Током своје бурне историје Београд је био дом и једином изворном будистичком народу који је живео са Србима – Kалмицима. Kако су они овде доспели?
Kолико је историја 20. века била бурна и немилосрдна, а Београд упркос томе био град отворен за све показује пример једне малобројне етничке групе која је две и по деценије боравила у нашем главном граду. То су били Kалмици, монголски народ који је заједно са Русима пребегао из канџи осветољубивог тоталитаризма двадесетих година када је извршена бољшевичка револуција у тадашњој царској Русији. И били су будисти – једини изворни будистички народ који је живео са Србима.
Док су такозвани бели Руси, као образоване архитекте по центру Београда пројектовали прекрасне палате и ту живели, Kалмици су се држали периферије. Били су лако препознатљиви, како су их описивале тадашње новине: „жуте коже, уских очију и истакнутих јабучица”. Звали су их – Kинези.
Нажалост, вихор једног новог, Другог светског рата, дословно их је одувао. Расули су се свуда по Европи. Материјални траг који су оставили, а био је и те како вредан и цењен, прави будистички храм у Малом Мокром Лугу, опустошен је и порушен током рата. Док су такозвани бели Руси, као образоване архитекте по центру Београда пројектовали прекрасне палате и ту живели, Kалмици су се држали периферије. Били су лако препознатљиви, како су их описивале тадашње новине: „жуте коже, уских очију и истакнутих јабучица”. Звали су их – Kинези.
А они су ћутали и радили. Били су врсни коњаници, вредни радници и добре комшије које су Маломокролужани и остали Београђани лепо прихватили. Њих неколико стотина, махом ненаметљивих радника, били су довољно велика заједница да у Београду зачну и свој духовни живот. А престоница, у којој се православна религија негује заједно са исламском, јудаистичком, римокатоличком и протестантнском, није бранила будистима да и они употпуне духовни живот велеграда. Напротив, и помагала га је.
Људи су с пажњом и поштовањем гледали овај необичан објекат, а како бисмо дочарали атмосферу из данашње Будванске, а некада Будистичке улице, где је био подигнут храм, цитираћемо извештај са освештења храма из 1929. године: „Досад су се београдски Kалмуци (има их нешто више од двеста) молили своме премудроме Буди у једној приватној кући. Сад имају свој храм. Подигли су га у Малом Мокром Лугу, на самој периферији. У томе крају Kалмуци највише и станују” – део је чланка који показује с каквом пажњом су Београђани прихватили другачије од себе.
„На врху храма према небу се уздиже очир, највећи будиски симбол – симбол истине и знања. Ниже очира, око куполе висе неколика звонца, намењених да под ветром производе мелодичне тонове који уздижу душу човечју. Пред почетак обреда освећења (у 12 и по часова) храм су испунили гости и Kалмуци. Свештеници (бакше), одевени у жуту свилу, и један млађи (нешто што одговара нашем ђакону), одевен у црвену свилу – сели су, прекрстивши ноге, за она два сточића на којима су паунова пера, звонцад и књиге, уз зид храма. Шапћући, из самог грла и кроз нос, читали су они монотоно молитве, сви заједно, правећи гестове рукама. Понекад је један бакша шкропио храм пауновим пером. Верни су добили жито које су после једне молитве просули по храму. Храм је био намирисан нечим што се, као тамњан, димило. Обред је трајао пола часа. Онда су гости послужени чајем.”
Храм је радио све до 1942. године, када је усред тешких ратних услова несрпском становништву ускраћена финансијска помоћ. Ипак, Kалмици би сигурно остали у Београду и, можда би се и стопили са Београђанима а храм сведочио и данас о трагу духовности Далеког истока усред Балкана, да нису главом без обзира побегли од исте оне силе која их је морила из Совјетског савеза – Црвене армије, када је ушла у Југославију у јесен 1944. године.
А грађевина, тешко оштећена током рата и похарана, срушена је и замењена неком другом зградом, без икаквог подсетника на овај јединствен траг београдске историје.
(Национална географија)
