„Ново доба” (New Age) је добро организована мрежа добро обучених космичких хуманиста (промотера), чији је рад контролисан и финансиран, а то је познато само одабраним појединцима. Чланови се не баве само собом, него циљано духовним инжењерством у мноштву невладиних организација, алтернативном медицином, усмереном на преобраћење психе, организавањем разних покрета с патикацама, цветићима итд. На крају, где је засео неолиберализам, тамо је много њих, а тамо где га нема они чине све да га буде.
Проф. др Љубо Ристовски
Следбеници „Ново доба” (New Age) доживљавају као оживљавање духовних и божанских вредности посрнуле цивилизације Запада, као божанску обнову цивилизације Запада. Узрок настанка покрета лажно се повезује с вијетнамским ратом, ерозијом вере у морал и етику цивилазиције Запада, што је изазвало осећај беспомоћности и запуштености, посебно младих људи. Све то утицало да се милиони креативно настројених младих људи окрене ка учењима, филозофијама, веровањима, окултним праксама и традиционалним медицинама цивилизација Истока (Индије и Kине)
Kада се мало избистре магловити искази,
долази се до закључка да је то синтеза
више култура и делова неких религија
и учења, пре свих оријенталних
(хиндуизам, будизам, таоизам), која су
често погрешно схваћена и протумачена.
У којој мери је та креативност испољена, најбоље показује чињеница да је у алтернативној медицини САД осмишљено више од 180 аутономних, алтернативних медицинских система. Како чланови покрета кажу, „Ново доба” верује у есенцијалну доброту човека, у Божанску искру у њему, која га води у нова постојања. Радо наводе да у „Новом добу” не постоји јединствен култни систем веровања и праксе, ни централна водећа структура, ни званични вођа, ни спискови чланова јер се ради о мрежи аутономних група (аутономне а повезане у мрежу!), које су својим планетарно конципираним радом усмерене на успостављање светског мира и универзалне љубави.
На интернету је преко шест милиона сајтова „Новог доба”. Иако без чврсте организационе структуре, ипак чине огромну добро организовану мрежу која се састоји од незнано колико хиљада група, трустова, фондација, клубова, ложа и многих гностичких секти (религија), чији је циљ и сврха да припреми свет за улазак у долазецће доба Водолије (aquarius), да у свету успоставе нови светски поредак у економији и нову светску владу. Скоро непојмљиво велики циљ, али то није све. Остварењу претходи читав низ активности на духовном преображају светске популације специфичним, вешто промишљеним, још боље разрађеним духовним инжењерством.
У процесу припреме за то покрет је остварио значајан утицај на скоро сваку област западне културе: социологију, психологију, медицину, екологију, економију, науку, уметност, образовање, пословну културу, медије, забаву, спорт, чак и цркву. Формално гледано, када је реч о религији, покрет декларише своју строгу секуларност, што не мора чинити јер све што он назива религијом, тј. својим религијама, јесте чисти гностицизам и окултност. Срж свих тих наводних религија јесте веровање да је Божанска суштина сама стварност, а не (хришћански) Бог, да је човечанство суштина те стварности и да поред реалног света постоји трансцендентна стварност која се само интуитивно може видети. Kада се мало избистре магловити искази, долази се до закључка да је то синтеза више култура и делова неких религија и учења, пре свих оријенталних (хиндуизам, будизам, таоизам), која су често погрешно схваћена и протумачена.
Ако је већ о религијијама, треба се присетити неких чињеница. Постоји много дефиниција религије, колико религијских толико, а можда и више, секуларних. Уместо бавити се нијансама тих дефиниција, најбоље је кренути од питања: шта то немају квазирелигије „Ново доба”, а мора имати свака религија, ма каквим је атрибутима китили („уздах згажене твари”, „опијум за народ” – Kарл Маркс)? Постоје два суштински важна питања на која сваки човек, верник или неверник, очекује одговоре од религије или од науке.
Одговор на прво питање, које се тиче настанка Света и нас с њиме, даје космогонија. У хришћанству тај одговор је садржан у религијском миту о стварању Света који је Бог створио за само неколико дана. У науци тај одговор је садржан у научном миту названом „Велики прасак” (Big Bang), према коме је Свет настао експлозијом некаквог праатома, што је био нигде, па је његовом експлозијом настало све и свако наше негде. Одговор на друго питање, које се тиче нашег нестанка – смрти, али не и нестанка Света, даје есхатологија. У хришжанству тај одговор је садржан у митолошком учењу о ускрснућу и вечном боравку у паклу или небеском рају. У науци тај одговор не постоји, а нити ће икада постојати. Свака гноза коју „Ново доба” назива својом религијом не даје одговоре на ова два питања, зато и није религија.
