НЕДОКУЧИВА СВЕСТ

Феноменом свести одувек се бавила и филозофија током целе своје  историје – од античког доба и Парменидове замишљености над „бићем” и „постојањем”, Хераклитовим увидима у склоност природе да „воли да се скрива”, као и тврдњи да су „очи и уши рђави сведоци људима који имају варварске душе”. Научни приступ овом феномену осмишљен је тек у другој половини 19. века, са развојем психофизике Густава Теодора Фехнера и теорије личности Сигмунда Фројда. Почетком 20. века, паралелно с развојем квантне механике у физици, а нарочито у другој половини истог столећа, с развојем вештачке интелигенције научници разних профила су размишљали о покушају свођења когнитивног процеса на алгоритам, стремећи тада одговору на питање може ли машина „мислити себе”.

Гордана Медић-Симић

„Не постоји ништа што знамо толико интимно као искуство свести, али исто тако не постоји ништа што је теже објаснити”.

Дејвид Чалмерс, филозоф

„Од првих освита људске мисли о себи и свету, човек је знао да, пре свега, мора да позна самог себе. То му знање, још из митских времена, дошаптава пророчиште у Делфима”, уводна је реченица у књизи Светомира Бојанина „Волети али како – основе савремене психотерапије”. Свест о себи, другим људима и свету као реалитету битно је питање сваког друштва, кроз историју и до данашњег дана. Не постоји ниједна заједница, на којем год степену развоја се налазила, да није поседовала неки концепт и однос према „свесности”; о томе сведоче богате традиције Истока, Запада, али и примитивних заједница.

Ипак, научни приступ овом феномену осмишљен је тек у другој половини 19. века, са развојем психофизике Густава Теодора Фехнера и теорије личности Сигмунда Фројда. Почетком 20. века, паралелно с развојем квантне механике у физици, а нарочито у другој половини истог столећа, с развојем вештачке интелигенције научници разних профила су размишљали о покушају свођења когнитивног процеса на алгоритам, стремећи тада одговору на питање може ли машина „мислити себе”.

Уследили су научни приступи феномену свести; Филозоф Карл Попер и неурофизиолог Џон Еклес  у књизи The Self and Its Brain, 1977. године проучавају однос између тела и ума, проблематизујући многа питања и не дајући дефинитивне одговоре ни на које, чак сматрајући да многи „дефинитивни одговори” и не могу бити пронађени. Роџер Пенроуз, теоријски физичар, у свом делу: Shadows of the Mind; A Search for the Missing Science of Counsciousness, 1994. покушава да пронађе везу између закона физике који владају универзумом и онога што називамо „свешћу”. Он износи хипотезу да наша свест није алгоритамске природе, већ да квантна механика има важну улогу у разјашњењу феномена свести.

Такође, Френсис Крик, добитник Нобелове награде за молекуларну биологију (1962. године), објављује књигу; The Astonishing Hypothesis: The Scientific Search for the Soul, 1994. У овом делу он заступа материјалистичку тезу где су менталне активности комплетно  условљене дешавањима у свету неурона, молекула и „хемији” мозга. Ова хипотеза била је критикована и од стране неуронаучника, али и филозофа.

Јер, феноменом свести одувек се бавила  и филозофија, током целе своје историје – од  античког доба и Парменидове замишљености над „бићем” и „постојањем”, Хераклитовим увидима у склоност природе да „воли да се скрива”, као и тврдњи да су „очи и уши рђави сведоци људима који имају варварске душе”. Феноменом свести бавили су се и филозофи  средњовековног, христијанизованог погледа на свет, па они из традиције емпиризма, и рационализма са вечитом подељеношћу у питању постоје ли „урођене идеје” или не, немачког класичног идеализма и даље – егзистенцијализма, феноменологије и херменеутике.

Професионалци различитих струка
сматрају да су за развој човекове
„свести” (како год да је дефинишемо)
кључни – комуникација са окружењем
и развој емпатије.

