„Улога филозофије је подељена, али филозофија, у овој или оној форми, свакако и даље има своју улогу, како код лаика, тако и код професионалних филозофа”, објашњава Ханс Улрих Гумбрехт, један од значајнијих представника данашње филозофске и књижевне мисли.
Јасмина Вујновић Милошевић
„Филозофија све више завређује пажњу
многих значајних политичких и
економских гиганта” (Ханс Улрих Гумбрехт)
Исконска потреба за филозофијом и књижевношћу изузетно је јака у нашој средини а ту потребу наследили су и млађи нараштаји. Један од млађих представника филозофске мисли код нас јесте Иван Вучковић из Бора, који је дипломирао на теми „Декартово учење о супстанцији ‒ Res cogitans и Res extensa” и био проглашен најбољим студентом на Одсеку за филозофију.
Иван Вучковић
Објавио је велики број песама и есеја у бројним часописима. Мастер студије завршио је 2017. године на тему „Апсурд као основ побуне и воље у филозофији Албера Камија”. Недавно је интервјуисао Ханса Улриха Гумбрехта, једног од значајнијих представника данашње филозофске и књижевне мисли.
Ханс Улрих Гумбрехт предаје на Универзитету Станфорд од 1989. годинр као професор на одсецима компаративне књижевности. Његова писма о филозофији и модерној мисли обухватају теме од средњег века до данас и укључују низ дисциплина и стилова. То је био повод за разговор са Иваном Вучковићем.
Како Вас је привукла филозофија и шта Вам је донела у животу?
Нисам сасвим сигуран. Још као мали сам заволео филм и музику (наследио сам велики број плоча) па некако кроз Кишловског (Кјешловског), Тарантина, „Дорсе” и сл. помислио сам у једном тренутку да би можда баш филозофија била то што би ми пружило основ за неко озбиљније разумевање себе и „слике света”. Испоставило се да нисам погрешио и ето, већ годинама радим као средњошколски наставник у неколико школа у Бору. Најкраће, задовољан сам.
Како схватате улогу филозофије у данашњем времену?
Уколико се очекује једноставан одговор, рекао бих да се суштински посао филозофије данас мора састојати у једном систематском и чак агресивном упућивању на класичне вредности. Образовање и васпитање младих је урушено и ту треба ставити акценат а филозофи су, као интелектуална есенција друштва, одувек били покретачи промена и то се мора наставити.
Разговарали сте са господином Гумбрехтом. Како је дошло до тога и какав је утисак оставио на Вас?
Пре неколико година сам у једном кампу (Taizé) у Француској упознао једног америчког студента који је присуствовао неким Гумбрехтовим предавањима. Када је схватио чиме се оквирно бавим, предложио ми је да контактирам с њим и дао потребне информације. Преко Станфорда сам ступио у контакт са професором. Од тог тренутка, разменили смо неке идеје и мишљења. Договор да га и званично упознам и посетим на универзитету још није реализован, али се надам да ће бити… Интервју је настао као плод идеје да се и шири читалачки аудиторијум, макар оквирно, упозна са именом Ханс Улрих Гумбрехт.
Иако се у официјелним светским круговима у свету доста зна о раду Х. У. Гумбрехта, у нашој средини није довољно присутан. Зато и преносимо Иванов интервју са професором Гумбрехтом.
Професоре, какво је Ваше мишљење о савременој књижевности? Да ли данас има простора за икакву оригиналну форму?
Х. У. Гумбрехт: Иако сам званично (готово пуних педесет година) „професор књижевности”, морао бих ипак да признам да сам прочитао веома мали број дела из домена савремене, или боље, актуелне књижевности. „Фикција или фантастика” у англоамеричком смислу речи једва да завређује моју пажњу, а откако је „експлозија” јужноамеричких романа достигла свој врхунац, само сам се повремено упућивао у актуелно песништво и актуелни роман, али сам некако све време био под утиском да је „златно време западне књижевности”, које је почело још у време Шекспира и Сервантеса и, по свему судећи, свој зенит достигло током 19. века, данас ипак завршено.
Било како било, без обзира на маргиналну улогу књижевности нашег доба, такво стање ипак не би требало поистовећивати с крајем света (или блаже, са некаквим колапсом културе уопште).
„Међутим, ако моја схватања имају
икакву тежину и завређују икакву пажњу,
рекао бих онда да, уопште узевши, наша
пажња више није усмерена на ,писану реч’
док, истовремено, живимо у епоси
цветања интелектуалних, кратких есеја”.
