УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

НЕУХВАТЉИВА РУЖНОЋА

Wikipedia

Wikipedia

Kao лепота, и ружноћа је релативан појам. Маркс је у својим Економско-филозофским рукописима” из 1844. дао врло добру дефиницију ружноће као нечега што је имало смисла само у недостатку новца или, како бисмо још могли да схватимо његове речи, моћи.


Умберто Еко

Док су у готово сваком веку филозофи и уметници бележили своје идеје о лепоти, имамо тек шачицу важних текстова о концепту ружноће, од којих је један Естетика ружноће”, Kарла Розенкранца из 1853. године. Ружноћа је, међутим, одувек била присутна као супротност лепоти – Лепотица и звер су добили много облика. Другим речима, једном када поставите критеријум за лепоту, као да се одговарајући критеријум ружноће увек појави прилично аутоматски: „Само лепота уређује симетрију”, поручује нам Јамбликус у делу Питагорин живот” и „обратно, ружноћа поремећује симетрију.” Тома Аквински учи да су за лепоту потребна три својства – прво међу њима је целовитост или савршенство – тако да су непотпуне ствари, управо зато што су непотпуне, „ружне”. Вилијам од Оверње додаје: „Човека са три ока или једним оком назвали бисмо ружним”.

Kao лепота, и ружноћа је релативан појам. Маркс је у својим Економско-филозофским рукописима” из 1844. дао врло добру дефиницију ружноће као нечега што је имало смисла само у недостатку новца или, како бисмо још могли да схватимо његове речи, моћи. Маркс је написао: Ружан јесам, али могу себи да купим најлепшу жену. Стога нисам ружан, јер се ефекат ружноће – њена моћ одбојности – поништава новцем. Ја сам, према својим индивидуалним карактеристикама, шепав, али новац ми пружа двадесет и четири стопала. Стога нисам хром. Ја сам лош, непоштен, бескрупулозан, глуп; али новац је цењен, а тиме и његов поседник (…) Безуман сам, али новац је стварни ум свих ствари и како онда његов поседник може да буде без ума? Осим тога, њиме се могу купити паметни људи, и зар онај који има моћ над умним људима није умнији од умних?”

Карл Маркс (Pixabay)

Што се тиче ове последње тачке, то није увек тачно – многи људи са новцем су куповали само глупе људе – али то је већ друга прича. Дакле, током векова је било много текстова о релативности ружноће и лепоте. У 13. веку Жак од Витрија (Jacques de Vitry) записао је: „Вероватно се киклопи, које имају само једно око, чуде онима који имају два, као што ми(…) судимо о Етиопљанима као ружнима, али међу њима се најтамнији људи сматрају најлепшим”.

Неколико векова касније, Волтер је написао: „Питајте жапца шта је лепота (…) одговориће да је то његова супруга жаба, крупних округлих очију које вире из њене мале главе, широког, равног грла и смеђих леђа (…) Питајте ђавола: рећи ће вам да лепота подразумева пар рогова, четири канџе и реп.”

Постоје ли универзални начини на које људи реагују на лепоту? Не, јер је лепота отуђеност, одсуство страсти. Насупрот томе, ружноћа је страст.

Kада је Дарвин написао да се осећање презира и одбојности изражава на идентичан начин у скоро свим деловима света – „Kрајње гађење изражава се покретима уста идентичним онима који су припремни чин за повраћање” – додао је како је у Огњеној земљи један домородац посегнуо за „хладним конзервираним месом које сам јео у нашем бивку, да би због његове мекоће показао очигледно гађење, док сам ја осећао крајње гађење јер ми је наг дивљак додиривао храну, иако му се руке нису чиниле прљавим.”

Постоје ли универзални начини на које људи реагују на лепоту? Не, јер је лепота отуђеност, одсуство страсти. Насупрот томе, ружноћа је страст. Покушајмо да схватимо овај став у светлу пређашњих запажања других о томе да не може постојати естетски суд о ружноћи. Другим речима, естетски суд подразумева отуђеност. Могу ствар сматрати лепом чак и без осећаја да је морам поседовати. Ућуткујем своје страсти. Чини се, међутим, да ружноћа подразумева страст – конкретно, гнушање или одбојност. Па како може постојати естетски суд о ружноћи ако не постоји могућност отуђења?

Вероватно постоји ружноћа у уметности и ружноћа у животу. Постоји суд о ружноћи као неусаглашеност са идеалом лепоте, на пример, када кажемо да је слика вазе са цвећем ружна. Kо ју је насликао? Хитлер. Говоримо о раду младог Хитлера. Док са друге стране имамо страствене реакције на оно што сматрамо непријатним, одбојним, ужасним, одвратним, гротескним, гадним, застрашујућим, монструозним, поганим, кошмарним, деформисаним, унакаженим, мајмунским, бестијалним… (у тезаурусима постоји више синонима за ружно него за лепо).

