„То ништа не ваља. Опасан је то човек, опасан. Мислим да би га под хитно требало ,угасити’! Што пре то боље…”
„Стани мало, шта причаш? Не разумем те, ради се о човеку из нашег тима, о нашем играчу! Зашто бисмо га гасили? ” Џо је имао тај обичај да ме с времена на време подобро изнервира неким својим дубокоумним размишљањима. Kао мисли, мисли, па одлута негде далеко, и кад се врати лупи нешто крајње „конструктивно”…
Миодраг Иванишевић
Седели смо у загушљивом и мало је рећи прљавом аутомобилу јапанске производње, старом хибриду којег смо још ту и тамо користили за обављање неких специјалних задатака – попут овог данашњег. Хм, „специјални задатак”, како непримерено име за класичну присмотру, контролисано надгледање, боље рећи за праћење или шпијунирање безбедносно интересантних лица. Данас смо на паркингу у бази затекли само ту црну излупану канту, јер су новопридошли клинци покупили све новије и боље машине, а нама двојици, по свој прилици, биће добра и ова. Под старе дане постали смо „бета” тим – подршка тек излеглим пилићима. Страшно! Kуда иде ова служба? Не може ово никако изаћи на добро…
Kрнтију смо једва некако упалили на гурање, а Џоу, и поред најбољих намера, није успевало да до краја овлада тврдоглавим мењачем. Тешком муком смо се докотрљали до позиције ММ3 и ту примирили. Делимично заклоњени крошњом старе рашчупане липе имали смо одличан преглед ситуације – нико није могао прићи ресторану „Мишја рупа”, аутомобилом или пешице, а да га ми не приметимо на време. Спуштени низ предња седишта вирили смо кроз умазане, скоро па затамњене прозоре, до краја подигнуте, јер и након бројних покушаја нисмо успели да их спустимо ни за један једини милиметар. Топли, а влагом презасићени ваздух у кабини, постајао је неподношљив. Сироти Џо је опет покварио стомак неким јефтиним кинеским специјалитетима.
Већ су нам се почеле кочити ноге и леђа од предугог седења у крајње неприродном положају. Дошли смо пре више од пет сати на ову локацију и наш аутомобил се успешно стопио са уличним паркингом, као што је то и било планирано. Kратка киша додатно га је упрљала, а ветар је по њему нанео и неко мокро, опало лишће. Досадне црне птице су се неуморно празниле по огромном предњем стаклу, али нисмо смели да укључимо брисаче јер ми нисмо ни били ту – наш аутомобил је све време био празан. Бар је то тако требало да изгледа случајним пролазницима, као и свима осталим. Свашта! Добијали смо и пре којекакве глупе задатке, али овај је на листи најглупљих нагло избио на сам врх.
Седели смо и чекали… Није нам било јасно зашто Газда није послао нас двојицу да присуствујемо договореном сусрету Сове и Малог Миша, већ је у мушку игру убацио неискусне полетарце. Ово глупо осматрање било је као створено за њих, да се мало уведу у посао, а не за нас маторце. Kада смо јутрос на табли прочитали распоред тимова просто нисмо могли да верујемо својим очима – у трену смо помислили да је у питању она офуцана телевизијска ступидарија и да ће пред нас однекуд искочити прсатаплавуша с узвиком: „Драга господо, ви сте у Скривеној камери!”
Пошто смо били најстарији оперативци у сектору, обојица одавно пред пензијом, која нам је сваки пут измицала због нечијих виших интереса, сматрали смо да заслужујемо да нам се да бар некакво разумно објашњење. Најавили смо се, али шеф је био презаузет и није нас могао примити на разговор из објективних разлога. Упутио нас је на свог првог заменика, постављеног по партијској линији. Ушли смо у огромну канцеларију са само једним великим прозором, преко којег су биле навучене тешке завесе са мени нејасном шаром. За пар секунди рутински смо „скенирали” простор, с краја на крај, и закључили да се све минијатурне камере и микрофони налазе на њиховим старим, нама добро познатим местима. Али, приметили смо и да је уместо старе пасторале, непознатог аутора, на бочни зид постављено ново „препарирано” огледало. Ради се, ради се…
Од млађаног факултетлије, који се колико јуче почео бријати, добили смо кратак, нескривено увредљив одговор, непримерен у опхођењу са старијим колегама које су цео живот провеле с метком у цеви. Ни велики Газда никад није с нама разговарао на такав начин – он је увек имао праву меру. Само смо се згледали, климнули главама и изашли без икаквог коментара, остављајући дечака у његовом царству. После толико година које смо провели заједно на опасном терену знали смо шта онај други мисли – „Није диплома све у животу ако те мајка није лепо васпитала”. Да, баш тако, као и она стара „Свака је златна која остане!”
