Парадоксално је да смо од пракомунизма лишеног власништва, до капиталистичке опседнутости њиме, готово затворили пун круг, стигавши до прага остварења друштва без власништва над средствима за производњу и природних извора (енергије, земље, воде, минерала…), а напосе људских производних односа у управљању и расподели стечених богатстава, за што већ дан-данас постоје сви технички, нажалост не и етички предуслови.
Ладислав Бабић
Желели бисте на Марс?
Свакако, свакако – већ сам и ја послао у НАСА и „Роскосмос” молбу да ме узму у обзир за експедицију! Хм, можда сам лоше поставио питање. Бисте ли остатак живота живели на пустињској планети, без ваздуха, воде, зеленила биља, плаветнила мора и неба, где пешчане олује замењују оне кишне, а температура – зависно од тога где бисте (унутар кондиционираних и људском животу прилагођених купола) и од годишњег доба – варира између -143 и 27 Целзијусових степени, са средњаком од -55 Целзијуса, и да у тим условима припремати најновији „нови свет” за колонизацију гомиле будућих придошлица?
Ах, не разумете? Да поставим питање друкчије. Бисте ли хтели цео живот провести на Антаркику, у вечном леду и снегу, са леденим олујама и температурама између 20 и -93 Цекзијуса, са средњаком као и на Марсу; не сезонски боравећи у истраживачким станицама у којима се смењују истраживачи, ни на пар дана туристичких посета да бисте живот зачинили пустоловним причама потомцима и пријатељима. Рекох, цео свој живот провести у описаним условима! Ма, бисте врага – кад већ и за пандемије која нас је задесила, јаучете зарад епидемиолошких мера што ограничавају ваша дружења и изласке!
Наша планета броји отприлике 7,8 милијарди становника, утростручени број онога из 1950. године: нешто више од 2,5 милијарди.
Је ли вам знано да на Земљино копно отпада 29% њене укупне површине, отприлике 48.939.063 квадратних километара? Тако да је средином двадесетог столећа просечни становник планете био виртуелни власник 0,02 квадратна километра (1 km2=100 hа) тла, док му се власништво ове године смањило три пута, на свега 0,0063 квадратна километра, а према демографским пројекцијама (о којима нормално потентни Земљанин, правећи у екстази своје потомке не води рачуна) он потаје – као виртуелни власник земљишта – све сиромашнији! С можебитном тугом се присећајући године 1500. када је – са укупно око 585 милиона становника који су насљавали куглу на којој битише био велепоседник – чак 0,084 квадратна километра земљишта. Просечни „виртуелни власник просечног копна (које се, не заборавимо, састоји од мешавине џунгли, пустиња и плодног тла).
Узме ли с у обзир да је тек део копна настањив, култивисан и прекривен шумама, па се засебно срачуна виртуелно власништво просечног Земљанина над деловима, добиће се запањујући резултати у поређењу с прохујалим вековима.
Kако у стварности власништво, свакако, није виртуелно, већ реално, што у државним (некад и друштвеним!), а што у приватним рукама, јасно вам је чега је несрећник са слике, становник најбогатије земље света, власник. Само дроњака у које је обучен и на којима спава!
„Сада 43 милиона људи у Сједињеним Државама живи испод границе сиромаштва, двоструко више него пре педесет година. Милион и по је деце бескућника, три пута више него теком Велике депресије 1930-их. Целе породице пребацају се с једног места на друго да раде нестабилне послове који им једва омогућују преживљавање. У повесно сиромашној Апалачкој рударској области људи се ослањају на бонове за храну. У Лос Анђелесу се драстично повећао број бескућника. У најсиромашнијим четвртима удружења нуде мале дрвене колибе онима који више немају кров.”
