„Nije tragično samo po sebi to što lagano nestajemo ili odjednom umiremo. Tragičan može biti samo naš doživljaj krhkosti čovekovog postojanja.”
Akademik Nikola Milošević
Ako bi trebalo da y što kraćem obliku predočim ono što mi izgleda bitno za moju duhovnu fizionomiju, rekao bih za sebe da sam bio i ostao melanholični intelektualac sa filozofskim pretenzijama. I dodao bih dodatak, kako ja mislim, presudan – da se od drugih takvih intelektualaca razlikujem po tome što sam već odavno svestan da je ta glavna crta mog duševnog sklopa ostavila svoj duboki trag i na mojoj teorijskoj optici.
Trag, moglo bi se reći, dvojak. S jedne strane, sklonost ka melanholiji odredila je glavni smer mojih teorijskih interesovanja i učinila ih u nekoj meri jednostranim, a istovremeno s tim u izvesnom smislu i deformisala moj ugao gledanja. S druge strane, melanholični duševni sklop olakšao mi je uvid u neke istine koje bi inače ili držao daleko od sebe ili do njih, lako je moguće, nikad ne bi ni došao.
Za ono što ovde imam na umu korisno mi je poslužio Tojnbijev pojam izazova. Civilizacije su po mišljenju ovog filozofa nastajale kao neka vrsta odgovora na pitanja što su im različiti istorijski činioci postavljali, pri čemu su samo oni izazovi koji nisu bili ni previše jaki ni previše slabi povlačili za sobom plodotvorne odgovore. Izgledalo mi je da se ovaj pojam može iskoristiti i za to da se uz njegovu pomoć bolje protumači mehanizam spoznaje čovekovog sveta.
Nije, međutim, uputno ni tvrditi da su ljudi stvorovi koji se odlikuju razumom. Specifična razlika nije isto što i bitno obeležje. Pazum je, doduše, ono što ljude razlikuje od životinja, ali to još uvek ne znači da se većina ljudskih bića u praksi prevashodno razumom rukovodi.
U mom slučaju melanholija je bila onaj izazov na koji sam u svojim knjigama na različite načine odgovarao. Spočetka, bio je taj izazov prilično jak. Samim tim i njegov trag u mojim spisima bio je dublji i vidljiviji. Međutim, kako je vreme više proticalo, tako je i moja melanholija slabila, pa je pre svega zahvaljujući tome nastao onaj podsticaj srednje jačine, kako bi to rekao Tojnbi, u čijem znaku sam dovršio i kako se meni čini na bolji i istančaniji način uobličio sopstvenu teorijsku građevinu.
Diferencijalna filozofija
Teorijsko stanovište koje se u meni s vremenom yobličilo nazvao sam diferencijalnom filozofijom i manje ili više ga artikulisao u nizu različitih disciplina. Ono što spoznajemo i koliko spoznajemo uvek je i svagda diferencirano, ali nikad na isti način i u istoj meri, kako sam to u jednom mom spisu već istakao. A pojam diferenciranosti ne podrazumeva samo postojanje izvesnih razlika, nego i postojanje različitih stepena konfliktnih i uopšte rušilačkih odnosa, trajno i neopozivo prisutnih u strukturi sveta takvog kakav on jeste.
Iz ovog najopštijeg, ontološkog uvida proističu i neke dalekosežne posledice po filozofiju istorije, sociologiju, psihologiju i političku filozofiju. Ako su konfliktne relacije neizbežno, imanentno obeležje čovekovog sveta, onda se u ravni istorije ne može nikad i nigde realizovati carstvo božje na zemlji, ne samo u svom totalitarnom, nacističkom, ili komunističkom obliku, nego ni u nekom liberalnom vidu, ma šta o tome mislio Frensis Fukujama.
Frensis Fukujama (David Levenson/Getty Images)
Međutim, upravo sa jednog dosledno izvedenog diferenciranog stanovišta ne mogu se svi politički sistemi trpati u isti koš, pa se tako ne može stavljati znak jednakosti između liberalno uređenih država u kojima su konfliktni odnosi svedeni na neku podnošljivu meru i onih totalitarnih u kojima odnosi takvog tipa imaju svoj najradikalniji oblik. Diferencirano se mora rešavati i problem odnosa psiholoških i socijalnih činilaca. Psihologija uvek ima svoju meru nezavisnosti i ne može se svoditi na ono što je Marks zvao društvenom osnovicom, ili na ono što Poper zove situacionom logikom.
U tekovine one discipline koju znamo pod imenom genetike ponašanja spada pre svega saznanje da y ljudima postoje biološke dispozicije za nastanak određenih mentalnih struktura. A te mentalne strukture veoma su raznolike i onaj što ovo piše najvećma je sklon da ih razvrstava s obzirom na stepen i vrstu konstruktivnog ili destruktivnog delovanja njihovih nosilaca. Izrazito konstruktivne i izrazito destruktivne ličnosti čine dve ekstremne i malobrojne vrste životnih stilova pripadnika ljudskog roda i između te dve polarne tačke nalazi se veliki broj prelaznih oblika.