Крајем прошлог века изнето је и у овој дисциплини (конкретније, у филозофији ума или духа) кључно питање: може ли се ментално стање свести на физичке процесе? Постојали су бројни одговори на ово питање – од теорије психофизичког идентитета до става да се ментална стања не могу свести на пуке физичко-хемијске процесе у организму те да она подлежу непосредном интроспективном сазнању и, услед тога, посебној класи. Према многим истраживачима, свест је велики изазов за научнике 21. века, поготово због убрзаног развоја вештачке интелигенције. Испоставило се да је феномену свести најбоље приступити на мултидисциплинарни начин, како би се објединили друштвено-хуманистички, али и природно-научни аспекти ове фундаменталне теме.

Професионалци различитих струка сматрају да су за развој човекове „свести” (како год да је дефинишемо) кључни – комуникација са окружењем и развој емпатије. Психолог и стручњак за емоционалне експресије Пол Екман чак тврди да „чак и физички контакт са одређеном врстом доброте може да изврши преображујући утицај”.

Ипак, данас многи научници сведоче промени човека и истичу да постоји тенденција да се људи све више окрећу технолошким заменама, симулаторима односа због губљења капацитета за истинску комуникацију и емпатију. Ово би посебно требало да се тиче професионалаца у помагачким професијама – нарочито психотерапеута и запослених у васпитно-образовном раду.

Џозеф Вајзенбаум (Википедија)

Један од најинтересантнијих примера насталих изучавањем интеракције људске свести и вештачке интелигенције јесте „пројекат Елиза” Јозефа Вајзенбаума. Наиме, у неколико месеци 1964. и 1965. године овај је информатичар с МИТ–ија написао софтвер који рашчлањује писани језик па га је програмирао тако да ради на универзитетском вишекорисничком систему.

Принцип рада је био следећи; студент би, седећи за једним од терминала, унео реченицу у компјутер а Вајзенбаумов би програм, следећи скуп простих правила о енглеској граматици, идентификовао кључну реч или фразу те би анализирао синтаксички контекст у којем је употребљена. Програм би, потом, следећи други скуп правила, преформулисао ту реченицу која се чини као одговор на прву, студентову. Реченица коју би генерисао рачунар би се појавила на терминалу готово тренутно, креирајући привид комуникације.

Неки ће истраживачи ово коментарисати, као Дејвид Голумбиа у „Културној логици рачунарства”, да се појавила нова врста „компјутерских лингвистичара” предвођених Ноамом Чомским, који су утврдили да облик природног језика којим људи говоре и пишу одражава рад рачунара људског ума који обавља све језичке операције. Вајзенбаумов програм стигао је у време када је много наде полагано у технолошке иновације. Он је свој програм назвао „Елиза” према Елизи Дулитл из „Пигмалиона” Џорџа Бернарда Шоа – цвећарици која је покушавала да правилно научи говорити енглески језик, под менторством умишљеног професора фонетике, Хенрија Хигинса.

Да би симулацију разговора учинио динамичнијим, Вајзенбаум је овом вештачком саговорнику дао и персону – Роџерсовог психотерапеута. Овај научник је објашњавао касније како је његов избор био потпуно прагматичан. Наиме, користио је методу коју је четрдесетих година развио психолог хуманистичког приступа (где је клијент у центру пажње) Карл Роџерс. Његова се техника састојала у следећем; психотерапеут се, у комуникацији с пацијентом, претварао да уопште не разуме како свет функционише. Најчешће би парафразирао пацијентове изјаве, у виду отворених питања или запажања. Управо због овога, пацијенти су приписивали својим терапеутима мудрост и способност. Вајзенбаум се поиграо с овим привидом психолошке предности коју је симулирао његов програм.

Шерил Теркл (Википедија)

У то време међу студентима МИТ-ија била је и Шерил Теркл, познати истраживач интеракције човека и система вештачке интелигенције, коју често називају „Маргарет Мид дигиталне културе”. Према њеним речима, ово јој је био, у ствари, први контакт с компјутерским програмом који „нуди друштво”.

