Kако је српски дечак из Босне постао један од најмоћнијих људи у Османском царству?
Иако се не зна његов тачан датум рођења већ само година – 1506, живот Бајице Ненадића из Соколовића је након одвођења данком у крви добио нови смер. За време Османског царства, постојао је систем прикупљања здравих и јаких дечака. Његово име је данак у крви или девширма и подразумвео је одвођење хришћана из новоосвојених територија, као вид опорезивања у циљу стварања пешадијских трупа оданих османском султану.
Углавном су то били дечаци узраста од 14 до 18 година, мада се некада дешавало да буду и доста млађи. Међутим, колико год година имали, морали су да буду паметни, снажни и здрави – због чега су поједине мајке сакатиле своју децу. Временом је велики број њих доживео судбину одвођења из матичне породице и преузимања ислама, након чега су морали да прођу одређену обуку и прилагоде се новом начину живота. Један од њих је био и Бајица Ненадић из села Соколовићи у Херцеговини, дечак православне вероисповести који ће касније постати познат као Мехмед-паша Соколовић. Са само 15 година, он је одведен данком у крви у јаничаре и од тог тренутка креће његов успон ка највишим позицијама у царству.
„Његова репутација се променила оног тренутка када је захваљујући снажној конституцији спасио од утапања султанију Хурем, након што се њен брод насукао. Захвална султанија се од тог тренутка постарала да напредује од чувара дворске капије па све до положаја великог везира.”
Након смрти Хајрудина Барбаросе 1546. године, Мехмед Соколовић заузео је његово место и постао први човек морнарице иако није имао никакво претходно поморско искуство. Све указује да је имао велику подршку Рустем-паше, али и жена из харема султана Сулејмана Величанственог. Пре свега ово се односи на Сулејманову жену Хурем и заједничку ћерку Михримах која је уједно била и Рустем-пашина жена.
Постоје млетачки извори који објашњавају на основу чега је он у ствари и заслужио њихово поверење: „Његова репутација се променила оног тренутка када је захваљујући снажној конституцији спасио од утапања султанију Хурем, након што се њен брод насукао. Захвална султанија се од тог тренутка постарала да напредује од чувара дворске капије па све до положаја великог везира.”
(Wikimedia Commons)
По наређењу Мехмед-паше Соколовића изграђен је мост у Вишеграду, 1571. године, и још неколико у Босни и један у Црној Гори. У Соколовићима је изградио џамију, а верује се да је био ктитор и многих чесми од којих је напознатија она на Kалемегдану.
Мање од три године ће му бити потребне да преузме улогу беглербега Румелије, иако нико није могао да оспори његову способност управљања или чак доброг понашања и ратовања у маршу од Ерзурума до Нахчивана као и освајању неколико успутних тврђава. Након повратка са фронта, султан Сулејман му додељује и титулу трећег везира 1555. године, чиме ступа у царско веће – диван.
Наредних година је вредно радио да се попне за још једну степеницу у хијерахији, па је након 1561. године и смрти Рустем-паше наследио Семиз Али-пашу на месту другог, а убрзо потом заузео и његово место првог везира. Ову функцију је обављао и за време два наредна султана, док му је његова способност пребацивања власти без већих проблема након смрти Сулејмана донела место најмоћнијег човека унутра граница Османског царства за време владавине Селима Другог.
Међутим, како се Селим показао неспособним владарем а након доласка на власт султана Мурата Другог, његова популарност драстично опада, због чега је замењен Kоџа Синан-пашом током 1579. године. Убрзо потом, на њега је извршен атентат и сахрањен је у турбету поред Ејуп џамије у Истанбулу.
(Национална географија)