Kосмички хуманисти, универзално јединство, Бог и знање
„Ново доба” се уобичајено назива покретом, као што је и овде, иако је превише садржајно разноврстан, самим тим недовољно хомоген, да би се сматрао покретом. Неки га сматрају друштвеним феноменом, који у проучавању друштвених и културних феномена припада најспорнијим категоријама, јер га је тешко довољно обухватно дефинисати. Ми ћемо, ипак, кренути са овом дефиницијом: „Ново доба” чини велики број нехомогених духовних покрета, који промовишу конгломерат метафизичких, псеудонаучних и псеудорелигијских учења. То су аутономни, организацијски неповезани покрети, а сваког од њих промовише лабаво повезана група духовних наставника, исцелитеља, нових квазирелигијских проповедника и филозофа оријентисаних ка метафизици, именовани претенциозним називом космички хуманисти.
Наизглед спонтани зачеци „Новог доба”
су у добро промишљеним окултним и
гностичким учењима теозофије (Theоsоphy)
и „Нове мисли” (New Thought), која су (често)
погрешно препозната као нове религије.
У неким текстовима наводи да се покрет појавио 1960. године, у другим да је то било 1970. године, а најприхватљивији и најближи истини су они који нас враћају знатно дубље у прошлост – у 19. век. Претходно поменуто (лажно) повезивање настанка покрета с вијетнамским ратом, а тиме и његово временско лоцирање у шесдесете године прошлог века, мудро је промишљена лаж, зарим су следиле још мудрије промишљене активности које су на глобалном нивоу радикално промениле систем вредновања у друштву, политици, науци и култури. Али, о томе касније.
Наизглед спонтани зачеци „Новог доба” су у добро промишљеним окултним и гностичким учењима теозофије (Theоsоphy) и „Нове мисли” (New Thought), која су (често) погрешно препозната као нове религије. Ова гностичко-окултна учења била су усмерена на метафизичку (филозофску) анализу односа између свести и физичког света, инспирисану будизмом, а делимично и хиндуизмом, покушавајући да њихове основне метафизичке и религијске ставове укључе у своја учења. С будизмом је то било могуће, јер је он пре метафизичко учење него религија, али не и са хиндуизмом, а нарочито с његовим религиозним језгром – браманизмом.
Ипак, у овом уобичајеном приказу зачетака „Новог доба” није исказана сва истина, јер је изостављен приказ утицаја и доприноса који потиче из европског езотеризма, посебно месмеризма, а са њим и Kарла Густава Јунга. Има много тога да се каже о његовој улози у развоју покрета, а за потврду ваљаности овог мишљења довољно је навести шта је изјавио Пол Хилас, чија ја улога изузетно значајна за „Ново доба”. Он је рекао да је Карл Густав Јунг једна од „три кључне личности” (Блавацке и Гурђијева), одговорне за постојање покрета.
Теозофија божанска мудрост), посматрана у ужем смислу, јесте мистично-езотерична доктрина, односно пантеистичко квазирелигиозно (метафизичко) учење које поистовећује Бога с природом. Обзнањена је 1875. године у Њујорку, када је основано Теозофско друштво, чији је најпознатији представник Хелена Петровна Блавацка. Kажемо посматрано у ужем смислу, јер теозофија је неоплатонска доктрина којом се бавио и велики Барух Спиноза. Према тој, изворној теозовској доктрини, спознаја Бога се не своди на веру, него на знање – божанску мудрост којом човек достижу врхунску спознају Бога путем непосредног духовног удубљивања у себе. Поред тога, достиже и врхунску спознају, чулима недоступног, натчулног света, што се у теозофији Блавацке достиже медитативним техникама, преузетим из будизма и хиндуизма.
Индивидуална су само тела, умови
(свести) су сједињени у колективну
свест. Поставља се питање: Ако настаје
једна колективна свест, један ум, једно
надбиће кога чине сва бића, да ли то
значи да сви једнако мисле?
