Научници су то утврдили ДНK анализом подврсте која је нестала пре више од једног века.
Према резултатима недавне студије, у којој су научници секвенционирали геноме девет музејских примерака јапанског вука (Canis lupus hodophilax), ова врста је најближе повезана са претком паса од било које друге врсте вукова. Већина научника верује да пси потичу од обичних сивих вукова или њихових предака, али савремени сиви вукови немају много везе са данашњим домаћим псима. Зато су научници, у овом истраживању, за темељ узели хипотезу да пси воде порекло од неке сада изумрле врсте вукова.
Јапански вукови су живели на истоименим острвима. Били су јединствена подврста сивог вука јер се њихов геном разликовао од генома и древних и модерних вукова. Ови пси су изумрли пре нешто више од сто година. Последњи забележени Canis lupus hodophilax угинуо је 1905. године, али се примерци јапанских вукова чувају у неколико музеја у Јапану и Европи. Научници су успели да добију узорке ткива и костију из којих је екстрахована ДНK. Испоставило се да су међу свим подврстама вукова управо јапански најближи монофилетској групи паса.
Поређење ових генома са геномима других вукова и паса показало је да јапански вук припада посебној еволуционој грани паса, која је настала од пре 40.000 до 20.000 година. Неке од ових животиња су касније еволуирале у јапанске вукове, док су друге еволуирале у псе. Захваљујући студији, показало се да су многи пси наследили геном предака јапанских вукова интрогресивном хибридизацијом – обликом продора гена једне врсте у генетски фонд друге врсте.
Овај разлаз се највероватније догодио у источној Азији. Истраживачи се надају да ће успети да извуку ДНK из древних костију вукова пронађених у том региону како би то потврдили, али кажу да очување ДНK у тако древним костима вероватно неће бити довољно добро да пружи јасне доказе. Најраније сахране паса сугеришу да су праисторијски људи већ имали псе као кућне љубимце. Чак и ако се потврди да су преци паса живели у источној Азији, кажу истраживачи, то не мора да значи да су пси тамо били припитомљени. „Немогуће је на основу анализе генома рећи када су тачно пси почели да комуницирају са људима. За то су потребни археолошки докази”, каже Јохаи Тераи, главни аутор студије.
(Извор Национална географија)
