МЕДИЈИ ЛИЧЕ НА ГАЗДЕ

Шта је интерес компанија Телеком и СББ, а шта интерес грађана Србије у економском и политичком рату који ове две компаније воде преко својих медија?

Аница Телесковић

Од како постоји капитализам увек је свакоме био циљ да уништи конкуренцију, али никад нико није био толико лакомислен да то стави у званичан документ као што је то ових дана учинио Владимир Лучић, актуелни директор Телекома. Капиталисти су током историје бизнис-планове писали уз помоћ разних креативних еуфемизама у којима своје компаније описују као конкурентније, или још блаже речено – компетитивније у односу на тржишне ривале.

Уговор који су потписале компаније Телеком и Теленор, о коме медији који послују у оквиру Јунајтед групе, која је у власништву СББ-а, извештавају као „пакленом плану”, заправо је уобичајен. Реч је о рестриктивном споразуму какав су имали СББ и Теленор, или Теленор и ВИП, а који су могући само ако њихово изузеће одобри антимонополска комисија.

Сличан уговор имали су и Телеком и СББ, и то пре него што је Комисија за заштиту конкуренције законом из 2005. године уопште и основана да би могла да одобри изнајмљивање инфраструктуре државне компаније приватној фирми. А још мање да, рецимо, процени како је то што је СББ до 2003. године џабе користио Телекомову инфраструктуру утицало на конкурентске фирме, од којих је многе касније СББ и купио.

А зна се и шта се десило у једном другом послу, мобилној телефонији, где је Мобтел користио инфраструктуру државне компаније и донео читаво богатство Богољубу Карић. Разлика је само у томе што је држава на крају одузела Мобтел Карићу и продала га Теленору.

Милитаристички речник

Али, терминологија која се налази у пратећим документима актуелног уговора између Телекома и Теленора је потпуно неуобичајена. Изрази попут „уништити” или „ставити тачку на пословање” СББ-а и Јунајтед групе, како је то описао Лучић, делују милитаристички. У Закону о заштити конкуренције, у члану 10, дословце пише да рестриктивни споразуми „имају за циљ или последицу значајно ограничавање, нарушавање или спречавање конкуренције”.

Телеком и Теленор пред антимонополском комисијом, која треба да им одобри изузеће, морају да докажу да „споразум не искључује конкуренцију на релевантном тржишту или његовом битном делу” (члан 11 Закона о заштити конкуренције), али и да „потрошачима обезбеђује правичан део користи”.

Телеком Србије (mts.rs)

Телеком и Теленор ће лако доказати ово друго, али како ће ово прво након што је Лучић то ставио у документ који је био намењен извршном одбору, а не антимонополској комисији. Уз то, ових дана смо пуно чули о томе како су „слободни и независни медији” под притиском, али још нико није рекао да је и Комисија за заштиту конкуренције, независно регулаторно тело које треба да донесе одлуку, такође под баражном медијском ватром.

Документ који је потписао Владимир Лучић и његов милитаристички речник подигао је медије који послују у оквиру Јунајтед групе исто тако у стање борбене готовости. Наравно, уследила је и контраофанзива из медија с којима је Телеком повезан.

А зашто је ово борба на живот и смрт у којој је чак и водитељка временске прогнозе морала својевремено да снима рекламни слоган „Да се види Н1”, и у којој новинари Курира, који је с Телекомом повезан, морају да траже родбинске везе чланице Савета за борбу против корупције Јелисавете Василић са запосленима у Јунајтед медији, чиме су ваљда хтели да дискредитују извештај о Телекому, чији је Василићева аутор?

Паре или живот

Али, као и у сваком другом послу, ако нешто није јасно, треба пратити траг новца. Зато је ова битка је толико немилосрдна и своди се на дилему: „Паре или живот”. У каблу су већ велике паре потрошене, али то није извор који може лако да пресуши.

Уништавање конкуренције има само један циљ: да сломи другу страну и преузме туђи колач тржишта, али у овом случају је ситуација мало компликованија. Тако да ко год да победи у судару ова два титана, прави победник ће бити неко трећи, и у томе је лепота слободног тржишта. У намери да у беспоштедној борби на живот или смрт униште једна другу, обе компаније све време, Лучићевим речником речено, урушавају и себе и своје билансе. То показују финансијски извештаји према којима су обе компаније прешле ниво такозване „средње задужености”.

