Откривена тајна отпорности на временске утицаје.
Прва свеобухватна научна анализа импозантних камених блокова у Стоунхенџу открила је тајну велике отпорности на временске утицаје тог славног предисторијског споменика у јужној Енглеској старости између 4.000 и 5.000 година и увршћеног 1986. на Унескову листу Светске баштине. Научници су описали низ тестова којима су проучавали унутрашњост једног од пешчаних блокова, познатих као сарсени, да би добили увид у геологију и хемијски састав тих мегалита из неолита (млађе камено доба) и бронзаног доба (3.000-1.000 пре нове ере).
Они су проучавали узорке језгра из једног од сарсена, камена 58, извађених током конзерваторских радова 50-их година. Тај блок је десетинама година чуван у Сједињеним Државама, а у Британију је враћен 2018. на додатне анализе. Сарсени су израђени од тзв. „силкрита” који се поступно формирао унутар неколико метара површине земље као резултат подземних вода које циркулишу кроз закопани седимент.
Силкрит је стврднута земља (отпорна на мрвљење) која настаје када растопљен силицијум-диоксид (SiO2) зацементира површинску земљу, песак и шљунак. Резултати истраживања су показали да је језгра сачињена углавном од зрнаца кварца величине песка чврсто зацементираних укрштеним кристалима кварца. Изузетно отпоран, издржљив и трајан кварц се не распада и не еродира чак нити када је еонима изложен атмосферским условима. „То објашњава отпорност тог камена на атмосферске утицаје и зашто је идеални материјал за градњу споменика”, казао је геоморфолог Дејвид Неш са Универзитета Брајтон који је предводио истраживање објављено у часопису PLoS ONE.
Упечатљивим инжењерским постигнућем, људи из касног неолита подигли су сарсене у Вилтширу, око 2500. пре нове ере. Kамен 58 висок је седам метара, с друга два метра укопана у земљу, а горњи део тежи око 24 тоне. Узорак језгра је у облику каменог штапа ширине 2,5 сантиметара и дужине око метар, беж боје која је светлија од светло сивог спољашњег дела мегалита који је армосферским условима изложен хиљадама година. Научници су се служили разним методама истраживања, укључујући CT скенирање, рендгенско снимање, микроскопске анализе и разне геохемијске технике.
„Наш малени узорак је сада вероватно најанализиранији камен, поред оног са Месеца”, рекао је Неш. За сада није јасно када се тај камен формирао, иако су неки истраживачи открили уграђена зрнца песка која датирају из мезопротерозоика, геолошка ере која се одвијала пре 1,6 и 1 милијарде година. Мезопротерозоик је средњи део протерозоика, геолошког еона који је трајао од пре 2,5 милијарди година до 542 милиона година. Граница између архаика и протерозоика постављена је приближно на почетак тектонике плоча сличне данашњој, тј. на почетак изразитијег формирања седиментних стена на просторима плиткоморских плоча.
(Извор Н1)