У својој књизи „Сами заједно” из 2010, она описује како је програм функционисао. На пример, на изјаву: „Моја мајка ме чини бесном”, програм је могао да одговори: „Испричај ми нешто више о твојој мајци”. И тако би „разговор” почео да се одвија. Према речима Шерил Теркл, иако су Вајзенбаумови студенти били свесни тога да програм није знао нити ишта разумео, желели су да ћаскају с њим; „Суочени с програмом који даје и најмању назнаку тога да је способан за емпатију, људи желе да кажу нешто искрено. Посматрала сам на стотине људи како укуцавају прву реченицу у примитивни ,Елиза᾽ програм. Најчешће почињу са ,Како си данас?᾽ Или ,Здраво᾽. Али, четири или пет размена касније многи су већ на: ,Моја девојка ме је оставила᾽; ,Бринем се да ћу пасти органску хемију᾽ или ,Моја сестра је умрла᾽.

Према речима Терклове, док је она видела „Елизу” као неку врсту Роршаха, психолошког теста с мрљама од мастила, Вајзенбаум је био љут због капацитата за обмањивање који је његов програм имао. Он се бринуо да је његове студенте програм навео да верују да имају посла са интелигентном машином. Али, каже Шерил Теркл, студенти ипак нису били обманути; знали су све о „Елизиним ограничењима” али су хтели да „попуне празнине”. Међутим, деценијама касније, Терклова признаје да је потценила „ефекат Елиза”; о томе и јесте реч у њеном делу.

Николас Кар у својој књизи „Плитко”, у којој се бави истрживањем интеракције интернета и људског мозга, наводи да су и за самог Вајзенбаума ствари постајале све чудније јер су истакнути психијатри и информатичари почели предлагати да би „Елиза могла имати важну улогу у правом третману ментално оболелих људи. „У чланку у часопису Journal of Nervous and Mental Disease, три позната истрживачка психијатра написали су да би ,Елиза᾽, с мало прилагођавања могла бити терапеутско помагало које би било доступно менталним болесницима и психијатријским центрима који пате од недостатка терапеута”, наводи Кар. Он овде истиче да је чак и славни астрофизичар Карл Саган изразио велики ентузијазам о „Елизином” потенцијалу, цитирајући његов чланак из часописа Natural History где је Саган говорио о развоју мреже компјутерских терапеутских терминала који би били слични телефонским говорницама, у којима бисмо за неколико долара могли разговарати с пажљивим, тестираним и несугестивним психотерапеутима.

Не могавши да заобиђе Алена Тјуринга и његов чувени тест „игре опонашања” где би човек испитивач на основу конверзације са два саговорника требало да процени да ли комуницира са човеком или машином – Кар наводи да је „Елиза” једна варијација спровођења Тјуринговог теста.

Овај трансфер особина компјутера на
човека и самог Вајзенбаума је изненадила.
Био је подстакнут овим да самом себи
постави питање – „шта је то у рачунару
довело гледиште о човеку као машини
на нови ниво плаузибилности?” Године
1976. понудио је одговор на ово питање у
виду књиге „Моћ компјутера и људски ум”.

Но испоставило се да је Шерил Теркл била у праву; људе уопште, на Вајзенбаумово запрепашћење, није ни занимало шта „Елиза” јесте, њима је пријало оно што она чини. Такође, испоставило се да су се њене особине рефлектовале на схватање људског терапеута као на „процесор информација који доноси одлуке темељене на скупу правила одлучивања која су уско везана за краткорочне и дугорочне циљеве”, наводи Николас Кар.

Николас Кар (Википедија)

Овај трансфер особина компјутера на човека и самог Вајзенбаума је изненадила. Био је подстакнут овим да самом себи постави питање – „шта је то у рачунару довело гледиште о човеку као машини на нови ниво плаузибилности?” Године 1976. понудио је одговор на ово питање у виду књиге „Моћ компјутера и људски ум”. Овде је, наводи Кар, указао на континуитет развоја интелектуалних технологија које је људска врста током своје еволуције производила. Tо су она средства која бисмо данас називали алатима проширене когниције, као што су географска карта, сат, сви изуми које данас наш свет подразумева. Кад се једном прихвате ове технологије, каже Вајзенбаум, оне се више не могу одбацити, бар не без опасности да друштво не упадне у свеопшти хаос. Интелектуалне технологије постају, према његовим речима, незаменљив елемент сваке структуре; он је антиципирао, из сопственог искуства, да ће се улога компјутера проширити преко менаџерских и индустријских процеса. Према његовим речима, рачунари ће посредовати активности које дефинишу свакодневни живот људи – како уче, како мисле, како се друже.