Naročitu pažnju posvetio je pisac ovih redova ekstremno razornim osobama, razvrstavajući ih prema stepenu njihovog maligniteta na autoritarne, koje su pre svega nošene vlastoljubivom težnjom da druge ljude potčine, i arogantno osvetoljubive, čiji je osnovni cilj da svoje bližnje ozlede, pa čak i fizički unište. Sa stanovišta diferencijalne psihologije i genetike ponašanja, ako se iz njih izvuku sve potrebne teorijske konsekvence, ono što se obično zove ljudska priroda – svejedno u pozitivnom ili negativnom smislu te reči – predstavlja puku konstrukciju koja nastaje pomoću hipergeneralizacije krajnjih tipova konstruktivnog ili destruktivnog duševnog sklopa.
Pojam o kome je reč razložno se može koristiti samo y vrednosno neutralnom, „tehničkom” smislu te reči – utoliko ukoliko se za čoveka recimo kaže da je biće koje tvori oruđa, ili biće koje govori. Nije, međutim, uputno ni tvrditi da su ljudi stvorovi koji se odlikuju razumom. Specifična razlika nije isto što i bitno obeležje. Pazum je, doduše, ono što ljude razlikuje od životinja, ali to još uvek ne znači da se većina ljudskih bića u praksi prevashodno razumom rukovodi.
Kad kažemo da svaki čovek može da bira između dve mogućnosti koje mu u nekom budućem vremenu stoje na raspolaganju, zamišljamo umesto realno postojećih, međusobno često veoma različitih osoba, neku nepostojeću, apstraktnu osobu, lišenu bilo kakvih konkretnih psiholoških obeležja.
U nekom vrednosno pozitivnom ili negativnom smislu tog izraza može se dakle govoriti samo o individualnim, ličnim, „prirodama”, manje ili više konstruktivnim i manje ili više destruktivnim. Iz perspektive ove iste diferencijalne teorijske optike i pojam nacionalnog karaktera, odnosno mentaliteta kao i ono što From smatra društvenim karakterom u najbolju ruku mogu biti metafore.
Erih From (efsc.ipu-berlin.de)
U prvom slučaju reč je o jednoj vrsti kulturnog a y drugom slučaju o jednoj vrsti političkog obrasca. A obrasci se – kulturni i politički podjednako nikad ne mogu izjednačavati sa psihološkim tipovima. Ni kulturne ni političke norme nisu biološki potkrepljene – prve su potkrepljene tradicijom, druge društvenim institucijama. Zato se iza pomenutih obrazaca uvek skriva mnoštvo različitih psiholoških tipova, čime se raznolikost psihičke stvarnosti po principu hipergeneralizacije svodi na samo jedan jedini duševni sklop i praktično prenebregava raznoliki, raznobojni i složeni svet ličnih razlika.
Bez jedne diferencirane teorijske optike nije moguće kako valja rešavati ni klasični problem slobode volje, shvaćene kao mogućnost slobode izbora. Kad kažemo da svaki čovek može da bira između dve mogućnosti koje mu u nekom budućem vremenu stoje na raspolaganju, zamišljamo umesto realno postojećih, međusobno često veoma različitih osoba, neku nepostojeću, apstraktnu osobu, lišenu bilo kakvih konkretnih psiholoških obeležja. Bira, međutim, uvek neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom i taj psihološki činilac već unapred opredeljuje onog što bira za jednu od one dve mogućnosti o kojima je reč.
Psihološki teren
Na neodrživost indeterminističkog gledišta ukazuje i sam čin navodnog izbora kao takvog. Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti. Determinističko gledište o kome je reč potkrepljuju i eksperimentalni nalazi parapsihologije. U prvom redu ogledi sa označenim sedištima što ih je izvodio profesor Tenev iz Parapsihološkog instituta u Utrehtu i još spektakularniji ogledi Helmuta Šmita koji je pokazao da su naročito obdareni subjekti kadri da predskazuju čak i proces raspadanja jednog izotopa zvanog stroncijum devedeset.
Međutim, ovako zastupati stvar psihologije još ne znači zameniti sociološki imperijalizam onim psihološkim. I kulturni i politički obrasci imaju neku svoju samostalnost i kao takvi utiču na psihološku ravan čovekovog sveta, premda na vrlo različite načine. A koliki će i kakav će ovaj uticaj biti zavisi kako od prirode datog društvenog poretka, tako i od prirode duševnog sklopa pojedinaca. Asocirajući na jedno duhovito Olportovo poređenje, moglo bi se reći da isti politički i kulturni obrazac kod nekih osoba ostaje na površini kože, a kod nekih prodire do srži kostiju.
Upravo zato demokratija ne može biti zajemčena nekom tzv. ljudskom prirodom, već pre svega odgovarajućim društvenim ustanovama. Zato Poper i kaže reč koje sam se ne jednom prisećao – da nam nisu toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre institucije.
