Длакави пуж, чији су остаци нађени у ћилибру у Мијанмару, научницима је пружио увид у еволуцију ових мекушаца и разлог зашто су током мезозоика имали „фризуру”. Остатак из долине Хукавнг у Мијанмару дужине између 1,50 и 2,00 центиметра, помогао је научницима да схвате зашто су ова љигава створења некада имала длаке по шкољци иако није први откривени примерак Cyclophoridae уграђен у ћилибар стар око 99 милиона година.
Анализе сугеришу да им је ова длака помогла да пређу из водене средине и настане се на копно у периоду од пре 252 до 66 милиона година – јер су оне настајале на најудаљенијим слојевима њихове љуске, по имену периостракум. Другим речима, растом ових длачица пужеви су губили доста енергије, што сугерише да им је ова особина пружала неку врсту селективне предности. Истраживачи тим зато верује да је њихова улога била да задрже воду у телима и да их заштите од исушивања шкољке, пружајући им могућност терморегулације – баш као и код сисара.
„Чекиње су такође могле да служе као камуфлажа или да штите пужа од директног напада птица или грабежљиваца које вребају у земљи”, објашњава палеонтолог са Универзиета у Берну Адријен Јохум. „Можда су такође играле улогу у термалној регулацији пужа тако што су дозволиле да се ситне капљице воде залепе за шкољку, служец́и на тај начин као нека врста клима уређаја. И на крају, не може се искључити да су длаке пружале предност приликом сексуалне селекције.”
Интересантан податак јесте да је мијанмарски ћилибар сачувао преко две хиљаде јединствених врста од заборава, укључујући деликатно цвеће или одлично очуване остатке диносауруса – пружајући научницима прилику да проучавају биодиверзитет мезозоика и попуне празнине у еволуцију. Студија је објављена у часопису Cretaceous Research.
(Национална географија)
