Kако су се сонде „војаџер” удаљавале од хелиопаузе, инструменти су и даље бележили електронску густоћу плазме кроз њене осцилације.
У новембру 2018. летелица „војаџер 2” је након 41-годишњег путовања коначно прешла границу која означава престанак утицаја Сунца и ступила у међузвездани простор. Но, то није био крај мисије, она и даље шаље базичне информације о карактеристикама простора ван Сунчевог система. Недавно је према Земљи послала изненађујуће податке. Наиме, како се све више удаљавала од Сунца, расла је густоћа космоса.
Соларни ветар унутар Сунчевог система има просечну густоћу протона и електрона од 3 до 10 честица у кубном сантиметру, с тиме да она опада како се удаљавамо од Сунца.
Ово није први пут да је забележено овакво повећање густоће. „Војаџер 1”, који је ушао у међузвездани простор 2012. године, открио је на другом месту сличну варијацију густоће. Нови подаци стога показују две ствари: да очитавање „војаџера 1” није било погрешно и да је повећање густоће у космосу можда одлика локалног међузвезданог простора (VLIM).
На различитим местима
Граница Сунчевог система може се дефинисати на неколико различитих начина, а она коју су прошле поменуте сонде позната је као хелиопауза, односно руб који се описује утицајем соларног ветра, пише ScienceAlert. Хелиопауза је, дакле, подручје у космосу где се престанак утицаја Сунца дефинише притиском, односно где је притисак Сунчевог ветра једнак притиску честица међузвезданог простора. То значи да соларни ветар на том подручју више не може надјачати ветрове оближњих звезда и да његов притисак више није довољно јак да погура или потера вјетар из међузвезданог простора.
(NASA)
Простор унутар хелиопаузе назива се хелиосфера, а простор изван ње VLIM. Хелиосфера изгледа као развучени балон, са Сунчевим системом на једном крају и „репом” на другом. Предњи дeо, „нос”, показује према смеру орбите Сунчевог система у Млечном пута. Оба „војаџера” прешла су хелиопаузу на подручју „носа”, али на различитим местима.
Космос није празан
Космос се често сматра вакуумом, али то није истина, не у потпуности. Густоћа материје је изузетно ниска, али још увек постоји. Соларни ветар унутар Сунчевог система има просечну густоћу протона и електрона од 3 до 10 честица у кубном сантиметру, с тиме да она опада како се удаљавамо од Сунца. Научници су израчунали да је средња густина електрона међузвезданог медија (простор) у Млечном путу, значи између звезда, око 0,037 честица по кубном сантиметру, а да је густоћа плазме у спољашњој хелиосфери око 0,002 електрона по кубном сантиметру.
Kако су се сонде „војаџер” удаљавале од хелиопаузе, инструменти су и даље бележили електронску густоћу плазме кроз њене осцилације. „Војаџер 1” прешао је хелиопаузу 25. августа 2012. Kада је 23. октобра 2013. први пут измерио осцилације плазме након преласка хелиопаузе, сонда је регистрирала густоћу плазме од 0,055. „Војаџер 2”, који је кренуо заобилазним путем летећи поред Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна, прешао је хелиопаузу 5. новембра 2018. Измерио је осцилације плазме 30. јануара 2019. и детектовао 0,039 електрона по кубном сантиметру; што је било врло близу бројке коју је добила претходна сонда.
Зашто је космос изван Сунчевог система гушћи? Једно објашњење јесте да линије међузвезданих магнетских поља јачају надвијајући се над хелиопаузом, а друго да материјал који тера међузвездани ветар успорава када досеже хелиопаузу, што узрокује својеврсну гужву у саобраћају.
Дакле, оба инструмента су известила о порасту густоће. Након додатног путовања, „војагџер” 1 је детектовао пораст густоће на око 0,13 електрона по кубном сантиметру. Слично је било и с другом летелицом. „Војаџер 2” је у јуну 2019. такође уочио пораст густоће на око 0,12 електрона по кубном сантиметру. Зашто је космос изван Сунчевог система гушћи?
Једно од објашњења јесте да линије међузвезданих магнетских поља јачају надвијајући се над хелиопаузом, због чега настаје електромагнетска нестабилност која смањује плазму на рубу хелиопаузе. Наиме, „војаџер 2” је уочио снажније магнетско поље од очекиваног кад је прешао хелиопаузу. Друго објашњење јесте да материјал који тера међузвездани ветар успорава када досеже хелиопаузу, што узрокује својеврсну гужву у саобраћају.
Наравно, постоје друга објашњења, а даља путовања сонди „војаџер” можда ће нам помоћи да схватимо које од њих најбоље описује што се то збива. Истраживање под насловом Observations of a Radial Density Gradient in the Very Local Interstellar Medium by Voyager 2 објављено је у часопису The Astrophysical Journal Letters.
(Извор Индекс)