Сад питате, какве узајамне везе имају насељавање Марса, Антарктик, површина Земље, с виртуелним, а посебно са реалним власништво над тлом, и општије – с личним и приватним власништвом? Само полако, доћи ћемо на то. Размислимо ко је из Старога света насељавао онај Нови, до најезде из Европе власништво – не баш виртуелно, али неформализовано према потом наметнутом западњачком праву – америчких староседилаца? Након Kолумбовог „открића” и трагачима за Елдорадом – обећаном земљом невиђеног богатства – нагрнуле су у потпалубљима бродова хорде углавном депривилеговане сиротиње, верских дисидената прогоњених у старој домаји и криминалаца, у потрагу за срећом. Они су изградили Нови свет, властитим трудом и на лешевима староседљлаца за чији геноцид нико није одговарао, као што дан данас Америка избегава препустити међународним судовима суђења злочина своје војске широм света. Но, важно је запазити ово: Америку (која јесте каква јесте) подигла је европска, социјално и политички депривилегована сиротиња, којој је једини излаз био отиснути се у потрагу за новим почетком.
Вратимо се сада Антарктику, тачније – Марсу. Kако број становника Земље незадрживо расте, али јој површина тврдоглаво остаје иста, смањује се удео виртуалног власништва над тлом, што у ствари на други начин говори о смањењу реалног власништва (не само над тлом!) просечног Земљанина, у превладавајућем систему где јачи тлачи, који се базира на профиту оствареном социјалдарвинистичком конкуренцијом на слободном ловишту, пардон – тржишту. Дакле, или ће све богатији тајкуни повећати власништво над обрадивим и грађевинским тлом, а новорођени остати без реалних шанси да га стекну, с обзиром да га се стари власници и њихови правни наследници неће хтети одрећи, или ће опет постати актуелно окрупњавање земљишта у пољопривредне комбинате у друштвеном, заједничком власништву. Лако је увидети да ће низ фактора (пораст броја становништва, климатске промене, исцрпљивање минерала…), уз оне неспоменуте, одређивати динамику схватања и поновног дефинисања приватног власништва, што се ријетко кад у историји дешавало на мирни начин. Уколико не буде револуције која ће у потпуности променити оквир изградње друштвених односа, што данас (не значи и сутра) изгледа мало вероватно, који излаз ће незадовољној сиротињи понудити владајућа елита? Kолонизујјте Марс! Не, не да тамо одете да видите, проведете се, евентуално нешто истражитр што би човечанству проширило спознаје о свемиру и животу, већ управо да колонизујете, трајно населите. Околчите земљиште која ће постати ваше, а потом – следом поменутих аксиома капитализма – учините што већ будете сматрали потребним.
Тераформирајте, озелените, натопите водом тај пустињски, неприступачни свет, на који би се само лудак, или до руба егзистенције доведена земаљска сиротиња, неспособна да се овде одупре елитама, прихватила понуђени излаз, одлучивши се заувек отиснути са земаљског Раја, који је за њу инкарнација истинског Пакла! А истина је та да ће генерације и генерације досељеника радити управо за оне који су их отпослали, снабдевати их минералима и иним сировинама још им више повећавајући богатство, док ће у међувремену и код њих стасати нови господари шљакера! Тако ће се, „Јово наново”, рециклирати капитализам у географски и технолошки новим условима, па није бесмислена неверица мог знанца у остварење социјалистичког друштва, ни овде, ни тамо – у дубинама свемира.
То је један од сценарија, на који могуће указује социјална ситуација узрокована пренасељеношћу Земље. Други сценарио је револуционарни, а да га схватимо треба завирити у почетке људске цивилизације. Постоји мит (Хесиод) о четири историјска доба човечанства која се преливају једно у друго. Златно, сребрно, бронзано и гвоздено, која алегоријски приказују пропадање човечанства:
„Kамо ли среће да нисам деоничар петога рода,
Већ да сам пре умро илʼ да сам касније рођен.
Ово је гвоздено племе и њега никада неће
Дневна минути мука и туга, па ни по ноћи.
Бози ће људима јадним тешке задавати бриге.
Ипак, злу ће се њином понеко добро примешат.”