Вајзенбаум закључује да постоји велика опасност из наше све веће везаности за рачунаре – свет све више доживљавамо преко бестелесних симбола. Он истиче да тиме све више губимо на „људскости”, а оно што је најљудскије у нама није „израчунљиво”; везе ума и тела, памћење, мишљење, способности за осећања и емпатију. Вајзенбаум каже да је једини начин на који можемо избећи ову судбину – бити свестан себе, и не препуштати рачунарима интелектуалне подухвате, а нарочито задатке који захтевају – мудрост. Будућност о којој је говорио овај научник је стигла; то је наша садашњост. Дакле потребно је „своје време мислима обухватити” како рече Хегел, дефинишући философију као ретку дисциплину која поседује капацитет за тако нешто.

А оно што не могу машине су – вредности
и уверења, независно и критичко мишљење,
тимски рад, брига за друге и остале „меке
вештине” које су традиционално припадале
филозофији и хуманистичким наукама
прозашлим из ње.

Управо то и јесте разлог због којег су филозофи науке радо виђени гости на великим информационо технолошким сусретима у свету, док је у Србији тренутно на снази пројекат укидања наставе филозофије у средњим школама. Претпостављам, због несрећног неразумевања последица нове технолошке револуције и немогућности сагледавања промена коју ће она извршити на свест, етику и навике свакодневног живота. Постоје већ програми превенције негативних последица прекомерног коришћења технологије којима се баве мудра друштва и њихове владе. Наиме,  многи стручњаци из области едукације, на пример Џек Ма (Jack Ma), из компаније „Алибаба”, мишљења је да би децу требало учити свему ономе чему не можемо научити машине, јер се с њима ионако не можемо такмичити у ономе што оне могу. А оно што не могу машине су – вредности и уверења, независно и критичко мишљење, тимски рад, брига за друге и остале „меке вештине” које су традиционално припадале филозофији и хуманистичким наукама прозашлим из ње.

Управо ове хуманистичке науке и њихова пракса, било из психотерапеутске евиденције или оне која се односи на васпитно-образовни рад, данас бележе пукотине и празнине у личним животима и, уопште, у социјалној интерекцији измењеној технолошким окружењем.

На пример, Шерил Теркл, четири деценије након сарадње с Вајзенбаумом, називајући савремено доба „роботским моментом”, каже да се у њему „више него икад раније спремност да се уђе у однос са неживим, не ослања на обмањивање, већ на жељу да се попуне празнине”. Она указује на чињеницу да се развија нова врста индустрије – постоје роботи који служе у терапеутске сврхе, нпр. јапански „парои”, који наводно добро делују на старије, болесне и људе с емоционалним проблемима. Такође, Теркл разматра и рад Дејвида Левија, научника који се бави развојем вештачке интелигенције, а поготово његову књигу „Љубав и секс са роботима”. Овај научник, добитник престижне Лебнер награде за „чет бот” програм (најбољи у уверевању људи да то са чим причају јесте друга особа а не машина) верује да ће нас роботи учити да будемо бољи пријатељи и партнери тако што ћемо вежбати на њима. Терклова истиче да је за било који облик „дружења” између човека и машине неопходан први корак – направити роботе који су физички идентични људима. То је управо оно чиме се бави Дејвид Хенсон, амерички роботичар који је направио робота с ликом Алберта Ајнштајна. Управо је он на TED конференцијама представио свој пројекат креирања робота с емпатијом као „клицу наде за нашу будућност”.

