РАСКЛАПАЊЕ НАДЕ

МЕЛАНХОНИЈА НАДАРЕНИХ

Шопенхауер (Wikimedia Commons)

Шопенхауер (Wikimedia Commons)

Kада се патња потпуно и до краја спозна она на неки начин престаје то да буде. Васиона је равнодушна према нашим недаћама.

Јаков Даковић

Сви знамо причу о Волтеру Вајту. Добрица кога су целог живота искоришћавали, средњошколски професор хемије коме је најбољи друг украо идеју и обогатио се сазнаје да му је преостало годину дана живота. Првобитни шок и очај преображава се у осећање енормне слободе. Волтер схвата да је цео живот живео онако како други желе. Са тим је готово. No more Mr. Nice Guy.

А шта ради један психијатар када се суочи са сопственом смртношћу? О томе приповеда амерички психотерапеут, бивши предавач на Стенфорду Ирвинг Јалом. Дакле, др Џулијус Херцфелд, алтерего аутора сазнаје да је неизлечиво болестан и одлучује да се позабави јединим промашеним случајем своје каријете, анксиозним нарцисом” и компулзивним зависником од секса Филипом Слејтом. На своје чуђење открива да је Филип постао другачија личност под утицајем Шопенхауерове филозофије и то га заинтригира.

Живимо дакле модерну верзију Платоновог мита о пећини. Паскалов човек се плашио самоће, човек данашњице се плаши тишине. Заглушени смо буком разноврсних гаџета, опседнути ефикасношћу. Пред том тиранијом успешности мање се питамо зашто”, као да је питање о смислу живота изашло из моде.

Уопштено говорећи, већина западних психотерапеутских система има за циљ стварање прилагођеног појединца који успешно функционише унутар заданих механизама друштвене игре. Роналд Лејнг тврди:Ми смо толико утонули у друштвене фантазам-системе да их сматрамо за стварност. Видимо сенке, а држимо их за суштине.”

Живимо дакле модерну верзију Платоновог мита о пећини. Паскалов човек се плашио самоће, човек данашњице се плаши тишине. Заглушени смо буком разноврсних гаџета, опседнути ефикасношћу (како бити успјешан”, како се заљубити”, како преболети раскид”, како живети у садашњости”…). Пред том тиранијом успешности мање се питамо зашто”, као да је питање о смислу живота изашло из моде.

По Раселу, Шопенхауер је нека врста дисидента у историји филозофије. Не могавши да поднесе славу свог архинепријатеља Хегела одржао је само једно јавно предавање и након тога се повукао у невесели самачки живот у Франкфурту.

Kао личност Артур је био спектакуларно неуротичан. Његов отац је извршио самоубиством, а два брата показивала знаке озбиљних душевних поремећаја. Само га је големи мисаони рад спречавао да психички потпуно не потоне. У свом раду је антиципирао егзистенцијалне теме досаде, тескобе и бесмисла које ће доминирати филозофијом и књижевношћу 20. века. Без њега бисмо имали другачијег и слабијег Фројда, Ничеа, Витгенштајна”. Многи мисле да је његова филозофија безнадежна. То је погрешно схватање. За оне сасвим површне који нису свесни својег очајања, она то можда и јесте. За нас који смо искусили тешке егзистенцијалне кризе она је потенцијално лековита.

За већину неуротичара, без обзира којем варијетету припадали карактеристично је екстремно осећање угрожености сопственог ја”. Оно што психотерапија чини јесте својеврсна промена оптике, долазак до новог видног угла попут брушења стакла (не случајно Јалом је написао и роман о Спинози). Патња тиме, наравно, не ишчезава потпуно али добија контекст, престаје да буде бесмислена. Kада се патња потпуно и до краја спозна она на неки начин престаје то да буде. Васиона је равнодушна према нашим недаћама. Није то нарочито пријатно сазнање.

Шопенхауер је беспоштедан мислилац:Живот је мизерија. Решио сам да га проведем размишљајући о томе. Његова филозофија често је погрешно интерпретирана, чак и од оних који би се могли назвати његовим ученицима. Узмите овај пасус из Ничеовог Заратустре”:Одиста, погрешили су они који су говорили о вољи за живот. Јер оно што не постоји не може желети, а ако постоји, како би могло тек хтети да постоји?”

Оно што Ниче превиђа јесте да је овде воља за живот тек приближан израз за нешто што се једва може и мислити.

Не замишља се ту на прапочетку некакво ништа” које би хтело да буде, већ је у питању апроксимација живот=воља=патња. Стара тема коју је будизам елаборирао. Но пошто смо ми западњаци и медитација баш и не одговара нашем стилу живота, Шопенхауер налази решење у естетској контемплацији. По њему, патња ишчезава онда кад интелект престане да служи индивидуалној вољи. Тада се воља повлачи и преостаје оно што Шопенхауер назива чистим субјектом сазнања”.

Тешко је објаснити како се то дешава. Постоји извесна сличност са уласком у прву jhanu (мисаоно удубљивање) класичног будизма чиме се у својим радовима бавио проф. Вељачић. О Шопенхауеровим неурозама написано је безмало колико и о његовој филозофији. Ломброзо је, чак, говорио да сам наслов његовог капиталног дела Свет као воља и представа” одражава извесну шизоафективну подвојеност”. После радова Вилхелма Рајха, Јунга, Фукоа и Лејнга тај тврди приступ у психијатрији је напуштен.

Познати црногорски психијатар Мирко Пековић у једном тексту се пита да ли је меланхолија уистину болест или повластица надарених. Његов је закључак да мизантропија и меланколија нису нужно абнормалност, већ природно стање отменог духа пробуђеног да живи међу медиокритетима. Све се на овом свету плаћа, па и супериорност духа.

(Пулсе)

О аутору

Stanko

Оставите коментар