Naučnici su to utvrdili DNK analizom podvrste koja je nestala pre više od jednog veka.
Prema rezultatima nedavne studije, u kojoj su naučnici sekvencionirali genome devet muzejskih primeraka japanskog vuka (Canis lupus hodophilax), ova vrsta je najbliže povezana sa pretkom pasa od bilo koje druge vrste vukova.Većina naučnika veruje da psi potiču od običnih sivih vukova ili njihovih predaka, ali savremeni sivi vukovi nemaju mnogo veze sa današnjim domaćim psima. Zato su naučnici, u ovom istraživanju, za temelj uzeli hipotezu da psi vode poreklo od neke sada izumrle vrste vukova.
Japanski vukovi su živeli na istoimenim ostrvima. Bili su jedinstvena podvrsta sivog vuka jer se njihov genom razlikovao od genoma i drevnih i modernih vukova. Ovi psi su izumrli pre nešto više od sto godina. Poslednji zabeleženi Canis lupus hodophilaxuginuo je 1905. godine, ali se primerci japanskih vukova čuvaju u nekoliko muzeja u Japanu i Evropi. Naučnici su uspeli da dobiju uzorke tkiva i kostiju iz kojih je ekstrahovana DNK. Ispostavilo se da su među svim podvrstama vukova upravo japanski najbliži monofiletskoj grupi pasa.
Poređenje ovih genoma sa genomima drugih vukova i pasa pokazalo je da japanski vuk pripada posebnoj evolucionoj grani pasa, koja je nastala od pre 40.000 do 20.000 godina. Neke od ovih životinja su kasnije evoluirale u japanske vukove, dok su druge evoluirale u pse. Zahvaljujući studiji, pokazalo se da su mnogi psi nasledili genom predaka japanskih vukova introgresivnom hibridizacijom – oblikom prodora gena jedne vrste u genetski fond druge vrste.
Ovaj razlaz se najverovatnije dogodio u istočnoj Aziji. Istraživači se nadaju da će uspeti da izvuku DNK iz drevnih kostiju vukova pronađenih u tom regionu kako bi to potvrdili, ali kažu da očuvanje DNK u tako drevnim kostima verovatno neće biti dovoljno dobro da pruži jasne dokaze.Najranije sahrane pasa sugerišu da su praistorijski ljudi već imali pse kao kućne ljubimce. Čak i ako se potvrdi da su preci pasa živeli u istočnoj Aziji, kažu istraživači, to ne mora da znači da su psi tamo bili pripitomljeni. „Nemoguće je na osnovu analize genoma reći kada su tačno psi počeli da komuniciraju sa ljudima. Za to su potrebni arheološki dokazi”, kaže Johai Terai, glavni autor studije.
(Izvor Nacionalna geografija)
