МЕТАФИЗИКА ПРЕВИРАЊА

Пре 500 година Просветитељство је згромило кратки импулс античког света у Европи, познат као Ренесанса. Сада се точак окренуо.

Алистер Крук

Џејмс Џатрас, бивши амерички дипломата, поставља веома важно питање у свом чланку „Унапређени Лењин”:Прво се, каже он, председник Трамп састао са Путином и деловало је да је постигнут неки напредак у смањивању билатералних тензија. „Моментално се усковитлао читав пакао: Трампа називају издајником. ,Паклени закон о санкцијама’ је представљен у Сенату, а Трамп је приморан да се брани”.

Потом сенатор Ренд Пол иде да се састане са Путином у Москви, истиче Џатрас. Пол доставља писмо америчког председника у којем се предлажу умерени кораци ка детанту. Ренд Пол се потом састаје са руским сенаторима и позива их у Вашингтон како би дијалог био настављен: „Моментало се усковитлао читав пакао. Пола називају издајником. Стејт департмент ,открива’ да су Руси криви за коришћење хемијског оружја (у ВБ) и уводи санкције. Трамп је још јаче приморан на дефанзиву”.

Како се стигло довде?
Јасно је да је Трамп од почетка „од стране глобалистичке неолибералне елите третиран као смртоносна претња за систем у којем су се обогатили”, примећује Џатрас. Велико питање које Џатрас поставља пред овим догађањима јесте како је таква колективна хистерија могла да израсте у такву горућу мржњу и нетрпељивост да су делови „англо”естаблишмента спремни на интензивирање непријатељстава с Русијом, чак до тачке ризиковања „катастрофалног, неконтролисаног нуклеарног рата”. Како је могуће да је страст елите за „спасавањем глобализма”тако надмоћна да ствара ризик од истребљења човечанства?Џатрас сматра да имамо посла са веома снажним психичким имплусима.

Професор Џон Греј је, пишући своју књигу
„Црна миса”, приметио да је „свет у којем
смо се нашли…закрчен рушевинама утопијских
пројеката који су, иако уоквирени секуларним
терминима који поричу истинитост религије
– заправо средства религијских митова”.

Он одговара евоцирањем духа времена Лењина који је 1915. направио свој злогласни заокрет ка грађанском рату унутар Русије. То је рат против Русије – у њој и против ње саме, њене историје, културе, религије и њеног интелектуалног и политичког завештања. Истребивши 10 милиона Руса, Лењин је рекао: „Пљујем на Русију. Покољ је само стадијум кроз који морамо проћи на нашем путу ка светској револуцији”(односно његовој визији универзалног комунизма).

Професор Џон Греј је, пишући своју књигу „Црна миса”, приметио да је „свет у којем смо се нашли…закрчен рушевинама утопијских пројеката који су, иако уоквирени секуларним терминима који поричу истинитост религије – заправо средства религијских митова”. Јакобински револуционари су покренули терор као насилни одговор на репресију коју је вршила елита, и то инспирисани Русоовим просветитељским хуманизмом, троцкистички бољшевици су побили милионе у име реформисања човечанства кроз научни емпиризам, а нацисти су учинили слично у име „научног, дарвиновског расизма”.

Митинг нациста у Нирнбергу 1936.

Сви ови утопијски (и убилачки) пројекти су у ствари потекли из истог стила
механичког, једносмерног размишљања које је еволуирало у Европи током векова, а које је непоколебљиву свест о сигурности и исправности доделило западноевропском мислиоцу. Ове наводно емпиријски утемељене сигурности – устоличене у људском егу – изазвале су буђење тачно оних раних јудеохришћанских апокалиптичних представа које говоре да је историја некако на конвергентном курсу ка некаквој људској трансформацији и „крају”који ће донети језиву одмазду покваренима, а радикално нови и искупљени свет изабранима. Ово се више (у данашњем свету) не очекује као божје дело, него као достигнуће просветљеног човека.

Амерички миленијумски мит је и некада и сада био и остао укорењен у грчевитом уверењу у манифестовану судбину Сједињених Држава – „Нови Јерусалим”који би требало да представља најбољу наду човечанства за утопијску будућност.

Искупљење света из његовог поквареног стања је требало остварити кроз просветитељске принципе рационалности и науке. Требало је да након судњих времена завлада мир. Ови миленијарски револуционари – експоненти новог сцијентизма који су се надали да ће наметнути разорни дисконтинуитет у историји (кроз који ће мане људског друштва бити одстрањене из тела политике) – заправо нису ништа више од секуларних представника апокалиптичних митова јудаизма и хришћанства.