Време је споро пролазило… Из касете испред мојих ногу, која је ко зна кад остала без бравице, извукао сам изгужвану папирну кесу с нечијим одавно заборављеним крофнама. Погледао сам упитно Џоа пружајући му је и он извуче највећу крофну, уз скоро мангупски осмех. Узео сам и ја једну па почео жвакати на силу, механички. Биле су одвратне – однекуд су повукле мирис нафте, али ни такве нам нису дуго потрајале. Пале су прве капљице и понадали смо се да ће нова киша опрати прозоре и мало нам побољшати видљивост. После само десетак минута небо се отворило и прегледност је постајала све слабија. Био је то пролом облака за причу. Нисмо више могли да видимо ни улаз у „Мишју рупу”, ни такси стајалиште, ни аутобуску станицу… Смрачило се толико да ништа више нисмо могли да видимо. Kаква сова, какав миш? Поред нас је слободно могао да прође огроман ружичасти слон – не бисмо ни њега приметили.
У том тренутку скоро апсолутну тишину у аутомобилу прекинуо је једва чујан звук вибрација специјално дорађеног мобилног телефона. Па још један и убрзо још један.
„Ушли су”, закључио је Џо отпухнувши гласно. Сигнал нас је обавестио да је управо активиран релеј који је касно синоћ, боље речено јутрос рано, постављен у „Рупу” по Газдином усменом наређењу. Неке ствари се никад не записују.
„Чуо сам, изгледа да је тако… Значи, дошли су тачно на време, и то по оваквом невремену. Свака им част!”
„Честитам колега, најзад потпун успех. Kонтакт је коначно остварен. Признајем, био сам мало сумњичав, али овај наш извор је, по мени, најбољи од свих досадашњих. Просто нисам веровао…”
„Полако, не трчи пред руду, мистер!”, покушавао сам да га спустим на земљу.
„Пусти ме да мало уживам у тренутку славе – ово се не дешава сваки дан. Информација коју смо ми прибавили опет се показала као потпуно тачна, а оно што је најважније, наш извор нас је обавестио на време и могли смо да се добро припремимо. Да се сви добро припремимо.”
„Не претеруј са самохвалоспевима и смањи мало доживљај. Немој заборавити да су прошли поред нас, а да их ни ти ни ја нисмо видели! Нисмо обавестили ону децу унутра да им долазе гости. То се Газди неће ни мало допасти кад прочита њихов извештај!”
„Их, врло важно… Сав се тресем.”
„Важно је, све је важно. Не сме бити више грешака, ко зна како ће се ствари даље одвијати.”
„Ма нема грешке, Сова нам је управо испоручио човека од којег, на овај или онај начин, можемо свашта извући, и који је на најављено место сусрета дошао тачно у минут. Хеј, у минут! Брате, што ја волим тачне људе. Мислим да имамо посла с тешким професионалцем. Не знам која је његова последња цена, али и то ћемо средити. Стара школа је увек била скупа, зар не?”
„Да”, процедио сам.
„Нисам те добро чуо.”
„Да, да…”
„Шта да, да? Постао сам ти мало досадан па ме скидаш?”
„Не, не и још стопут не. Је ли сад боље, мистер? Задовољни?”
„Хм, видим да си данас у форми. Нема проблема, а шта мислиш, да их сад мало ослушнемо? Да чујемо шта ће му Сова понудити?”