Za ovo drugo, uvek je međutim potreban pogodan psihološki teren. Tako, na primer, osobe autoritarnog ili arogantno osvetoljubivog duševnog sklopa duboko interiorizuju totalitarne političke obrasce, ostajući im trajno privržene, i opirući se demokratskim političkim normama čak i onda kada su one vladajuće. U većini slučajeva politički obrasci ostaju ipak bliži površini kože, da se poslužimo opet onim istim Olportovim poređenjem.
Upravo zato demokratija ne može biti zajemčena nekom tzv. ljudskom prirodom, već pre svega odgovarajućim društvenim ustanovama. Zato Poper i kaže reč koje sam se ne jednom prisećao – da nam nisu toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre institucije. A takve dobre, odnosno demokratske institucije, plod su sticaja istorijskih okolnosti, ravnoteže društveno-političkih snaga, koja se uspostavlja i potom održava, a ne neki dar prirode ili dar s neba.
Karl Poper (britannica.com)
Mnoge stranice mojih spisa posvećene su pokušaju zasnivanja jedne nove discipline za koju sam skovao naziv psihologija znanja. Predmet te discipline čine odnosi između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, pri čemu su me prevashodno zanimale teorijske optike filozofa, sociologa i psihologa, kao i umetnička dela u prozi, romani u prvom redu. Probleme što ih podrazumeva psihologija znanja nastojao sam da rešavam na diferenciran način. I oni koji misle da su duhovne tvorevine nešto kao causa sui poput Spinozinog boga, i oni koji misle da se one mogu svoditi bez ostatka na neke izvanteorijske činioce, psihološke u ovom slučaju, jednako greše protiv načela diferencijacije. Postoji čitava lepeza različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti, s jedne strane, i psihološke ravni, s druge strane.
Odnosi slabije zavisnosti nastaju onda kad neki psihički činilac određuje smer, odnosno pravac nečije teorijske ili umetničke delatnosti. Sledeći, jači oblik zavisnosti tesno je spregnut sa ovim prvim. Svaka usmerenost u jednom pravcu pretpostavlja neki ugao gledanja ili, tačnije rečeno, neki ugao deformacije. Izvesna jednostranost neizbežno je svojstvo svake teorijske optike i poruke svakog proznog dela. Jednostranost koja ne potiče usled saznajnih ograničenja ljudskog roda uopšte, već usled dejstva različitih psiholoških činilaca usidrenih u duševnom sklopu svih stvaralaca bez razlike.
Najjači, pak, oblik zavisnosti duhovnih tvorevina od izvanteorijskih činilaca javlja se onda kad neki psihički faktor narušava, odnosno remeti, njihovu unutrašnju logiku. To, pak, narušavanje ili remećenje ispoljava se u teorijskim strukturama y vidu protivrečnosti, kao i u vidu takozvanih hipergeneralizacija, a u umetničkim delima u prozi u obliku vidljivih i drastičnih ogrešenja o logiku motivacije, koja se ne mogu objasniti odsustvom umetničkog dara samih pisaca.
Valja reći i to da psihologija znanja ne isključuje, već, naprotiv, pretpostavlja imanentnu analizu, ali i to je ono što je bitno – ne ostaje zatvorena u okvire te i takve analize. Upravo imanentno tumačenje filozofskih i književnih tvorevina omogućuje nam da otkrijemo ono što smo ovde nazvali uglom deformacije, kao i one manjkavosti y unutrašnjoj logici tih istih tvorevina koje se ispoljavaju u vidu protivrečnosti i hipergeneralizacija, ili u vidu ogrešenja o motivacijsku logiku umetničkih dela.
Sledeća faza imanentne analize sastoji se u iznalaženjy zajedničkog imenitelja svih prethodno otkrivenih neuralgičnih tačaka duhovnih ostvarenja o kojima je reč. Taj zajednički imenitelj uvek ukazuje na neki izvanduhovni, psihološki faktor, što nam onda omogućuje da iskoračimo izvan kruga imanentne analize i da u duševnom sklopu samih stvaralaca identifikujemo onaj najdublji izvor iz koga i potiče remetilačko delovanje pomenutog faktora.
(…)
Onaj koji ovo piše nastojao je – i kako se njemu čini najzad i uspeo u tome – da diferencirano sagleda i problem smisla čovekovog postojanja pod suncem, onda kad je melanholični izazov njegovih ranijih godina počeo gubiti na snazi. Melanholični i osetljivi ljudi, suočeni sa činjenicama smrtnosti i prolaznosti uopšte, sopstvene, pre svega, skloni su da svoj tragični doživljaj te činjenice promovišu u neko univerzalno svojstvo ljudskog roda.
Nije, međutim tragično samo po sebi to što lagano nestajemo ili odjednom umiremo. Tragičan može biti samo naš doživljaj krhkosti čovekovog postojanja. A taj doživljaj presudno zavisi od našeg duševnog sklopa. Međutim, kako se ljudi u svemu pa i u tome razlikuju, tako i ono što tragičnim nazivamo nije u osnovi ništa drugo do samo iluzija jednog melanholika. Iluzija koju je i pisac ovih redova dugo imao. I ujedno jedina koja mu je još preostala.
(Izvor Novi Standard)
