„Одељење за хемију и биологију има 12 редовних чланова са просечним „х” (Хиршов) индексом 17, можда је то одговор зашто нисам прошао, а да нисам прошао сазнао сам путем средстава јавног информисања”, каже проф. др Миодраг Стојковић, чувени српски генетичар.
На интернет страници САНУ нема било каквих информација – каже за Данас Миодраг Стојковић, генетичар и професор Факултета медицинских наука у Kрагујевцу, одговарајући на питање шта мисли зашто није био подобан да буде кандидат за дописног члана САНУ и да ли су пресудили неки други критеријуми, сем изузетног научног доприноса. Стојковић каже да је све је обавијено велом тајности, да нема јавног увида у прегледе и реферате, и да се не зна колико чланова Одељења је гласало.
„САНУ је јавна установа, нека ангажују
независне, најбоље стручњаке из иностранства
код избора, и код додељивања пројеката се
укључују страни рецензенти, нека од почетка
„х20” буде доња вредност и они који је нису
достигли не могу да буду кандидати без
обзира на то ко их протежира”.
Веома цењен у свету (Википедија)
– Боље да ово питање упутите Одељењу за хемију и биологију јер је моја подобност у науци већ доказана, а ако из других разлога нисам подобан онда је боље што нисам примљен – наводи Стојковић.
Вас је кандидовао Факултет медицинских наука у Kрагујевцу, али нисте добили подршку у првом кругу, иако сте имали највећи „х” индекс, који мери“успешност научника, то јест број научних радова и цитираност. У том погледу сте испред сва четири кандидата који су прошли у наредни круг?
– Да, не само у индивидуалном поређењу већ и када саберемо њихова мерила успешности. И то баца огромну мрљу на избор Одељења јер, по мом схватању, кандидати морају да буду квалификовани за нешто што се зове академија научника. Kоји су то изборни критеријуми када кандидати који имају „х” (Хиршов) индекс од 16, 13, 11 и 7 пролазе, а неко ко има 49 и 60, што је више од њиховог збира, није довољно квалификован.
Kако коментаришете став Извршног одбора САНУ да би „апсолутизација квантитативног приступа, који може бити само важан део критеријума у изборној оријентацији, омогућила да на бази нумеричких података обучени административни службеник сам обави процедуру избора нових академика”.
– Преведено на српски то би било: драга Ивана Шпановић, знамо да из места прескачете седам метара, али ми смо одлучили да у тим узмемо четири атлетичара који прескачу метар и по, али имају лепше дресове. Извињавам се госпођи Шпановић, али ко је ко и у науци се мери квантитетом, то јест колико радова и где их је објавио (битан је квантитативни фактор вредности часописа), колико пројеката и колико средстава је добио, у колико је гремијума научних часописа рецензент или уредник…
Без свега тога нема биографије, нити каријере, не бих добио професуру у Великој Британији или водио институт вредан 150 милиона евра, или да постанем главни уредник познатог научног часописа који се бави матичним ћелијама или да добијем толико пројеката. На основу којих параметара ако не квантитативних ћете показати ко је бољи кандидат?
Имате примедбе и на сам изборни поступак.
– Тренутно САНУ броји 141 члана, а ако имамо 18 редовних и дописних при Одељењу за хемију и биологију (поново не знамо колико њих је гласало) испада да 13 одсто одређује ко не пролази у првом, кључном кругу. Они захтевају да приложимо доказе о „х” индексу – онда нека се и придржавају критеријума. САНУ је јавна установа, нека ангажују независне, најбоље стручњаке из иностранства код избора, и код додељивања пројеката се укључују страни рецензенти, нека од почетка „х20” буде доња вредност и они који је нису достигли не могу да буду кандидати без обзира на то ко их протежира. Тек онда САНУ може да поврати углед и поверење да је установа доказаних научника, иначе ће се обистинити она да фалсификатори знања и шверцери контролишу карте.
Да ли се бавите интензивно научним радом откад сте се вратили у Србију? Kако коментаришете недоумице да је Ваш научни рад био на врхунцу док сте били у иностранству? Сада део јавности Ваше име махом везује за рад у Специјалној болници и вантелесну оплодњу… иако сте и професор универзитета?
– Они који имају недоумице могу да погледају 1.200 страница моје предате електронске документације или једноставно нека оду на PubMed, укуцају и виде да под мојим именом стоји тридесетак публикација са адресама у Kрагујевцу и Лесковцу. Не сецирамо рад Миодрага Стојковића на минхенски, енглески, шпански, српски. Пријавио се Миодраг Стојковић са комплетним досадашњим радом, који сигурно може и боље, али у земљи где се по научнику годишње издваја 300 евра и на центар у Kрагујевцу чека скоро 10 година, аргумент недоумице је потпуно безразложан.
„И то највише брине у целој ситуацији,
не они који нису заслужили да буду чланови
САНУ већ они часни изузеци који знају како
је тешко објавити добре радове и бити
признати научник, а ћутке посматрају
и прихватају бруку сопствене куће”.
Управо ти који нагађају требају да се запитају зашто је тако у нашој земљи. На крају, имате чланове Академије који су за 30 година објавили мање и горе него ја након повратка. Дакле, прво сопствено двориште а онда…
Остајете ли при одлуци да се никад више нећете кандидовати за члана САНУ?
– Наравно, ту одлуку сам донео у случају да се овако нешто деси, јер ништа не говори у моју корист при следећем покушају. Напротив, моја листа публикација, цитираности и броја пројеката биће боља док ће у Одељењу и даље бити исти људи појачани новим знаковима питања. Не верујем да су у стању да прескоче преко своје сенке и признају да су направили грешку. И то највише брине у целој ситуацији, не они који нису заслужили да буду чланови САНУ већ они часни изузеци који знају како је тешко објавити добре радове и бити признати научник, а ћутке посматрају и прихватају бруку сопствене куће.
(Весна Андрић, Данас)
