Михајло Пупин је прикупио 140.000.000 тадашњих долара, што би износило 1,7 милијарди долара према вредности из 2015. године, за финансирање потреба Србије за време Првог светског рата. Паре су уплаћиване преко Црвеног крста. Зато је заложио целокупну своју имовину да би гарантовао за оружје, муницију и опрему америчких и других фирми српској војсци и југословенским добровољцима на Солунском фронту.
Проф. др Петар Кочовић
Када бисмо баш хтели да будемо прецизни, морамо да кажемо да је Михајло Пупин рођен у Аустро-Угарском царству 9. октобра 1854 у банатском селу Идвор. Бродом „Вестфалија” отпловио је из луке Хамбург за Њујорк и тамо се по изласку из Касл Гардена, где је био сабирни центар за оне који су улазили у САД, сусрео са неправдом. Наиме, за једина два долара која је имао у џепу, купио је америчку питу, али је добио питу пуну коштица. Тога се сећао касније и тај детаљ описао у својој аутобиографији „Са пашњака до научењака”.
Завршио Колумбија универзитет, а на дан када је дипломирао (1883. године) добио је америчко држављанство. Након што је докторирао на Техничком универзитету у Берлину 1889. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, вратио се у Њујорк и постао професор на Колумбији.
Треба знати да је уновчио
све своје патенте (пронађено
их је до данас 36, али их можда
има још). А онда је решио да
део свог богатства поклони.
Десет година касније, 1899 године, у невиђеној трци с временом предао је патентну пријаву само сат времена пре аљкаве администрације „Бел телефона” и добио патент за оно што ће се касније популарно назвати његовим именом – Пупинови калемови. У једном од три патента из те серије користио је формулу за израчунавање растојања потребног да се појача телефонски сигнал како би се пренео на даљину. Формула није била најпрецизнија, јер није обухватала наредне случајеве развоја материјала који су били употребљивани за потребе израде телекомуникационих каблова.
То ипак није сметало енглеском телекомуникационом инжењеру Оливеру Хевисајду, чије је име Михајло Пупин поменуо у патентима, да га тужи и тражи део пара. Суд је одбио захтев, али је наредио да се у патентима више не убацују формуле што је и до дана данашњег правило.
Уновчио све патенте
Поменути патент му је донео велико богатство јер је телефонски кабл, у почетку са бандере на бандеру, а касније подземно, преносио сигнал између градова, напослетку између континената. За седамнаест година колико је трајало патентно право, постао је богат човек коме су сваки дан паре стизале на рачун.
Треба знати да је уновчио све своје патенте (пронађено их је до данас 36, али их можда има још). А онда је решио да део свог богатства поклони. Тако је помагао ученике и студенте, школе, манастире, верске заједнице, пострадале од земљотреса у Битољу. Даривао је златно звоно цркви Света Богородица Перивлепта и још једно цркви на Кајмакчалану. Које су највеће донације Михајла Пупина?
Убедљиво највећа је из 1928. Фонду Михајла Пупина – мерено у америчким доларима из 2015. године то износи 1.315.846. Затим следи донација Народном дому „Михајло Пупин – Идвор” из 1934. године (634.295 долара, према вредбости из 2015). Нећаку Миши Олцану је 1935, пред смрт, оставио 605.351 долара. Михајлу Гргину је 1928 године поклонио 213.731 долара. Исте године је родбини дао 188.235, а нећаки Љубици Барјактаревић 187.971 долара.
Михајло Пупин 1903. (слика паје Јовановића)
Народном Музеју из Београда даривао је слике 1923. године у износу од 114.735 долара. Сестри Персити Олцен је пред смрт, 1935 године, дао 60.088. Пред смрт је даривао 43.881 др Јовану и Катици Стајић. Војвођанској академској трпези из Новог Сада је 1929. поклонио 41.63, а синовцу др Душану Гргину 1923. године 28.593. Сиротишту на Цетињу донирао је 1925. године 26.683. За споменицу Војводине издвојио је 23.997 долара 1930. године. Матици Српској из Новог сада завештао је 22.605 долара годину дана раније. Исти износ је у периоду 1929-1935 уплатио Црквеној општини Идвор.
