Све више се говори да она постоји, да је десет пута већа од Земље, да је 20 пута даља од Сунца него Нептун и да на њој година траје као 10.000-20.000 земаљских. Како су астрономи дошли до индиректних доказа да она постоји?
Ђорђе Јањић
Да ли се сећате периода, пре 2006. године, када смо били учени да Сунчев систем има девет планета: Меркур, Венера, Земља, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран, Нептун и Плутон.
Тада смо имали само фотографије лошег квалитета бивше планете, али је одувек постојала жеља да се то промени и да коначно уграбимо шансу за поглед на Плутон у свом најбољем издању, што се и десило 2015. године када је летелица „Нови хризонт” послала невероватне фотографије тада већ у јавности широко прихваћеног патуљка.
Отприлике у јесен 2006. године, гласовима астронома, Плутон више није више био планета, већ патуљак који имаа пет природних сателита – Шерон, Стикс, Никс, Керберос и Хидра.
Годинама се водила дебата да ли је то што је учињено исправно, али по свим дефиницијама планете одлука је била на месту. Људи су били емотивно везани за патуљка и нису схватали да би Плутон био планета, онда бисмо морали да укључимо и нека друга небеска тела у нашем Сунчевом систему у групу планета. Критеријум, који је био пресудан за дисквалификовање јесте да није доминантан у „комшилуку”, пошто је ограничен на своју орбиту због Нептуна.На тај начин је Сунчев систем изгубио једну планету и остао са осам горепоменутих.
Утиче на нагиб Сунца
Ако сте један од оних који пате за деветим чланом Сунчеве породице, протеклих година су се појавиле добре вести. Све више се говори о мистериозној „Планети девет”. Како су астрономи дошли до индиректних доказа да она постоји?
Астрономи из Калтека спазили
су групицу мањих тела на рубу
Сунчевог система која се
чудно понашају.
До сада су сматрали да Сунце има нагиб од око шест степени и нико није знао због чега је то тако. Међутим, можда то уопште није до самог Сунца, већ вероватно постоји неко масивно небеско тело, десет пута веће 10 пута Земље, које упливише на наш Сунчев систем.
Астрономи из Калифорнијског института за технологију (Калтек) спазили су групицу мањих тела на рубу Сунчевог система која се чудно понашају. Сва су имала исти правац, што је било невероватно. Прво се истраживало да ли тај део Кајперовог појаса може да објасни овај феномен. Међутим, дошло се до закључка да је у посматраном делу потребно да постоји 100 пута више масе да би се објаснила ова појава.
Решење које се чини највише валидним јесте да масивно тело, 20 пута даље од Сунца него Нептун и чија би дужина једне године на Земљи износила 10.000 – 20.000 година, утиче својом гравитацијом на посматрану групицу. То масивно небеско тело названо је „Планета 9”.
Убрзо у научном чланку одобреном од стране „Астрономикал журнала” (Astronomical Journal), описана је веза између „Планете 9” и нагиба Сунца. Приликом формирања Сунчевог система, наша звезда је била окружено диском гасова и прашине који се назива протопланетарни диск. У њему су формиране планете нашег космичког дворишта са орбитама око Сунца.
Ако је нека планета била поремећена због неког великог догађаја, као што је судар с другом планетом, онда би нагиб те планете могао драматично да се промени. После милијарди година такво тело би приморало друге планете да промене свој нагиб како би се компензовао недостатак баланса.
Постојање овакве планете
могло би да реши многе
мистерије Сунчевог система!
Сматра се да би нагиб мистериозне планете требало да буде 30 степени и, према компјутерским симулацијама, то би објаснило посматрани нагиб у остатку Сунчевог система. Тако да Сунце нема нагиб, већ Земља и остале планете, што даје такву перспективу Сунца. Да ли је овакав начин потраге за планетом довољно добар?
Непознато орекло
До сада се показао успешним. Почетком 19. века, приликом праћења новооктривене планете Уран, астрономи су приметили да он није пратио орбиту коју је математички модел предвиђао. Једино објашњење јесте да постоји још једна планета која врши утицај на Уран. Искоришћени су Њутнови закони да би се математички установило где би се та, до тада неоткривена, планета налазила. Тако је пронађен Нептун, на месту које је математички модел предвидео.
Одакле се појавила „Планета 9”? Велико је питање како се овако масивна планета формирала толико далеко од Сунца с таквом орбиталном путањом. Оно што би дало одговор на ово питање јесте да уопште није ни формирана у нашем Сунчевом систему, већ да је „ухваћена”.
Према истраживањима, процењује се да око 75 одсто планета са масом Јупитера путује слободно кроз универзум. Узевши то у обзир, тим из Мексика је извео 156 симулација сусрета слободне планете и сунчевог система и дошао до закључка да је то и те како могуће. У 50 посто случајева, слободна планета је само одбачена од стране сунчевог система и наставила је своју путању. У само 10 постотака случајева је слободна планета избацила планету из сунчевог система, стварајући још једну слободну планету. Док је у 40 процената случајева слободна планета постала део сунчевог система.
Постоји неколико начина да се такав догађај оствари. Уколико је слободна планета масе Нептуна и на горе поменутој удаљености, то би се сматрало меким хватањем планете од стране Сунчевог система. Када би ова слободна планета била знатно веће масе, могла би бити узрок катастрофалних догађаја у Сунчевом систему, као што је избацивање две или више планета из орбите око Сунца.
Зашто немамо директан доказ за „Планету 9”? Разлог је једноставан: веома је тешко уочити овакво тело. Нептун је, у скали Сунчевог система, близу и релативно га је лако спазити моћним телескопом, али то није случај са „Планетом 9”. Пре свега, област која треба да се истражује је огромна, а и удаљеност саме планете. Сматра се да је потребно вишегодишње истраживање, али да биано кроз пар година могли имати први директан доказ постојања „Планете 9”.
