На Тибету пронађени искушеници који спавају хиљадама година.
На Тибету су откривена тела будистичких монаха која се нису распала више од месец дана. Научници су за сада немоћни пред таквим феноменом. Будисти, међутим, кажу да у томе нема ничег изненађујућег, монаси сматрају да човек може да живи вековима, ако медитира.
Срце Лобсанга Церинга, становника тибетског манастира Ганден Џангце, престало је да куца 5. маја 2020. године. Тог дана је сео у позу лотоса, почео да чита молитву и тихо умро. Касније су становници приметили да тело већ неколико дана остаје непромењено. Кожа је и даље била еластична, зглобови флексибилни, коса и нокти су и даље расли. То је потрајало месец дана. У Ганден Џангце су дошли научници. После неколико електроенцефалограма, констатовано је да је мозак и даље активан и да постоје слаби импулси. Међутим, то је немогуће! Монаси нису били изненађени. „Отишао је у тукдам (медитација којом ум прелази у стање попут оног у периоду смрти)”, објаснили су. Тело је у суштини мртво, скоро да нема влаге. Међутим, мозак ради и свест се и даље одржава.
Савремена медицина је раније сматрала да је човек или жив или мртав. Испоставља се да свест човека неко време након заустављања свих биолошких процеса наставља да постоји.
Сличан случај се догодио 2015. године у Монголији. У манастиру је пронађено тело будистичког ламе, који је преминуо 1852. године. Очигледно је умро током медитације. Тада су неки експерти тврдили: „Монах је још жив”. Телесна температура му је 33 степени, нижа је од нормалне, али незнатно. Други су се супротставили тој тврдњи: „Тако нешто не може да се деси”. Према будистичким схватањима, у тукдаму онај ко медитира сам контролише ситуацију. У овом стању монаси могу да буду годинама или, чак, вековима. Према мишљењу неких научника овај податак потпуно мења поимање смрти. Савремена медицина је раније сматрала да је човек или жив или мртав. Испоставља се да свест човека неко време након заустављања свих биолошких процеса наставља да постоји.
Најпознатији случај се догодио пре скоро 100 година у будистичком храму Иволгинском датстану код Улан Удеа. Тада је тамо живео Пандито Хамбо-лама Даши Итигелов. Када је предосетио да ће умрети 1927. године, окупио је ученике и почео да чита молитву. Постепено је престао да показује знаке живота и седмог дана је било јасно да је учитељ прешао у стање нирване. Сахранили су га у сандуку од кедра у положају лотоса. У тестаменту је Итигелов затражио да се његов гроб провери после 75 година, па су 2002. монаси ексхумирали тело. Били су изненађени, осећали су се као да је Хамбо-лама преминуо пре само неколико дана, чак ни његова коса није била нимало промењена.
Монахе су изучавали у периоду када су били у дубокој медитацији. Утврдили су да у то време тело много мање реагује на спољне стимулансе и да се то дешава несвесно. Овај феномен је најупечатљивији у медитацији тукдам. Тело покојника изгледа као да је заспао, а притом нема никаквих знакова распадања.
То су потврдили експерти Руског центра за судку медицину. Према њиховим речима, коса је по својим својствима иста као и код живих људи. Иако се сматра да је организам мртав, температура тела је само 20 степени. Тако су се стручњаци из различитих земаља заинтересовали за вишевековну будистичку праксу. Руски су почели да проучавају један од првих феномена. Научници Института за истраживање мозга Руске академије наука (РАН) су се 2020. године договорили са духовним вођом тибетанског будизма Далај Ламом XIV да се формирају два истраживачка центра у манастирима на југу Индије.
Монахе су изучавали у периоду када су били у дубокој медитацији. Утврдили су да у то време тело много мање реагује на спољне стимулансе и да се то дешава несвесно. Овај феномен је најупечатљивији у медитацији тукдам. Тело покојника изгледа као да је заспао, а притом нема никаквих знакова распадања. „Обичан човек, када уђе у собу где је покојник, доживљава неку врсту одвојености, чак осећа страх. Међутим, у тукдаму нема таквих реакција. Супротно од тога, постоји осећај спокојства”, објашњава директор Института за истраживање мозга РАН академик Свјатослав Медведев.
Није познато зашто је то тако. Могуће је да мозак у коме се чува нека активност подржава тонус целог организма. Друга верзија је да се под утицајем медитације приликом умирања ослобађају неке супстанце које штите ћелије од разградње. У сваком случају, будистички монаси су очигледно успели да надмудре смрт. Међутим, научници тек треба да сазнају на који начин су то успели.
(Спутњик)