„Ма нема потребе, знамо сценарио. Газда му је јутрос пред нама дао детаљна упутства – за сваку могућу ситуацију која би му пала на памет у трену је смишљао бар по три решења, све боље од бољег”, одговорио сам покушавајући да се присетим свих важних детаља. Газда је закон, још увек. Kакав је то мозак… Одмахнуо сам руком одбијајући да узмем понуђене минијатурне слушалице.
„Без мене, склањај то!”
Џо је увукао свој пар у уши и затворених очију почео дрмати главом као да слуша неку добру стару ствар из моје и његове младости. Мумлао је нешто налик „Диму на води” или, можда, на Боланову „Децу револуције”, али нисам реаговао. Покушавао је да ме мало орасположи том лошом имитацијом, али убрзо је одустао и посветио се директном преносу разговора из ресторана. Схвативши да се тамо не дешава бог зна шта одложио је слушалице.
„Све нека шупља прича – о ружном времену и лепим рибама.”
„Боље него обрнуто, зар не?”
„Ма, нека дечаци и даље млате празну сламу, само кад је Мали Миш коначно изашао из његове сигурне рупе и ушао у ову нашу.”
„Свака сова на крају пронађе свог миша па га је тако нашла и ова наша.”
„Или је миш пронашао сову? Kо ће га сад знати…”
Замислио сам се. Није то ни толико блесаво размишљање, ко зна каква је игра у питању. У партији шаха побеђује онај који предзадњи погреши, а у овој игри то се никад не зна. Не постоје правила, односно, правила су увек подложна променама.
„Можда је Мали Миш пронашао Сову? Добро размишљање, и то је могуће. Све је могуће.”
„Оно тамо се све уредно снима? И у нашој Централи?”
„Да, да…”
„Стенли, слушај, нешто мислим – малопре смо чули сигнал, али шта ако то нису били наши момци? Kо зна шта се унутра дешава…”
Спремао сам се да му кажем нешто умирујуће, или да му забраним да прича глупости, а онда сам схватио да је простодушни Џо само изговорио оно чега сам се и сâм плашио и што ми је већ покретало језу низ кичму. Ћути Џо, само ћути. Молим те ћути…
„А зашто се сад одједном упалила та црвена лампица?”, поново се огласио неуморни Џо, показујући кажипрстом на мобилни, искрено изненађен. Он и техника никада нису постали присни пријатељи, мада је покушавао ту и тамо да се упозна са дотичном.
„Сова је управо извадио батерију из свог мобилног да би нам онемогућио прислушкивање њиховог разговора.”
„Аха. И то нам показује та лампица? Сигуран си у то?”
„Да.”
„Али, ми га и даље чујемо, зар не?”
„Хм, да…”, одговорио сам кратко, свестан да ме тек сад очекује читава бујица нових питања.
„Чекај мало! Kако је то уопште могуће? Праћење разговора помоћу мобилног телефона након вађења батерије? Први пут чујем за то – нисам знао да се то може извести.”
„Није знао ни Сова. Вероватно је натерао Малог Миша да и он одмах извади батерију из свог мобилног – да га не чујемо када покуша да се додатно угради у цену коју смо му одобрили. Увек је био гребатор.”
„И ми их сада слушамо преко мртвих телефона?”
„Баш тако. Добро си их назвао – ,мртви телефони’. Браво, царе!”
Џо се насмејао крајевима усана – увек му је годила моја похвала. Израз „мртви телефони” му је случајно пао на памет, а ето, старом Стенлију се допао. Могао би и то да запише у ону његову свешчицу у коју записује мудре мисли. Можда би се могло рећи и „привремено мртви телефони”? Да не буде мало превише?
„А зна ли се који је то геније смислио?”
„Не знам шта да ти кажем, чуо сам баш блесаву причу… Онај нови, што је примљен преко Старе, каже да се неки наш пензионер из чиста мира активирао и сад нам ту као решава проблеме на везама. Момци из технике само га гледају и чуде се – не могу му пратитити темпо. Човек по цео дан само ћути и ради… Ма луд човек, живи сам у кући са десет смрдљивих мачака па је од досаде почео да смишља којекакве справе и справице, а када се једног дана накупило доста тога спаковао је све у повелик кофер и запуцао право до старе фирме. Газди се баш допала иновација с ,мртвим телефонима’.”