Наша анализа показује да је на крају 2019. године, што је последњи објављен извештај на сајту Агенције за привредне регистре (АПР), дуг СББ-а био 2,9 пута ЕБИТД-а, што се сматра повишеном задуженошћу. ЕБИТД-а, иначе, представља добит пре плаћених камата, пореза и амортизације, а средње задуженом сматра се она компанија чији је нето дуг (дугорочне плус краткорочне обавезе минус готовина) два пута ЕБИТД-а. Све преко тога је разлог да се менаџмент забрине.

Телекому је још теже да главу држи изнад воде јер је дуг ове компаније на крају 2019. године износио чак четири пута ЕБИТД-а, што се сматра презадуженом компанијом. Без обзира на то што руководство ове државне фирме истиче да је то у бизнису телекомуникација уобичајено, треба подсетити на чињеницу да је и Ивица Тодорић неколико година пре банкрота имао толики ниво дуга, а да је у години када је банкротирао дуг Агрокора вртоглаво достигао седам пута ЕБИТД-а.  У апсолутном износу нето дуг Телекома на крају 2019. године износио је око 1,2 милијарде евра. О колико великим парама је реч сведочи чињеница да дуг државе, на пример, износи око 25 милијарди евра. Што значи да је дуг Телекома једнак двадесетини дуга Србије, што није мало.

Дуг СББ-а изражен у парама нешто је мањи и износи 315 милиона евра.

Још једна ствар је заједничка Телекому и СББ-у. За њихове послове 2019. година била је преломна, а обе компаније завршиле су је са готово истим плусом на рачуну од око 3,5 милијарде динара, што је нешто мање од 30 милиона евра.

Оно што није исто је што је Телеком Србија у том послу имао и подршку државе, па је на име субвенција уписао 62 милиона динара, док СББ по том основу нема приходе. Такође, само годину дана раније, добит Телекома била је чак три пута већа и износила је око 10 милијарди динара, док је СББ на крају 2018. године имао нешто мањи плус од 3,1 милијарду, али је за годину дана поправио свој пословни резултат. Уз то, СББ је на крају 2019. године готово сустигао Телеком по нивоу добити, иако су пословни приходи ове компаније били чак три пута мањи од државне телекомуникационе фирме. Поред тога, Телекомове билансе 2019. године оптерећују и велики трошкови амортизације (27 милијарди динара), што је последица преузимања мањих кабловских оператера. Трошкови амортизације СББ-а су те године били чак 4,8 пута мањи од Телекомових.

Шта сервира Келнер

Није тешко закључити ко може да буде победник ове немилосрдне тржишне утакмице – онај ко је борбу титана пратио из публике. А то је, по свему судећи, трећи играч: компанија Теленор, која је изгледа намерила да уђе у кабл.

Тамо где, према последњим подацима РАТЕЛ-а, СББ има 46,1 одсто тржишта, а Телеком, са повезаним компанијама, 42,4 одсто (28,7 одсто плус 13,7 одсто тржишта колико има бренд Моја Супернова, јер су 2020. године Коперникусу припојени Радијус Вектор, Маско, БПП инг, Телемарк, Авком и Сат ТВ Метеор). Уз то и братска државна фирма Пошта Србије има 2,8 одсто учешћа.

Чешки милијардер Петр Келнер, власник ППФ групе која у свом власништву поседује компанију Теленор (Jirasek Vaclav/Ppf Group NV via Bloomberg)

И док су Телеком и СББ своје финансијске ресурсе трошили у међусобној борби, готово невероватно звучи чињеница да компанија Теленор у ринг улази са позитивним нето дугом. Јер дугорочни кредити Теленора износе 1,34 милијарде динара, али је готовина на рачуну ове компаније на крају 2019. године била већа (што је у великом бизнису ретко) и износила је 1,36 милијарди динара.