Амерички миленијумски мит је и некада и сада био и остао укорењен у грчевитом уверењу у манифестовану судбину Сједињених Држава – „Нови Јерусалим”који би требало да представља најбољу наду човечанства за утопијску будућност. Ова вера у посебну судбину је изражена у убеђености да Америка мора да води, или тачније да присиљава човечанство ка тој будућности.

Неки би међутим могли да кажу да „либерални”хуманизам раног просветитељства, са својим „добрим намерама”, није имао ништа са јакобинизмом или троцкистичким бољшевизмом. Али у пракси су оба суштински слична: то су секуларне верзије прогреса ка утопијском искупљењу фаличног човечанства – при чему једна грана настоји да спасе човечанство кроз револуционарно уништење непоправљивих делова друштва, док друга грана темељи своју верзију искупљења на телеолошком процесу „топљења”културних идентитета. Она такође настоји да ослаби свест о повезаности кроз „исту крв”и територију (место) како би направила tabula rasa по којој ће моћи да испише нов хомогени ненационални и космополитски идентитет који ће бити мирољубив и демократичан.

Другим речима, данашњи миленијаристи можда избегавају гиљотину, али су експлицитно насилни – само на други начин – када се ради о прогресивном преотимању наратива и државних институција.

Циљ је глобално, космополитско друштво, ослобођено религије, националне културе и заједништва, рода или друштвене класе. Процеси толеранције који су раније били осмишљени као есенција слободе су прошли кроз орвелијанску метаморфозу да би се поново појавили као сопствени антиноми– као инструменти репресије. Било који национални лидер који се противи овом пројекту, било каква национална контра-култура или национални понос испољен при националним достигнућима, једноставно представљају препреку овом универзалном царству и стога морају бити уништени. Другим речима, данашњи миленијаристи можда избегавају гиљотину, али су експлицитно насилни – само на други начин – када се ради о прогресивном преотимању наратива и државних институција.

Владимир Путин и патријарх Кирил

Укратко, тражи се глобални простор који би признавао само међународно глобално човечанство – слично ономе што су троцкисти хтели. Па како су онда тачно Русија и господин Путин постали антитеза овог утопијског пројекта и окидачи таквог страха и хистерије међу глобалистичким елитама? Усуђујем се да претпоставим да је корен тога у суочености западних елита са тиме да је формални (латински) јудео-хришћански монотеизам – који је Западној Европи подарио њено инсистирање на сингуларности и смислу, њену линеарну историјску руту и партнерску идеологију секуларног миленијаризма – све дискутабилнији и у све већем опадању.

Хенри Кисинџер каже да је грешка Запада (и НАТО-а) што „мисли да постоји нека врста историјске еволуције која ће промарширати Евроазијом – без разумевања да ће се тај марш негде на свом путу суочити са нечиме веома различитим од вестфалске идеје либерално демократске и тржишно оријентисане државе”. Време је да се ослободимо „старих заблуда”, подвлачи Кисинџер – јер смо у „веома, веома опасном периоду за свет”. Нема сумње да је са овим отуђењем од религије и њеног секуларно-утопијског парњака повезан генерални колапс оптимистичког уверења који проистиче из идеје линеарног „прогреса”, у који многи (нарочито они млађи) више не верују (увидевши какав је свет око њих).

Али оно што заиста љути глобалисте јесте савремени тренд, који је изразито манифестован у Русији, а који је наклоњен плурализму у којем се поштују култура, историја, вероисповест и везе крви, тла и језика. Штавише, у овом концепту се реапропријација традиционалних вредности види као стаза ка ресуверенизацији конкретног народа. Руска „евроазијска идеја”је идеја различитих култура, аутономних и суверених, које, макар имплицитно, одбацују латинску теологију једнакости и редуктивног универзализма постигнутог кроз искупљење.

Повратак старих импулса
Уместо тога, идеја је груписање „нација”које сежу до својих примордијалних култура и идентитета – нпр.Русија која ће бити Русија на начин како она сама доживљава своју руску културу – уместо да дозволе да буду приморане да опонашају импулс вестернизације. Оно што омогућава шире груписање евроазијских земаља јесте то што су културни идентитети комплексни и сегментирани – па се у овом моделу заобилази опсесија редуковања сваке нације на сингуларност вредности и сингуларност смисла. Стога се тло за сарадњу и разговор шири изван „или-или”оквира, ка разноврсном плану сложених идентитета и интереса.

