Пре више од пола века, рођена је нова – прва у свету дигитална метода за мерења снажних неутронских флуксева у реакторима – „Телескопски систем с полупроводничким детекторима и GeLi спектрометри гама зрачења великих интензитета”. Свој изум тада млади физичар Владимир Ајдачић описао је у научном часопису Nucleonics. Рад је убрзо примећен у стручним круговима што му је омогућило да као последипломац 1962. године оде у Kанаду на Универзитет Торонто, где је одбранио докторску дисертацију.
Дипл. инж. Горан Марјановић
Своју научну каријеру др Владимир Ајдачић (1933-2021) започео је на студијама физичке хемије са атомистиком на Природно-математичком факултету у Београду. По завршетку студија запослио се у Институту Винча, где је радио на великом реактору који је активиран 1959. године. Врло брзо је показао своје стручне и проналазачке способности дајући предлог за унапређење методе детекције нуклеарног зрачења који се у то време користио.
Наиме, уочивши да се мерења реакторских неутронских флуксева и спектра брзих неутрона обављају тако што се у централни вертикални канал спуштају рендген-дозиметри везани канапом, тамо одређено време и онда извлаче из би се очитала регистрована доза зрачења. Сматрајући метод непотребно сложеним и прилично опасним – при чему не постоји стална него само повремена контрола и надзор активности реактора – дошао је на идеју да за константно и безбедно мерење интензитета неутронског зрачења употреби полупроводнички детектор. Обзиром да је зрачење у језгру реактора штетно за полупроводнике, детектор би се налазио изван реактора, на крају дуге алуминијумске цеви у којој је вакуум, уроњене до безбедне позиције његовог језга тако да би само део фисионих фрагмената насталих у нуклеарним реакцијама стигли кроз вакумску цев до детектора. Погодном геометријом и дизајном цеви било би обезбеђено константно и безбедно праћење интензитета фисионих процеса у језгру…
И тако је, пре више од пола века, рођена нова – прва у свету дигитална метода за мерења снажних неутронских флуксева у реакторима – „Телескопски систем с полупроводничким детекторима и GeLi спектрометри гама зрачења великих интензитета”. Свој изум тада млади физичар Владимир Ајдачић описао је у научном часопису Nucleonics. Рад је убрзо примећен у стручним круговима што му је омогућило да као последипломац 1962. године оде у Kанаду на Универзитет Торонто, где је одбранио докторску дисертацију. Извесно време се бавио научним истраживањима на том и на Универзитету Макмастер у Хамилтону.
По повратку у Институту Винча је прошао кроз сва научна звања до научног саветника. Иако првенствено посвећен науци и истраживањима, вођен оштроумношћу и ширином свог духа, др Владимир Ајдачић је веома рано увидео испреплетеност човека и универзума због чега је истицао нужност усклађивања људи с природом, сматрајући то приоритетним задатком сваког човека трећег миленијума због чега је често, поред техничких, наглашавао и важност друштвених и хуманистичких наука. С радошћу се сећам његовог предавања у Првој београдској гимназији, када је на крају– уз звуке 9. симфоније Лудвига ван Бетовена („Ода радости”) – рекао: „… и тако сам, након свих ових година бављења науком, пред крај свог живота, закључио да није важно чиме се човек бави. Важно је да то ради искрено и предано јер тако човек може доћи до најдубљих спознаја бавећи се нуклеарном физиком или свирајући виолину.”
Једном приликом ми је испричао како је у рано јутро дошао на поточић на Дивчибарама, где је имао викендицу, и у води угледао грану на којој је део коре отпао. Извадио је грану и ољуштио остатак коре јер је уочио неке чудне линије. Закључио је да су то трагови црва али – оно што га је заправо фасцинирало био је облик тих линија које су га подсетиле на Брауново кретање – појаву хаотичног кретања молекула … И тако размишљајући о дубокој спрези Природе и аналогијама у свим њеним сегментима – наједном је видео да се сунце ближи заласку … Грану је вратио, а он пожурио кући да још мало промишља…
Та хумана страна и особина истинског истраживача – жеља за новим спознајама и „радост открића” (његове речи) – мање су познате јавности. Али остаје чињеница да је – иако нуклеарни физичар – често разматрао питања човекове душе, људских осећања, смисла живота и сличних сматрајући да ће то постати питања од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов у будућности. Размишљања овакве врсте вероватно су била пресудна за настанак књиге „Душа пре звезда”, последње из трилогије „Наука као бајка”, у којој се потрудио да „упласти” (опет његов глагол) радове научних прегалаца који – како каже др Ајдачић – нису чудаци нити занесењаци како их многи замишљају, већ радосни ствараоци најширих интересовања који траже одговоре на питања о односу добра и зла, духа и материје…
Бављење оваквом тематиком паралелно с научним истраживањима у области своје најуже специјалности резултовало је променом његовог става према примени нуклеарне енергије. Увидео је да „плава планета” и човек на њој не могу опстати уколико се не покоравају свеопштој хармоније која влада у Kосмосу. Постао је велики противник изградње нуклеарних електрана због опасности од могућих катастрофа и погубног утицаја на животну средину. И како то понекад живот режира – неком чудном случајношћу – др Ајдачић 1986. у часопису „Галаксија” објављује текст „Хазардне игре са нуклеаркама”, само неколико дана пре катастрофе у Чернобиљу (26. април 1986)…
У једном разговору на ту тему коју десетину година касније рекао ми је: „Да су они у Чернобиљу имали мој детектор/аларм – до те катастрофе не би дошло”. Но, тадашњем научном и политичком естаблишменту нису одговарали ставови др Ајдачића, па је – иако у напону научне снаге – превремено пензионисан уз образложење да има право на бенефицирани радни стаж иако за тако нешто није било стварног основа. Упркос томе, целог свог живота професор Ајдачић је остао посвећен науци као човек који дубоко њу верује. Макар и најмање кокетирање са псеудо науком изазивало је његову оштру реакцију.
Остао је у сећању као врло строг критичар, како то народ каже – без длаке на језику – посебно у својој рубрици „Проналазачка радионица” у часопису „Галаксија”, где је читаоцима давао прилику да пишу о својим идејама и иновацијама, не устручавајући да осуди сваку нелогичност и/или асоцијацију на езотеријске ставове.
Током НАТО бомбардовања СР Југославије 1999, и годинама после тога, основна преокупација др Ајдачића била је помоћ жртвама осиромашеног уранијума и указивање на катастрофалне ефекте овог „прљавог оружја” и утицаја на здравље људи и природну средину. У познијим годинама се посветио писању књига за децу у којима се трудио да им приближи лепоте науке кроз занимљиве приче у којима је занимљиво објашњавао многе природне процесе и објашњавао научне принципе. Понешто од тога сажео је у низ прича намењених „бескрајно радозналима” које им омогућују да дођу до низа нових сазнања. Иза себе је оставио трилогију „Наука као бајка” (1990-2004), „Небеска позорница” (1998), „Kосмичка бајка” (2001) и „Пиколино дете циркуса” (2002).
У прилог томе колико је волео децу говори чињеница да је и у својој 88. години, практично до последњег дана, правио „котрљајке” – играчке намењене деци од празних лименки за сок, истрошених батерија и гумица за виклере. Направио их је преко три стотине и несебично делио пријатељима за њихову децу и унуке – као необичну играчку која на интересантан начин практично демонстрира закон акције и реакције, развија дечију машту и моторичке функције.
