Kада је реч о Шекспиру, питање да ли је он прави аутор својих драма кружи већ неко време. У случају Сервантеса, мистерије о ауторству обично се тичу тога ко је написао наставак првог дела Дон Kихота, једног од најранијих модерних романа.
Др Алфонсо Мартин Хименез
Сервантес је први део Дон Kихота објавио 1605. Године 1614. објављен је незванични наставак под псеудонимом Алонсо Фернандез де Авељанеда. Kао одговор, годину дана касније, Сервантес је објавио свој наставак Дон Kихота, нападајући Авељанедину верзију у прологу. Од тада је Авељанедин идентитет постао највећа мистерија шпанске књижевности.
Велики аутори подложни су спекулацијама. Шекспиров недостатак образовања један је од главних аргумената против идеје да је написао своја дела, која се приписују чак осамдесеторици различитих аутора.
И Сервантес и Шекспир су живели и умрли отприлике у исто време. Шекспир је рођен у богатој сеоској породици, а Сервантес је имао скромније порекло, али су обојица гајили страст према позоришту и писали драме. У оба случаја једва да знамо нешто о њиховом детињству и образовању (иако је познато да ниједан није похађао било какав универзитет).
Велики аутори подложни су спекулацијама. Шекспиров недостатак образовања један је од главних аргумената против идеје да је написао своја дела, која се приписују чак осамдесеторици различитих аутора. Иако се Сервантесово ауторство не разматра на исти начин, остају питања о томе ко је заправо био Алонсо Фернандез де Авељанеда.
Сервантесово образовање, међутим, сугерише да је могуће писати по високим стандардима без академског образовања. Ако би ово могло бити тачно за шпанског писца, зашто не би и за Шекспира? Велики број аутора је такође међу кандидатима за ауторство Авељанединог наставка Дон Kихота.
Друштвене и културне предрасуде биле су важне у оба случаја. Шекспирова дела показују детаљно познавање највиших друштвених класа, због чега се сматра да их је морала написасти нека позната личност тог доба, попут сер Франсиса Бекона.
Сервантес је, такође, познавао више друштвене класе и није им припадао. Неки истраживачи су чак сугерисали да је Авељанеда могао бити Лопе де Вега, најистакнутији шпански драматург тог времена, јер је привлачније замислити Сервантеса у сукобу с неким великим аутором него са осредњом особом.
У оба случаја, за ауторе су сугерисане личности које су умрле много пре Шекспира и Сервантеса: Едвард де Вере, 17. гроф од Оксфорда као аутор Шекспирових драма, и шпански писац Педро Лињан де Риаза као Авељанеда, а не нарочито уверљив аргумент гласи да су њихова дела остала недовршена, те су их завршили други писци.
С тим у вези, важно је погледати друга веродостојна објашњења. У време објављивања првог дела Дон Kихота није било закона о ауторским правима који би писце штитили од наставка или плагијата дела, што објашњава како је настала Авељанедина верзија.
До сличне забуне дошло је и у случају Шекспира. Укроћена горопад (The Taming of the Shrew) имала је ранију анонимну верзију под насловом The Taming of a Shrew, која је наизглед подржавала претпоставке да је код Шекспирове верзије постојао коаутор или да ју је написао неко други.
Ових дана, међутим, у складу са претпоставком коју је изнео шекспиролог Питер Александер 1926. године, углавном је прихваћено да је The Taming of a Shrew био само покушај бележења по сећању верзије представе у живом извођењу.
У случају Сервантеса, мислим да сам разјаснио мистерију: већ знамо шта је Сервантес мислио о Авељанедином идентитету, што би требало да оконча апсурдне спекулације. Према једној популарној хипотези, Авељанедин наставак Дон Kихота треба читати као огорчени одговор на Сервантесову пародију на два стварна човека: Лопе де Вегу и Херонима де Пасамонтеа. Пасамонте је био војник из регије Арагон који је учествовао – као и Сервантес – у бици код Лепанта (1571). За Сервантеса се каже да се у бици понашао херојски јер је, упркос томе што је био болестан, упорно настављао да се бори и неколико пута је рањаван.
Убрзо након тога, 1574. године, Пасамонте је заробљен и провео је 18 година у заточеништву. По ослобођењу, вратио се у Шпанију и завршио своју аутобиографију Живот и дело. Док је писао о заузимању Ла Голете 1573. године (где заправо није било битке), Пасамонте је тврдио да се у бици код Лепанта понашао херојски као Сервантес.
Пошто је видео како је Пасамонте у својој аутобиографији узурпирао његова херојска дела, Сервантес га је сатирично поменуо у првом делу Дон Kихота. Сервантес је Херонима де Пасамонтеа претворио у Хинеса де Пасамонтеа, роба на галији, који је представљен као лажов, варалица, кукавица и лопов, а Санчо Панса и Дон Kихот га озбиљно вређају.
Све је прихваћенија хипотеза да је Пасамонте заправо Авељанеда, коју је предложио Мартин де Рикер, академик из Шапнске краљевске академије. Kао што сам испитао у својој књизи Два друга тома Дон Kихота, Пасамонте је покушао да се освети Сервантесу, написавши наставак Дон Kихота са намером да Сервантесу одузме зараду од другог дела. Да га не би довели у везу са Сервантесовим робом на галији, потписао га је псеудонимом.
Да би се осветио Авељанеди, Сервантес је опонашао свог имитатора и осмислио једну мајсторску сцену, у којој књижевна репрезентација Авељанеде (оличена у лику познатом као Херонимо) призна да је Дон Kихот онај прави.
Kолико год спекулације о Шекспировом и Сервантесовом ауторству биле привлачне, пажљивији поглед на њихове животе показује колико су претпоставке у вези са класом, образовањем и завером нерелевантне у смислу објашњавања њиховог генија.
(Пулсе)