Али то што на српском тржишту кабла намерава да сервира Петр Келнер, чешки бизнисмен који стоји иза ППФ групе, која је власник Теленора, неће баш лако проћи. Јер онај ко у рат улази мора бити спреман и на жртве. Акционари су већ почели да их збрајају, кад су пре два дана јавно закукали како их узнемирава чињеница да је Јунајтед група злоупотребила своју власничку позицију у Н1 и што утиче на уређивачки садржај за сопствену комерцијалну добит.

Све наше газде

Да ли је, ипак, тачна теза медија који послују у оквиру Јунајтед групе да пад тржишног учешћа њиховог власника значи „гушење слободних и независних медија”?

Медијски бизнис није профитабилан и финансира се из кабла. Иако је Јунајтед медија, у оквиру које послује и телевизија Н1, на крају 2019. године имала нето добитак од 2,24 милиона динара, претходну, 2018. годину завршила је са минусом 28 милиона динара. Акумулирани губитак компаније је 105 милиона динара, показују финансијски извештаји ове компаније. Нето губитак Адрија њуза, луксембуршке фирме која има лиценцу за емитовање Н1, за 2019. годину износи 71,5 милиона динара.

Дакле, горња теза је тачна онолико колико је финансијска независност основ независности сваког медија, јер значи притисак на пословање. Баш као када би „Политика новине и магазини”, на пример, као удар на слободу штампе прогласила то што Политика АД, сувласник фирме, послује са губитком и има дуг за струју. Или када би се о пословним проблемима ЕПС-а, Комерцијалне банке, Поштанске штедионице, Дипоса, дакле Политикиних акционара, извештавало као о гушењу уређивачке аутономије листа.

Зграда Политике (Wikimedia/Draganapopovic, CC BY-SA 4.0)

Или као када је буџетом и пратећим законима за 2016. годину укинута претплата за јавни сервис, а из државне касе издвојено четири милијарде динара за финансирање РТС-а. Па је на конференцији за штампу у Влади Србије одржаној 11. новембра 2015. тадашњи премијер Александар Вучић на питање новинара јавног сервиса уместо одговора на питање колики приход се очекује од раста акциза рекао: „Мање него што ћемо да дамо за вашу телевизију”.

Или као када је 2010. године курс динара вртоглаво падао, што није одговарало Мирославу Мишковићу, власнику Делте, али и сувласнику дневног листа Прес.

Пословни и јавни интереси

Наравно да пад прихода власника утиче на пословање медија, али интерес власника, био капитал државни или приватни, није нужно јавни интерес. Уосталом, пословни интерес власника може да се промени. А то најбоље видимо на примеру Драгана Ј. Вучићевића.

У време док је Вучићевић био главни уредник Преса, чији су власници били Драган Ђилас и Мирослав Мишковић, овај дневни лист критиковао је тадашњег гувернера Радована Јелашића због слабљења динара. То је било у најбољем интересу његових власника – Мирослава Мишковића, као увозника, јер је његов приход био мањи што је динар био слабији, и Ђиласа као градоначелника, јер је дуг Београда био већи што је евро био јачи. Уосталом, Ђилас је о томе јавно говорио за Прес у тексту „НБС је крива за све” објављеном 12. јануара 2010. године. Прећутао је само да је сувласник дневног листа који га је интервјуисао.

Сада је однос Драгана Ј. Вучићевића и према Ђиласу и према Мишковићу другачији, и то сад сви знамо. Али се, иако наизглед звучи безазлено, однос Информера и према незадовољним произвођачима малина мењао. Овај дневни лист врло ретко је преносио њихово незадовољство откупном ценом малина у време док је Драган Ј. Вучићевић био сувласник компаније Ледена Лозница ДОО. Свој власнички удео од 25 одсто продао је 15. августа 2018. године.

Такође, Драгану Ђиласу није имао ко с Пинка да пише у време када је његова компанија имала уговоре о рекламама са компанијом Жељка Митровића. Ђилас је, по сопстевној тврдњи, 2013. године продао Дајрект медију, а онда је ова компанија у јулу 2015. године ушла у власничку структуру компаније Пинк интернешнел (10 одсто). Жељко Митровић, његов бивши пословни партнер, сада му се обраћа преко дневних информативних емисија. Ђилас, наравно, није једини коме Жељко Митровић пише отворена писма. Пише их увек и свуда где је угрожен његов пословни интерес. Мења се само адреса примаоца.

