Попај је остао у незнању, није имао ко да му дојави. Од халапљивог гутања спанаћа набубрели су му једино мишићи. Да је навалио на житарице, колику би му тек главу имао. Како то знамо?
Скорашње истраживање показало је да су угљени хидрати поспешили пораст сиве масе у лобањама наших прадавних предака. Шта ће на то рећи српски сладокусци који на сав глас од белосветских насртаја бране домаће изнутрице и кобасице? Ништа, угледаће се на снажног морнара из цртаћа и прионуће више на (сухо)меснате ђаконије.
Зашто је природа то урадила свом двоножном првенцу? Ем га је присила да се усправи и да се од тог доба непрестано вајка због болова у леђима, ем га је натерала да изобилно гута скроб. Кудикамо му је било лакше да провири из своје мрачне пећине, млатне тољагом по глави првог мамута који наиђе и месецима прехрањује жену и чељад? Чудни ли су путеви успињања до разума.
„Ви сте то што једете, и што су јели ваши преци”, подучава један научни исказ. У плеистоцену, раздобљу које је потрајало од пре два и по (2.588.000) милиона до 11.700 година, нико није исписивао (сви су били блажено неписмени), ни у стенама урезивао јеловнике.
Чувари ватре
Откуда сазнање шта је човек, који је тада попримио садашњи изглед, свакодневно јео? Једноставно, пажљиво су просејани трагови хемикалија у праисторијским остацима костију.
Укључивање куваног скроба у
свакодневне оброке подстакло
је преображај увећаних мозгова.
Научници су одавно упућени у то да су навике у људској исхрани претрпеле дубоку промену, јер се у оброцима изнебуха појавио нови додатак – месо. И тако би остало да изненада није ускочио други прилог, угљени хидрати, за који се нагађа да је одиграо пресудну улогу. Укључивање куваног скроба у свакодневне оброке подстакло је преображај увећаних мозгова.
Навалите на пахуљице (Википедија)
Угљени хидрати су најраспрострањенија једињења у живом свету, састоје се од атома угљеника, водоника и кисеоника. Последња два су у истој сразмери 2:1 (два водоникова, један кисеоников) као у води. У биохемијском смислу разврставају се на шећере, скроб и целулозу.
Скроб (житарице, хлеб и тестенине) обилује сложеним угљеним хидратима, а шећер (воће, џем и слаткиши) једноставним. По количини уноса, скроб је најважнија човекова и животињска храна, јер чини више од половине поједених угљених хидрата.
Човеково тело прерађује скроб
у глукозу, а то је наше главно
гориво, малтене истог часа
када отпочне жвакање.
Коначан разлаз с мајмунима десио се пре око седам милиона година, а наши човеколики препотопски сродници наставили су да навелико жваћу биљке богате влакнима. На отприлике пола пута до данас дохватили су се меса, што поткрепљују камене алатке и животињске кости: невешто су га гулили и успут извлачили коштану срж.
Некако у исто време овладали су кувањем, иако откриће ватре још није сасвим расветљено: недвосмислено је утврђено да су у својим стаништима 300.000 година непрестано одржавали огањ да се не угаси. Одатле потичу сви потоњи чувари пламена, у дословном или пренесеном значењу. Поједини истраживачи, пак, сматрају да су праљуди чудесну вештину научили знатно раније: пре милион и 800 хиљада година!
С куваним месом, како се претпоставља, уносило се више протеина, масти и енергије, па су хоминиди нарасли и напредовали. Еволуциони генетичар Марк Томас, са Универзитета Колеџ у Лондону, оспорава такво виђење истичући да се нешто друго крчкало на огњишту: гомољ (кртола или тубер) и остале биљке са задебљаним подземним стаблом у облику грудве богате скробом (amylum).
Човеково тело прерађује скроб у глукозу, а то је наше главно гориво, малтене истог часа када отпочне жвакање. Пљувачка, наиме, садржи ензим амилазу која одмах разлаже овакве намирнице, кудикамо лакше ако су прокуване. За поређење: кувани кромпир се у стомаку 20 пута брже свари од сировог! Тако су дивље скробнице већом хранљивошћу обогатиле исхрану.