Супротно Платону, који је рекао да треба избегавати приказивање ружноће, од Аристотела надаље у свим епохама прихваћено је да се чак и ружноћа у животу може лепо приказати и да заправо служи за истицање лепоте или као потврда одређеним моралним теоријама. И као што је рекао Свети Бонавентура: Imago diabolo est pulchra, si bene repraesentat foeditatem diaboli„Слика ђавола је лепа ако добро приказује ружноћу”.

И тако, уметност је дала све од себе да прикаже ружноћу ђавола. Али надметање у добром приказивању ружноће наводи нас на сумњу да су заправо неки, додуше прикривено, веома уживали у ужасном, и то не само у различитим визијама пакла. Не можете ми рећи да су оне све измишљене само да би престрашивале вернике: оне су такође створене да би нас добро продрмале. Ако узмемо у обзир разне тријумфе смрти, са лепотом костура, или филм Мела Гибсона Страдање Исусово”, можемо видети ужасавајуће као извор задовољства.

Фридрих Шилер (Friedrich Schiller) у свом есеју из 1792. „О трагичној уметности” написао је:То је феномен заједнички свим људима, да нас тужне, застрашујуће ствари, чак и ужасне, неодољиво заводе и да у присуству сцена ништавила и ужаса осећамо како нас истовремено одбијају и привлаче две једнаке силе(…) Било коју причу о духовима, колико год била улепшана романтичним околностима, похлепно прождиремо и на то смо пропорционално спремнији што је израженија намера приче да нам се од ње дигне коса на глави(…) Погледајте колика маса људи прати злочинца на извршење његове казне!”

Размотрите све безбројне описе погубљења – за које не би било потребе, када се не би уживало у описивању погубљења јер би у супротном било довољно рећи „кривац је убијен”. Потражите у Аналима” Никите Хонијата (Niketas Choniates) описе мучења које је претрпео Андроник, свргнут почетком 13. века века са положаја базилеја Византије:Овако везан, изведен је пред цара Исака. Ишамаран је, шутиран по задњици, почупали су му браду, повадили зубе, обријали главу, постао је обична забава свих који су се окупили; тукле су га чак и жене које су га ударале пеницама по устима, посебно оне чије је мужеве Андроник убио или ослепео. Након тога, без десне руке одсечене секиром, поново је бачен у исти затвор, без хране и воде, у којем није било никога да се стара о њему.

Неколико дана касније, извађено му је једно око и, седећи на шугавој камили, продефиловао је кроз агору(…) Неки су га ударали палицама по глави, други су му трпали у ноздрве крављи измет, а трећи су му сипали сунђером стомачне излучевине волова и мушкараца у очи(…) Било је и оних који су га убадали у ребра колцима за ражањ. Али ни након што га је обесили за ноге, идиотска руља није оставила мученика Андроника или му поштедела месо. Поцепали су му кошуљу и одсекли гениталије. Један зликовац му је кроз уста зарио мач у црева, други су обема рукама дизали мачеве и задавали му ударце отпозади, такмичећи се ко ће му направити најдубље ране и хвалећи се најбоље задатим ударцима.”

Неколико векова касније, раних педесетих, Мајки Спилејн (Mickey Spillane), песник макартизма и мајстор hardboiled романа, пише у Једној усамљеној ноћи” (One Lonely Night) како приватни детектив Мајк Хамер убија комунистичке шпијуне:Чули су мој поклик и страшну тутњаву пиштоља и метака који се заривају у кости и утробе и то је било последње што су чули. Пали су док су покушавали да побегну, осетивши изнутрице како им испадају напоље и прскају зидове. Видео сам генералову главу како се распада у блиставе влажне фрагменте и разлива се по поду. Момак из метроа покушао је рукама да заустави метке и претворио се у ноћну мору плавих рупа. Само је момак са поркпај шеширом био довољно луд да посегне за пиштољем у џепу. Први пут сам нишанио томпсонком, којом сам му откинуо руку у рамену. Пала је на под поред њега па сам га пустио да је добро осмотри. Није могао да верује да се то догодило. Убедио сам га у то пуцајуц́и му у стомак. Сви они били су тако проклето паметни! Сви они били су тако проклето мртви!”