Наравно, овакво разумевање стања ствари свакако може бити само погрешно интерпретирано с моје стране јер, ипак, ја сам већ у озбиљним годинама. Међутим, ако моја схватања имају икакву тежину и завређују икакву пажњу, рекао бих онда да, уопште узевши, наша пажња више није усмерена на „писану реч” док, истовремено, живимо у епоси цветања интелектуалних, кратких есеја. На крају, не бих могао ни да замислим време у којем се не би нашла „оригинална форма стварања”, без обзира на то што она очигледно више не припада домену онога што бисмо назвали „традиционална књижевност”.
Како оцењујете данашњу улогу медија и колику моћ имају друштвене мреже?
Х. У. Гумбрехт: Иване, мислим да је то одлично питање. Ипак, мислим да ће мој одговор бити уобичајен, чак досадан. Очигледно, од самих почетака улога медија се није много променила. Медији су одувек „посредовали” између људи и институција, између званичних и незваничних комуникацијских веза. Данас је разлика квантитативна ‒ званични интервјуи и садржаји су специфично дозирани, док велики број младих људи, ван различитих медија као посредника, готово да више и не зна да несметано комуницира. Међутим, медији данас неодољивом снагом пружају веома замршену сложеност избора свим својим корисницима. Свако се може, према својој вокацији, „ухватити за нешто” и бити, овако или онако, ухваћен у коштац са разумевањем појединих сегмената стварности.
Какво је стање са филозофијом данас ‒ има ли филозофија реалну моћ?
Х. У. Гумбрехт: У оквиру културе Запада, која свакако и без икакве сумње заузима значајан део глобалне културе, филозофија је данас разумевана у оквиру раскола између ‒ с једне стране, уско специјализованих стручњака, тзв. припадника „аналитичке филозофије”, што је део искључиво академске приче ‒ и с друге стране, формално нешто слободнијих мислилаца, припадника „континенталне филозофије”, филозофије која је мање строго логички оријентисана и прецизно дефинисана. Поред осталог, ова друга је спремна да расправља са формама и облицима који званично академски нису филозофски (у строгом смислу).
„Знање је одувек било и увек ће бити,
пре свега, ,знати како живети’. Посредно,
знање можемо разумевати као скуп
концепата, идеја или аргумената.”
Имам утисак (или можда чак илузију) да континентална филозофија све више завређује пажњу многих значајних политичких и економских гиганта, као пажњу различитих читалаца и читалачких друштава, те често по значају надилази и актуелну књижевност и књижевну форму. У том смислу, улога филозофије је подељена, али филозофија, у овој или оној форми, свакако и даље има своју улогу, како код лаика, тако и код професионалних филозофа.
Образовање и знање ‒ како ове појмове можемо данас одредити?
Х. У. Гумбрехт: Знање је одувек било и увек ће бити, пре свега, „знати како живети”. Посредно, знање можемо разумевати као скуп концепата, идеја или аргумената. Свакако, променила се „доступност знања”, док је, истовремено, некада веома пожељна „здрава меморија” замењена електронским облицима меморије, те је постала готово неважна. Размишљајући даље, схватам да знање као „пренос података” никада, а најмање данас, није било довољно и задовољавајуће. Знање није „прегршт информација” и није „копирање постојећег”. Знање, по старом схватању, заиста мора бити охрабрење да се „размишља изван кутије” те потреба да се прихвати ризик грешке и ризик покушаја да ствари сами разумемо и сами сагледамо (сваку активност тог типа волим да зовем „ризично размишљање”).
На крају, да ли се плашите будућности ‒ да ли сте забринути због развоја догађаја у целини?
Х. У. Гумбрехт: Хм… Када промислим, заиста могу рећи да готово на сваком ћошку можемо видети завршне сцене човечанства уопште. С друге стране, мислим да даљи ток догађаја нико не може са сигурношћу предвидети. Било како било, могу слободно рећи да ипак нисам „уплашен”, без обзира на то што повремено помислим како би ипак требало да јесам (нарочито када помислим на унуке, или на унуке мојих унука).
„Генерално узевши, мислим да се судбина
не може избећи. Питање је само с каквим
ћемо достојанством живети на Земљи.”
Опет, сав развој делом видим као нормалан продукт догађаја, без обзира на то што су ми осећања често променљива и нејасна. Генерално узевши, мислим да се судбина не може избећи. Питање је само с каквим ћемо достојанством живети на Земљи.
(Извор РТС)