Други наговештај да се прешло на такву храну налази се у ДНК. За разлику од шимпанзе, најближег живог еволуциног сродника, који има само два, човек носи 18 умножава (копија) гена за амилазу, што значи да је неколико пута убрзао разградњу хранљивих састојака из скроба.
Јешнији паметнији
Када су гени за амилазу први пут откривени, похитало с предвиђањем да су настали малтене с древним земљорадницима. И да је уношење житарица погурало природно одабирање (селекција) појединаца који су брже и лакше прерађивали амилазу. Скорашње проучавање, међутим, потврдило је да се вишак ових гена појавио много пре него обрађивање земље.
Марк Томас, са својим сарадницима, тај догађај је повезао с открићем ватре и кувањем хране, због чега су људи са сувишком амилазе чешће преживљавали и разможавали се преносећи ово својство на своје потомство. То гориво је, дакле, поспешило увећање мозгова! Нагли пораст се догодио пре 800.000 година, па садашњи човеков мозак сагори готово четвртину унетих калорија.
И скроб у тегли (Википедија)
Оспоравања нису изостала, упркос мноштву прикупљених чињеница којима се оснажује значај угљених хидрата у развоју људске врсте. Еволуциони билог Грег Реј, са Универзитета Дјук, упозорава да још није ваљано образложено када су гени за амилазу почели да се умножавају.
Мало промућурнији су чешће
долазили до хране и других добара,
отуда је њихово потомство имало
веће изгледе за преживљавање.
С којих разлога је човек обдарен толико великим мозгом? У поређењу с готово свим животињама, он у процентима чини поприличан део људске телесне тежине. Од појаве првих изданака рода хомо (Homo habilis или вешти човек), пре два милиона година, удвостручио је величину. Вратимо ли се још даље у прошлост, у односу на најраније претке, као што су аустралопитеци који су живели пре четири до два милиона година, троструко је крупнији.
Откуда толико повећање? Истраживачи су годинама мозгали да расветле једну од најголицавијих еволуционих загонетки, тако су се искристалисале три водеће препоставке: климатске промене, захтеви средине и друштвено надметање.
Прва претпоставка, дакле, наговешћује да су непредвидиве временске прилике и знатна климатска колебања потпомогла усавршавање способности наших далеких претеча да мисле унапред и да буду приправни за свакојаке недаће, што је уродило већим и вичнијим мозгом.
Друга износи да су се наши прапреци, када су напустили подручје екватора, суочили са изазовом опстанка – недостатком хране и других потрепштина. А да би то превазишли, морали су да буду мало бистрији. И мање излагање штеточинама (паразитима) могло је да има исти исход. Како се потоње објашњава?
Уколико је тело принуђено да се рве с тим уљезима, оно упошљава целокупну одбрану (имуни систем), трошећи калорије које би поспешиле пораст мозга. У крајевима северно и јужно од екватора, наиме, обитава мање паразита.
Још није овoлики (Википедија)
И на крају, трећа подразумева да је друштвено утркивање за овладавање све оскуднијим изворима утицало на мождану величину. С порастом становништва више се појединаца борило за исте сировине, а то је подстакло размишљање. Мало промућурнији су чешће долазили до хране и других добара, отуда је њихово потомство имало веће изгледе за преживљавање. Мање вичнији су умирали увећавајући тако вероватноћу преосталих да опстану. Из поколења у поколење у тој немилосрдној утакмица људи су бивали паметнији.
Точак еволуције није заустављен: надметање за веће мозгове наставља се и у наше време.
Станко Стојиљковић
Човекова породица
Породица хоминида састоји се од орангутана, горила, шимпанзи и човека, под заједничким називом велики човеколики мајмуни.
Људи и мајмуни су имали истог претечу пре 20-25 милиона, пацови и мајмуни су се раздвојили пре 16-23 милиона година. А сви заједно потичу од претходника који је живео пре, отприлике, 80 милиона година.