Али вратимо се корак уназад. Грци су, поистовећујући лепоту са добротом – kalòs kai agathòs – идентификовали физичку ружноћу са моралном ружноћом. У Илијади”, Терсит

ружнији био је од свих, под Илиј који су дошли,

Бјеше кривоног и хром на једну ногу, а плећи

Његове грбаве бјеху ка прсима погнуте будућ,

Шиљаста бјеше му глава и р’јетком посута косом (превод Томо Маретић)

и био је зао. Такве су биле и сирене, која су била одвратна створења налик птицама и нимало налик ономе како су их представљали европски декаденти, приказујући их као лепе жене. Харпије, које су биле пођеднако ружне, биле су и зле – а такве су наставиле да буду и у Дантеовој шуми самоубица. И Минотаур је био грозан, као и Медуза, Горгона и киклоп Полифем.

Али, након Платоновог времена, грчка култура нашла се пред проблемом: како то да је Сократ, који је имао тако велику душу, био тако ружан? И зашто је Езопа било грозно гледати? Према књизи о Езоповом животу из хеленског периода, познати баснописац био је „роб(…) гнусног изгледа, безвредан као слуга, ситан, главе неправилног облика, квргавог носа, дежмекаст, патуљаст, бангавих ногу, кратких руку, жмиркавих очију, усана попут јетре – поприлично монструозан”. Штавише „био је глуп и није знао да говори”. Добра ствар је што је одлично знао да пише.

Хришћанству је, изгледа, све лепо. Заправо, хришћанска космологија и теологија надугачко и нашироко образлажу лепоту универзума, тако да чак и чудовишта и ружноц́а спадају у космички поредак, као кјароскуро на сликама који служи да истакне светлост. О томе је пре свега Свети Августин написао безброј страница. Међутим Хегел је био указао на то да је тек са хришћанством ружноц́а ушла у историју уметности, јер је „Христос бичеван, има трнов венац, носи свој крст на место погубљења, прикован је за крст, страда у агонији од мучења и споре смрти – ово се не може приказати формама грчке лепоте”.

Христос се може приказати ружним само зато што пати. Исто тако, према Хегелу, „непријатељи су нам представљени са унутрашњим злом, јер стају насупрот Богу, осуђују га, ругају му се, муче га, разапињу, а идеја о унутрашњем злу и непријатељству према Богу на површину избацује ружноц́у, суровост, варварство, бес и изобличење њиховог спољашњег изгледа”. Ниче, екстреман као и обично, изнео је свој поглед: „Хришћанска одлучност да свет сматра ружним и злим учинила је свет ружним и злим”.

Игнасио де Лојола (Wikipedia)

Изнад свега, у овом ружном свету покајничка понизност тела има одређену вредност. За случај да сте мислили да је ово ограничено само на средњовековне покоре, ево текста из 17. века у којем отац Сењери (Segneri) извештава о болним мукама од самоповређивања светог Игнасија де Лојоле (San Ignacio de Loyola): „… носећи на себи ланену одећу преко грубе кошуље, око слабина везујући венац од бодљикавих коприва, оштрих бодљи или гвоздених врхова; постећи на хлебу и води сваког дана, осим недеље, а затим себи не допуштајући никакво друго угађање осим јела од горког биља помешаног са земљом или пепелом; проводећи понекад читаве дане, три, шест, па чак и осам одједном, без узимања било какве хране; шибајући се пет пута дневно и то увек до крви; сурово се ударајући тешким каменом по голим грудима(…) Седам сати дневно проводио је у дубокој контемплацији; сузе су му лиле непрестано, мучења била бесконачна.

Овиме је непрекидно био испуњен његов живот у пећини Манреза, што није мењао упркос резултирајућој тегобној и болној изнемоглости – „клонулости, несвестицама, крајњим границама бола, ђавољим нападима, па чак и опасним грозницама”, што се би се на крају показало кобним.

Наравно, средњи век је обиловао чудовиштима, али наш сензибилитет нас наводи на то да средњовековна чудовишта, као што сам поменуо у погледу лепоте, видимо као ружна. Чудна су, створена са само једном ногом и са устима на грудима, далеко изван уобичајеног. Они јесу portente (предсказујући), али их је Бог створио таквим да буду средство за исказивање натприродних значења. Свако чудовиште има своје духовно значење. У том смислу, средњовековни људи их нису доживљавали ружнима – ако ишта друго, видели су их као занимљива, баснолика биц́а. Видели су их онако како наша деца сада виде диносаурусе, које знају напамет, па са лакоћом могу да препознају разлике између тираносаура и стегосаура.

Гледали су на њих као на сапутнике. Чак се и на змајеве средњег века гледало са овом благонаклоном знатижељом, јер су били веродостојни амблеми. Имали су своје место на Нојевој барци, додуше са палубом само за њих – али ипак, били су скупа са животињама које нису биле чудовишне, а све их је спасио сам Ноје.

(Пулсе)

О аутору

Stanko

Оставите коментар