За позлаћено „Звоно слободе” цркви Света Богородица Перивлепта 1923. платио је 14.754 долара. Друштву „Цвијета Зузорић” поклонио је 1931. године 12.769 долара. Исти износ је уплатио нећаку Илији Олцену 1931 године и Југослованској сали Универзитета Питсбург за портете Петра Петровића Његоша и Вука Стефановића Караџића. Привредном друштву „Привредник” даривао је 1923. године 11.437 долара, а Општини Охрид 1925. године 10.139 долара, што је употребљено за изградњу школе.
Ћерки Варвари је оставио незнатан износ, јер је новац трошила кладећи се на коњским тркама, због чега је она била јако бесна на свог оца.
Четири године када је највише даривао биле су: 1928. издвојио 1.753.454 долара, 1935. дао 732.160 долара, 1934. поклонио 682.723 долара и 1930. донирао 216.378 долара. Укупне евидентиране донације износиле су 3.951.401 долара. Нису уписане оне које је за време Првог светског рата дао за патриоте које је окпљао у САД и слао у Србију (сваком је платио карту за брод и дао исти износ пара). Пада у очи велика донација „Фонду Михајла Пупина” из 1928. године од 7.000.000 ондашњих динара, што одговара данашњим 1.315. 846 долара.
Заложио сву имовину
Вратимо се за тренутак оснивању „Фонда Пијаде Алексић – Пупин” 4. јуна 1914 године. Тим је желео да изрази „благодарност матери која га под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера у новоослобођеним крајевима, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова.”
Мање је познато да је Михајло
Пупин ове добровољце дочекао
на повратку и да им је још на
броду поделио по седам долара
(77 долара) за пут до места боравка,
а и помагао при запошљавању.
Михајло Пупин у младости
Новац је коришћен тако што је од прихода Фонда сваке године додељивано по 12 награда од 100 динара (22 долара) и по 12 награда од 50 динара (11 долара) за ученике у Скопљу, Штипу, Битољу, Охриду, Прилепу, Приштини, Призрену, Тетову, Новом Пазару, Пећи и Дебру. Награђивани су темати из књижевности и историје и надметање гуслара (такмичари који уз гусле певају ма коју песму из збирке Вука Стефановића Караџића). Надметања су се одржавала у време када то одлуче школске власти у договору са Српском краљевском академијом, а признања се уручивала на светосавским прославама.
Писмом од 13. августа 1928. године, упућеном министру полјопривреде и вода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснива задужбину под именом „Фонд Михајла Пупина”. За управника је одредио Српско привредно друштво „Привредник” из Београда које ће имовином руковати у смислу Закона о задужбинама и према правилима прописаним истим писмом. Годишњи приход од ове имовине делио се на десет једнаких делова. „Привредник” је за своје потребе користио једну десетину, друга десетина се предавала крајем сваке године Српској црквено-школској општини у Идвору за црквено-школске потребе. Под тим је Михајло Пупин подразумевао оправку цркве и школе и додељивање годишњих награда ђацима за „напредак у науци и за узорно понашање”.
Преосталих осам делова наменио је својој родбини, али с тим да им се новац исплаћује само две године по његовој смрти. По истеку тог рока „Привредник” ће тих осам десетина од прихода Фонда употребити за стипендирање ђака из Војводине који се школују у пољопривредној струци. Одредио је да део од ових осам делова прихода може да се употреби за награде за ванредне успехе у пољопривреди у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тим да се оне зову „Пупинове награде”.
У истом писму он наводи да „у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри”, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент. Одлуком министра др Илије Шуменковића (иначе сарадника Михајла Пупина на Версајским преговорима о миру), поменути фонд прелази под управу Српске академије наука. Главницу прихода чинило је 1.350.000 динара у готовини и хартијама од вредности. Шта се с тим новцем десило после Другог светског рата, није познато. Део је требало да после смрти Михајла Пупина припадне његовим сродницима, али о томе не постоји документација.
Михајло Пупин је прикупио 140.000.000 тадашњих долара, што би износило 1,7 милијарди долара према вредности из 2015. године, за финансирање потреба Србије за време Првог светског рата. Паре су уплаћиване преко Црвеног крста. Зато је заложио целокупну своју имовину да би гарантовао за оружје, муницију и опрему америчких и других фирми српској војсци и југословенским добровољцима на Солунском фронту.
Мање је познато да је Михајло Пупин ове добровољце дочекао на повратку и да им је још на броду поделио по седам долара (77 долара) за пут до места боравка, а и помагао при запошљавању. Михајло Пупин био је учесник Мировне конференције у Паризу 1919. године и сматра се да ја знатно допринео проширењу граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