Роџер Пенроуз (Википедија)

Међутим, изгледа да физичка сличност људи и машина, иако је значајна, није и пресудна. На Вајзенбаумовом програму смо утврдили да је, симулирајући људску комуникацију, „Елиза”  подстакла људска бића да на себе гледају као на симулације рачунара. Необичан трансфер, готово као да је реч о односу емпатије између човека и машине. Овде се отвара широко и занимљиво поље тражења одговора на нека од следећих питања: Да ли постоји нешто специфично у међуљудској комуникацији, нешто што се не може надоместити симулацијама вештачке интелигенције? Може ли постојати емпатија између човека и машине?  И шта је, уопште „емпатија”?

Пенроуз каже: „Да бисмо утврдили да
ли ће један алгоритам ваљано радити
или не, потребни су нам увиди, не тек
још један алгоритам”.

Зато су значајне филозофске основе васпитања и образовања, као и психотерапије; она је, у овом контексту, увек везана за значење, а значење подразумева вредности; било естетске, етичке или сазнајне. Имануел Кант је још утврдио да и вредносни судови припадају области људске осећајности – због тога нам је емпатија толико важна. Компјутери, како је приметио Вајзенбаум, следе правила, они не просуђују. Пенроуз каже: „Да бисмо утврдили да ли ће један алгоритам ваљано радити или не, потребни су нам увиди, не тек још један алгоритам”.

Рачунари и роботи могу симулирати мишљење, као и осећања. Изгледа да овде зјапе празнине које желе да буду попуњене; „компјутери глуме да разумеју боље него икада, а ми смо задовољни да играмо своју улогу. Уосталом, наши онлајн животи се у целости своде на перформанс…Ми живимо роботски моменат не зато што имамо роботе за пријатеље у свом животу, већ зато што начин на који мислимо о њима на хоризонту открива много о томе ко смо и ко смо спремни да постанемо”, каже Терклова.

Одговори на питања емпатије увек нас одведу дубоко у центар наше људске природе која, ни под каквим условима, не може заобићи своје духовне потребе. Емоционално здравље појединца и друштва могло би зависити од оне мудрости коју помиње Вајзенбаум, а коју је потребно школовати практиковањем филозофије. Не оне академске, већ живе, сократовске уметности постављања питања где је сада главно оно чувено Кантово: „Шта је човек”? То нас враћа древним Делфима и императиву за спознајом самога себе који никад не застарева.

Референце

Crick, F.; The Astonishing Hypothesis: The Scientific Search for the Soul, 1994., First Touchstone Edition, Rockefeller Center, New York, KOBSON, Google books,

Golumbia D.; The Cultural logic of Computation, Harvard University Press, Cambridge Massachusets, London, England, 2009, прситупљено преко KOBSON, Google books, 30. 08. 2015.

Penrose, R.; Shadows of the Mind; A Search for the Missing Science of Counsciousness, Oxford University Press, Inc., First Published in 1994, KOBSON, Google books, приступљено 24. 2. 2015.

Popper K., Eccles John C.; The Self and It’s Brain, An Argument for Interactionism, Springer International, 1977. , KOBSON, Google books, приступљено 23. 08. 2015.

Бојанин, С., Волети, али како, основе савремене психотерапије, Конрас, Београд, 2013., 69

Вајзенбаум, Џ., Моћ рачунара и људски ум, Рад, Београд, 1980

Големан Д.: Деструктивне емоције, научни дијалог с далај – ламом, Геопоетика, Београд, 2004.,

Кар, Н.; Плитко, Наклада Јесенски и Турк, Загреб, 2011.,

Пенроуз, Р. , Царев нови ум, Информатика, Београд, 2004.

Теркл, Ш.; Сами заједно, Клио, Београд, 2011.

Видети https://www.youtube.com/watch?v=yRX-HvQzCG0
http://psychclassics.yorku.ca/Fechner/wozniak.htm .
https://www.paulekman.com/wp-content/uploads/2013/07/Basic-Emotions.pdf
https://www.youtube.com/watch?v=rHt-5-RyrJk