И Платон то спомиње у својој „Држави”. Управо га тако, алегоријски а не у практичном смислу, и треба схватити. Његов назадак, од добрих, ка све лошијим временима. О чему у ствари говори развој схватања власништва (приватног и личног) па нећемо о томе, већ се само осврнути на гентилно (родовско) и племенско уређење, пракомунизам бескласног друштва. Власништво – првенствено над земљом – у та времена било је заједничко. Далеко од тога да о томе пишу само марксисти (Енгелс, „Порекло породице, приватног власништва и државе”), илуструјући низом примера. Примерице, филозоф Асим Мујкић, у тексту „Увод у проблем политичке воље”, каже:
„Начин апроприрања – правична расподела на општу корист, или насилна, неправична расподела – представља одговор једне историјске епохе на питање коме шта припада, како и где. Начин апроприрања који се конституише у интеракцији представља уједно и имперсонални модел доминације или моћи који структурира, односно производи неку политичку заједницу према свом лику. Насилно посезање у заједничко производи насилничку политичку заједницу чији је политички поредак обично, мање или више, обухватна процедура легитимације констелације специфичног модела доминације или моћи. Доминација приватног апроприрања заједничког (робовласништво, феудализам, капитализам) у сврху своје самолегитимације развија не само специфичне процедуре владања (деспотија, монархија, парламентарна демократија) него и нарације природности (идеологије) којима се насилно успостављени поредак апропријације заједничког жели приказати као природан, једини могући, тиме замагљујући сећање на заједничко и изворно политичко. То сећање, истина, с времена на време – особито у време преврата, буна и револуција – бива ревитализирано и искоришћено за подривање силом успостављених облика апропријације заједничког. Смисао тог сећања на заједничко, према Keane-у (The Life and Death of Democracy), крије се у микенској речи за народ – дeмос, као ,група људи без моћи који су некоћ заједнички поседовали земљуʼ. У том углавном револуционарном акту сећања на заједничко, који има форму егалитарног захтева, открива се политичка воља у својој суштини. У кризној ситуацији прекида старог режима, она иступа као активна моћ која изнова даје смисла политичком као заједничком.”
И Платон у „Држави” говори о настанку насилне политичке заједнице у тренутку настанка неједнакости, повезане са узурпацијом заједничког власништва:
„А кад се гвожђе помеша са сребром и бронза са златом, настаће од ове мешавине неједнакост и нескладна неједноличност која, где год се појави, увек ствара рат и непријатељство. Треба још рећи да је порекло неслоге увек такво, ма где се она појавила… Kад је настао раздор, рекох ја, онда оба ова поколења, и гвоздено и бронзано, почеше да вуку душе новцу, стицању земље и кућа, злата и сребра; а она друга два, златно и сребрно, будући да нису била сиромашна него по природи богата, водила су душе врлини и старом поретку. После узајамног насиља и супротстављања, најзад некако попустише и једни и други, те се споразумеше да земљу и куће поделе и учинише их власништвом појединаца, а оне чији су чувари били – и који су до тада били слободни људи, њихови пријатељи, храниоци и службеници – учинише од тада перијецима (бесправним сељацима), а за себе оставише ратовање, чуварске дужности и бригу око оних перијека.”
Захтева он од настале управљачке елите: „Пре свега, да ниједан од њих нема никакво имање, ако то није преко потребно. Затим, да ниједан нема такву кућу или оставу да у њу не би могао ући свако ко то жели. Све оно што умерени и храбри борци, чији је задатак да се бију у рату, треба да имају, одмериће и примиће од других грађана као награду што се старају ο њиховој безбедности, тако да им за наредну годину ништа неће преостати, али неће трпети ни оскудицу. Они ће се хранити за заједничком трпезом и живеће заједно као у таборима. Што се злата и сребра тиче, треба им рећи да они у својим душама носе божје и од богова поклоњено, да им људско злато никако није потребно, и да греше ако божје злато доведу у везу са златом смртних људи и тако га скрнаве, јер се кованим златом десило већ много безбожних ствари, док је њихово злато неокаљано. Једино њима је у држави забрањено да имају везе и додира са златом и сребром; они не смеју бити с њим под истим кровом, не смеју га носити ни на своме оделу и не смеју пити из њега. Тако ће спасти и себе и државу. А чим буду стекли сопствену земљу, и куће, и новац, постаће управници и земљорадници уместо да буду владаоци, биће непријатељски владари, а не савезници грађана, мрзеће и биће омрзнути, гањаће и биће гањани целог века, бојаће се више непријатеља у држави, него онога споља и тако ће се и они сами и цела држава само вратити у пропаст.”
