verovatnoća da će oni pre proizvoditi postepeno rastuću nego remetilačku nauku.
Iako je udeo takozvanih remetilačkih istraživanja znatno opao od 1945. do 2010. godine, broj visoko remetilačkih studija ostao je približno isti. Stopa pada je, takođe, zbunjujuća: CD index-i su naglo pali od 1945. do 1970, a zatim postepeno od kasnih devedesetih do 2010.