Руско православље је, међутим, успело да очува
свој пут, и то баш тамо где је латинска црква
претрпела неколико криза – од којих су посебно
значајне просветитељство и протестантско
одвајање широм Европе.

Зашто би ово деловало тако дијаболично западним глобалистичким елитама? Чему толика хистерија? Па…њима руско евроазијство (и тзв. популизам генерално) „смрди”на прикривени повратак старим, предсократовским вредностима: за античке људе, на пример, сама идеја „човека”као таквог није постојала. Постојали су само људи: Грци, Римљани, варвари, Сиријци итд. Ово је у очигледној супротности са универзалним, космополитским „човеком”.

Једном када је Римско царство преузело хришћанство као „вестернизовану”дисидентску форму јудаизма, ни Европа ни хришћанство се више нису повиновиали својим коренима, односно „природи”. Апсолутни монотеизам, у својој дуалистичкој форми, је био дубоко стран европском уму. Латинско хришћанство је најпре покушало (и то не веома успешно) да потисне античке вредности, пре него што је одлучило да је боље да покуша да их асимилује у хришћанство. Руско православље је, међутим, успело да очува свој пут, и то баш тамо где је латинска црква претрпела неколико криза – од којих су посебно значајне просветитељство и протестантско одвајање широм Европе.

Споменик Мартину Лутеру у Витенбергу

Уплашене елите су заправо у праву: модерни нестанак било какве екстерне норме, изван грађанског конформизма, која води појединца кроз живот и поступке, као и наметнуто извлачење појединца из било које структурне форме (друштвене класе, цркве, породице, друштва или пола) направило је „бумеранг ефекат”ка нечему што је увек било латентно и неизбежно, иако можда напола заборављено.

То је посезање за старим „складиштем”вредности – тиха религиозност, „повратак”ка поновном учешћу у свету. То складиште је у ствари остало непромењено (иако заоденуто у хришћанство), са својим фундаменталним митовима и идејом космичког поретка (египатски „Маат”) који и даље брује у дубинама колективног несвесног. Наравно, „древно”се не може вратити adintegrum у свој изворни облик. Не може се догодити једноставна рестаурација онога што је некада било. Мора се вратити онако како би се „младост”вратила – вечити повратак – из наше сопствене декомпозиције.

Повратак ове „другости”доводи људе до лудила
– толиког лудила да би пре ризиковали
катастрофални рат него што би се одрекли
мита америчке манифестоване судбине или
признали мане њиховог радикално искључивог
начина размишљања о свету који се мора
кретати ка некаквој глобалној конвергенцији.

Хенри Корбин, стручњак за ислам, једном је испричао како је у Ирану видео ормарић за вазе различитих облика на којем су ти облици били исечени у дрвету како би вазе могле да се убаце у њих. Истакао је како иако вазе више нису постојале, простор који им је припадао остаје, па макар и као празнина оивичена њиховом некадашњом силуетом. Исто тако су и старе идеје и вредности оставиле своје силуете. И можда баш то диже притисак глобалистичкој елити: пре 500 година просветитељство је згромило кратки импулс античког света у Европи, познат као Ренесанса. Сада се точак окренуо, а свет садашњих елита је тај који имплодира. Оно за шта се веровало да је поражено за сва времена, опрезно израња из рушевина. Точак времена се окреће и поново прави пун круг. Све би то могло да се заврши лоше – модел линеарног једносмерног размишљања који је усађен у Запад носи у себи тоталитарну тенденцију. Време ће рећи истину.

Просветитељска соба у Британском музеју

Као и онда када је плима Просветитељства заглушујуће протутњала кроз стара уверења, вукући за собом све што је било нејасно и непознато под ласерски немилосрдан поглед радикалног скептицизма – што је изазвало ужасне психичке тензије (преко 10.000 Европљана је спаљено живо током велике хистерије лова на вештице) – тако и данас имамо талас још увек некохерентне „другости”која израња из најдубљих слојева људске психе како би се бацила на телесину просветитељске самоуверености. Тензије и хистерија се узајамно прате на сличан начин.

Повратак ове „другости”доводи људе до лудила – толиког лудила да би пре ризиковали катастрофални рат него што би се одрекли мита америчке манифестоване судбине или признали мане њиховог радикално искључивог начина размишљања о свету који се мора кретати ка некаквој глобалној конвергенцији.

(Извор Нови Стандард)