Развој средстава за производњу мења производне односе, производни односи мењају структуру власништва, ова пак узрокује промену социјалне ситуације. Све је узрочно-последично повезано. Ипак, постоји нада, базирана на реалном – првенствено технолошком – напретку човечанства, и нешто мање на очекивањима промене које је социјална еволуција изазвала у мозговима његових припадника. Нада о остварењу једнакости људи, а не „једнакости шанси”, јер априорна једнакост шанси међу јединкама различитих, биологијом и социјалним статусом одређених, способности је пука тлапња. Потребна је једнакост (у оквиру етички изабраних маргина) у остваривању животних услова сваке особе, темељена на надоградњи биологије – хуманистичкој етици. Већ данас ништа томе не стоји насупрот, сем изрођене психе већине ропством зараженог човечанства. Да, ропством, јер људи робују господару над господарима – новцу. Овај се од саморазумљиве и прихватљиве употребе као еквивалента свих роба, претворио у господара људског рода подјармивши га властитим, чисто механичким наместо етичким критеријумима. Kолико тражиш да спавам са твојом женом? А да ти убијем брата зарад наследства? Или отмем некога, извадивши му бубрег какав ти је потребан за операцију? Не схватате? Жалосно, ако не!
Човек се толико дегенерисао да је сам себе претворио у средство размене којим господари новац. У робу, а не у људско биће. Схватате ли да се говори о тржишту рада, а не тржишту радне снаге, јер се не купује рад, већ човек који својом стручношћу задовољава купца. Kупује се човек! Није Маркс први раскринкао ту опасност. Још је старозаветни Мојсије уочио склоност људи ка робовању новцу (злату), о чему речито говори библијска епизода са „златним телетом”, а још пре њега и старогрчка бајка о краљу Миди, који се зарад претеране златољубивости, видевши куда га је одвела, покајао и затражио Дионисову помоћ. Нажалост, како мало шта уче од историје, људи и стародревне митове и бајке сврставају у фантазије лишене наравоучења! Живот те мора одгајати. Недовољно је родити се – живети – умријети; смрт миша је биолошки сасвим једнака смрти човека. Родиш се као tabula rasa, треба да одеш као човек! Парадоксално је да смо од пракомунизма лишеног власништва, до капиталистичке опседнутости њиме, готово затворили пун круг, стигавши до прага остварења друштва без власништва над средствима за производњу и природних извора (енергије, земље, воде, минерала…), а напосе људских производних односа у управљању и расподели стечених богатстава, за што већ дан-данас постоје сви технички, нажалост не и етички предуслови.
То је тај други, револуционарни сценарио који нам стоји на располагању, с могућношћу остварења у облику каквим га људски род изабере. У противном, мада то огромној већини данас изгледа као пука фантазија, чекајте наређење својих владалаца: Руљо, марш на Марс! Зар не видите да овде нема места за све нас? О, има, има, и те како има – и места за живот и за његов квалитет, треба само желети то праведно постићи. Но, није искључено да у себи носимо подсвесну жељу за поновним изгнанством из Раја? Сад, знам, многи ће ми приговорити сувишак маште и недостатак осећаја за реалност. Али, ко се од вас жели преселити на Марс (посебно они поткожени), слободне воље и за стално? Јавите ми.
(Пулсе)