Жељко Митровић, власник Пинк медија групе (Танјуг/Андрија Вукелић)

Од када је Бобан Рајић, звани Цока, преко компаније Медија 026 претпрошле јесени купио Вечерње новости, овај дневни лист почео је да извештава о пословању његових фирми. Па тако Вечерње новости 18. октобра 2019. године пишу како „Желвоз 026” нуди спас за „Гошу”.

Дакле, кад дневни лист Курир осуди напад Јунајтед групе на компаније „Вајрлес медија” и портал Мондо, то је у најбољем интересу њиховог заједничког власника – Игора Жежеља, а не у јавном интересу. „Вајрлес медија” је, опет, са Телекомом уско повезан, јер је ова државна компанија Жежељу у јануару 2019. одобрила позајмицу од 38 милиона евра да купи Курир. Иако је менаџмент Телекома изјављивао да ову сарадњу никада није крио, у напоменама уз финансијске извештаје обе компаније овај зајам није транспарентно приказан. Односно, не наводи се коме је новац одобрен.

Сви да виде све

И ту долазимо до Јунајтед медије, у оквиру које послују телевизије Н1, Нова С и портал Нова.рс. Где, на пример, објављивање вести да је Окружни суд у Цириху донео пресуду којом је утврђено да су Пинк, Студио Б, Информер и Драган Ј. Вучићевић повредили права личности сувласника Јунајтед групе Драгана Шолака – јесте јавни интерес. Али је исто тако и јавни интерес да се објави цела пресуда, а приватни интерес Драгана Шолака да се објаве само поједини детаљи из ње.

Извештавање Н1 о пословању Телекома Србије јесте јавни интерес, али је пословни интерес Драгана Шолака, када медији чији је сувласник траже, као што је то био случај крајем 2019. године, да Телеком, његов директни конкурент, објави своје уговоре са осталим играчима на тржишту, директним ривалима СББ-а.

С друге стране, није јавни интерес кад Н1, на пример, 21. октобра 2020. године извештава о ауторским правима Гранда – то је искључиво интерес Драгана Шолака и његових пословних партнера, јер је преко Јунајтед групе Шолак такође сувласник Гранда. Извештавање Н1 о томе како Град Београд Планом детаљне регулације уклања голф терене на Ади Циганлији такође је у интересу Драгана Шолака, који је председник Голф асоцијације Србије. Не видим јавни интерес у чињеници да је Европска голф асоцијација, чији је Шолак председник, забринута због голф терена на Ади Циганлији, а Н1 то преноси.

Сви власници медија, било да су приватни, било да су државни, личе једни на дуге. Сви желе да редакције ставе у службу својих интереса. Ако је власницима медија заиста више стало до јавног него до личног интереса требало би да се држе парафразиране реченице Душка Радовића: „туците” медије онда кад почну да личе на своје газде. Јер, новинарски посао се од свих других послова разликује по томе што за свој рад не одговара директно послодавцу, већ јавности. Или би то тако бар требало да буде.

Ми смо до сада од државних званичника слушали да како је тамо где је СББ кабловски оператер Н1 на првој позицији на даљинском управљачу, али нисмо чули и да је код Телекомове Супернове на броју један Телевизија Хепи. У преводу, интерес Телекома је да се спортски канали и садржај које они нуди не виде код СББ-а. Интерес СББ-а је да се програм Јунајтед медије не види код директног конкурента Телекома. А јавни интерес је заправо да се види и Јуроњуз и Н1, и Арена спорт и Спорт клуб. Да сви можемо све да видимо.

Драган Шолак, оснивач и председник Управног одбора Јунајтед групе (Снимак екрана/Јутјуб/Н1)

Јавни интерес је и да се постави питање зашто је држава законом из 2014. дозволила да кабловски дистрибутери могу да буду и емитери, као и зашто Телеком у свом власништву има неколико медија, а један од њих основан је 22. јула 2019. године. Реч је о Јуроњузу, који је основала Телекомова фирма ХД Вин и једини је њен власник, са 100 одсто удела. И све то док држава има законску обавезу да мора да се повуче из медија.

(Извор Нови стандард)

(Фото аутора Политика)