НАУКА У СЕНЦИ ПОРОДИЦЕ

За годину дана проведених у руководећој фотељи амбициозна директорка је већ доста урадила на маргинализацији науке у Институту „Винча”.

Академик Жељко Шљиванчанин

Декларативно истицање науке као делатности од стратешког значаја за Републику Србију ових дана пада у воду у судару са вестима из Института „Винча”. Главни актери су директорка института, њен муж и бројни чланови породице запослени у институту. Ту су и пет помоћника и неколико „младих лавова”, однедавно пристиглих као додатно појачање ионако бројној институтској администрацији.

Без обзира на шаролике квалификације и радно искуство, заједничка им је лојалност директорки, награђена изузетно високим платама. Документоване примере раширеног непотизма, ненаменског трошења новца и вишемесечне жалбе на маргинализацију науке у највећем српском научном институту, у Министарству просвете, науке и технолошког развоја упорно игноришу или се проглашавају ненадлежним.

Из новина сазнајемо и да директорка
сматра да је објављивање научних радова
у врхунским међународним часописима
друштвено бескорисно и треба бити
замењено радом корисним за државу.

Јавност је протеклих недеља била у прилици да се ближе упозна са врло необичним аргументима директорке Института „Винча”, изнетим као одговор на јавне критике. Без обзира на примедбу да се њено име налази у регистру функционера Агенције за борбу против корупције, директорка ће у „Пиштаљци” тврдити да није функционер, а затим инсистирати да непотизам не постоји јер са својим вишегодишњим партнером не живи у брачној заједници (он на друштвеним мрежама тврди супротно).

Из новина сазнајемо и да директорка сматра да је објављивање научних радова у врхунским међународним часописима друштвено бескорисно и треба бити замењено радом корисним за државу. Свесна је да идеја није популарна међу научницима, али изгледа није свесна да није ни оригинална и да је често промовисана од стране дилетаната, грешком  уздигнутих на ниво креатора научне политике.

Илустрација Новица Коцић

Нажалост, за годину дана проведених у руководећој фотељи амбициозна директорка је већ доста урадила на маргинализацији науке у Институту „Винча”. Неки од најбољих студената Београдског универзитета, који нису отишли у иностранство већ остали овде, раде за плату од око 50.000 динара. Њихов 28-годишњи вршњак, који је шеф рачуноводства института, зарађује око 150.000 динара, отприлике три пута више од девојака и момака који приводе крају рад на својим дисертацијама. Када докторирају, најбољима ће плата порасти до 80.000 динара и бити око половине зараде младог стручњака за рачуноводство.

Ако се након неколико година постдокторске специјализације на најбољим светским универзитетима неко од већ афирмисаних научника врати у „Винчу” може да очекује плату до 100.000 динара, којом ће достићи примање директоркиног девера – референта за противпожарну заштиту. Када са 15 или 20 година радног искуства научници коначно стекну највише научно звање у Србији – очекују зараду до 110.000 динара.

Тада ће зарађивати приближно као директоркина заова, задужена у Институту за евиденцију јавних набавки, али примања 28-годишњег шефа рачуноводства за научнике остају недостижна. А шта тек рећи за његовог 31-годишњег колегу који је одлуком директорке постављен за шефа администрације и зарађује око 230.000 динара месечно. До овакве плате је тешко догурати и са додатком за чланство у САНУ. Ипак, највећа плата у администрацији је резервисана за мужа. Његових 270.000 динара је отприлике исто колико приходује и сама директорка.

Директорка ће опет дати интересантно објашњење. Јавност ће обавестити да су високе плате чланова породице и поменутих „младих лавова” последица изузетног прегалаштва у раду. Она то цени, великодушно их награђује и, како истиче, на тај начин се бори против одлива мозгова. Научнике не награђује јер они пишу бескорисне радове, а утисак је да је њихов одлазак заправо пожељан. У њеној визији Националног научног института, за науку и научнике једноставно нема места. А у прављењу те визије јој осим пет помоћника свесрдно помаже и нови руководилац сектора за стратешко планирање – момак у касним двадесетим који је након дипломирања на Мегатренду каријеру градио као шеф продаје у приватној болници.

(Извор Политика)