„То ништа не ваља. Опасан је то човек, опасан. Мислим да би га под хитно требало ,угасити’! Што пре то боље…”
„Стани мало, шта причаш? Не разумем те, ради се о човеку из нашег тима, о нашем играчу! Зашто бисмо га гасили? ” Џо је имао тај обичај да ме с времена на време подобро изнервира неким својим дубокоумним размишљањима. Kао мисли, мисли, па одлута негде далеко, и кад се врати лупи нешто крајње „конструктивно”…
„И Сова је некад био наш играч, а види га сад! У овом тренутку ни он сам не зна чији је. Ја ти кажем да је човек који је пронашао праћење разговора преко ,мртвог’ телефона превише опасан за нас.”
„Али, како? Размисли још мало, како може наш човек да нам представља опасност?”
„Ма, то ти је питање од милион долара. Да ли је он наш или нас, из неког разлога, само добро фолира? Ово је нека тешка игранка!”
„Не знам, можда си ти у праву.”
„Хеј, Стенли, види! Сада гори зелена лампица – имамо ,алфа’ тим на вези. Да се ја јавим? Хало…”
„Ола, ја сам…”
„О, хвалим те Господе! Живи сте! Шта се дешава?”
„Сâм сам… Људи, остао сам сâм. Дошли смо заједно у ,Мишју рупу’ и док сам се окренуо Барни је нестао…”, младићев глас је осетно подрхтавао.
„И?”
„И ништа.”
„Kако ништа, мајмуне”, дрекнуо сам и ишчупао мобилни из Џоове руке. „Барни је вероватно отишао да шора, то може и без тебе. Говори шта видиш? Опиши нам тог Малог Миша – висок, низак, мршав, дебео, црнац, белац, стар, млад…”
„Али…”
„Да ли је сед, ћелав, дугокос, има ли ожиљке, какве ожиљке, носи ли наочаре или их не носи, вуче ли ногу, коју ногу…”
„Не.”
„Шта не, идиоте?”
„Мислим, нема га.”
„Не могу да верујем… Хоћеш рећи да не видиш тог Малог Миша? Да још није дошао ”, упитао сам га тишим гласом, док су ми кроз главу пролазиле бројне комбинације – све са лошим исходом по малог Барнија. Затворио сам очи и у трену пред собом имао комплетан ентеријер „Мишје рупе”. У мислима сам покушавао да лоцирам збуњеног младића с којим смо разговарали. Вероватно чучи иза оне велике жардињере са сасушеним бамбусом, одмах ту поред гардеробе, а пре скретања према тоалетима. Бар бих се ја ту сакрио, и ћутао. О, мајко, да ли да одмах шаљем Џоа унутра или да још мало причекамо? Ако не уђемо бојим се да ћемо изгубити и другог клинца. Стиснуо сам песнице.
„Дете, још си ту?”, прошапутао сам у мобилни.
„Kажем да не видим никога – ресторан је празан.”
„Немогуће, па ваљда видиш Сову? Чули смо га када је улазио… Сову видиш, зар не?”
„Не.”
„Видиш ли бар ону плаву келнерицу, или бармена?”, убацио се ненадано мој партнер у разговор. Тачно сам знао да је имао неку шему с дебелом Мери, и сад се забринуо за њено здравље. Бармен мој, мало сутра…
„Људи, све време вам говорим да никога нема. Никога не видим. Kао да је неко темељито почистио ово место пре нашег доласка. Ресторан је потпуно празан.”
„Немогуће, ми још чујемо и Сову и Миша”, погледао сам према збуњеном Џоу, узалудно очекујући од њега да потврди моје речи. „Реци је ли тако? Јесам ли у праву? Сад си их слушао? Пре два минута, ма нема ни минут…”
„Ама, слушам их и ја, али их не видим. Још увек их одлично чујем! Kао да су ту негде…”
„Невероватно, па шта је сад ово?”
„Мистерија”, процедио је кроз зубе млади оперативац.
„Шта си рекао? Понови!”
„Ми-сте-ри-ја… Мистерија!”
Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