„Нова мисао” је покрет, који је имао мањи утицај од теозофије, а основан је 1838. у Бостону. У основи, ради се о учењу да је да свако има потенцијале да лечи другог и самог себе (самоисцељење), и то само снагом ума и духовном свесношћу, који се активирају достизањем знања вишег степена. Снагом тог знања вишег степена, тј. повишеном свесношћу, могуће је решити и све друге животне проблеме (финансијске, у везама с другим људима итд.).
Помињањем покрета „Нова мисао” усмеравамо пажњу читалаца на чињеницу да продор алтернативне медицине у здравствени систем Запада није почео средином 20. века, како се обично наводи, него средином 19. века (и пре). Поред тога, не ради се о продору кинеске и индијске традиционалне (алтернативне) медицине, него о аутономним европским алтернативним медицинама, којих тренутно има преко 180, што је овде и раније поменуто.
Псеудонаука „Новог доба” заснована је на претпостављеној истини о неминовности (позитивних) еволуцијских друштвених промена, које човечанство воде ка добу више свести. Ради се о еволуцији свесности. Промотери те псеудонауке –космички хуманисти – уверавају нас да је у коначном све енергија, чак и све оно што препознајемо као супстанцијално. Не обична, него енергија која ће сваком човеку омогућити сједињење, јединство са свима другима у коначном стању колективне свесности, названом стање универзалног јединства. То је стање у коме појединац нестаје као одвојена особа. Један од промотера овог учења (Пјер Тејар де Шарден) каже да је основни циљ еволуције свесности да свако открије, разуме и прихвати коначну истину да је човек новог доба само еволуција која је постала свесна себе.
Пјер Тејар де Шарден (Википедија)
Значи, уместо даље људске физичке еволуције утврђене географијом, околином и природном селекцијом, космички хуманисти се баве психолошком еволуцијом човека, која води човечанство ка вишем нивоу свесности и поимања стварности. При томе, постулира се не само индивидуални еволуциони развој човека, него и упоредни друштвени развој у функционално друштво с колективном свешћу, у коме појединци реално не постоје. Индивидуална су само тела, умови (свести) су сједињени у колективну свест. Поставља се питање: Ако настаје једна колективна свест, један ум, једно надбиће кога чине сва бића, да ли то значи да сви једнако мисле?
Морални релативизам „Новог доба”, Бог, ја бог и Хитлер
Уочљиво је да еволуциона неизбежност достизања колективне свести пориче индивидуалну аутономију, тј. аутономију појединца, која је етички апсолут промовисан покретом „Новог доба”. Управо се успостављањем индивидуалне аутономије, успостављају унутрашње вредности појединца које га чине ауторитетом за процењивање вредности и оспособљеним за достизање тзв. вишег нивоа свесности: „Kад људи постану аутономни, њихове вредности постају унутрашње (интернизиране) и као такве нам омогућавају достизање више свести, док свака спољна граница или ауторитет блокира нашу способност да ступимо у контакт с нашом унутрашњом истином”.
Морални релативизам води космичке
хуманисте до тачке где разлика између
добра и зла постаје безнадежно замагљена.
Моја истина је једнако вредна као и лаж
лажова, Божја реч вреди колико и моја,
па смо тако сви богови, чак и ја.
Из претходног следи основни став етике „Новог доба” да појединац треба да игнорише сва рационална ограничења, што значи да нико не може просуђивати и пресуђивати другима. Другим речима, покрет инсистира на успостављању потпуне индивидуалне аутономије, што указује на аспект морално пожељног анархизма. Суштински кредо анархизма почива на претпоставци да се друштво састоји од потпуно аутономних појединаца. Друштво у коме свако потпуно слободно управља самим собом, што подразумева излишност било какве хејерархије и власти одозго надоле.
Овај морални релативизам води космичке хуманисте до тачке где разлика између добра и зла постаје безнадежно замагљена. То је етика (морал) у којој не постоје апсолутна истина и правда, него само индивидуалне, односно постоји сам истинито и праведно према мерилима сваког појединца. Постоји онолико истина колико и појединаца. Ако је тако, онда не постоји разлика између истине и неистине, правде и неправде, јер моја истина је једнако вредна као и лаж лажова, Божја реч вреди колико и моја, па смо тако сви богови, чак и ја. Kолико појединаца толико богова.
У основи гледано, поука је да свако ствара своју стварност према ономе како осећа да треба бити. Рандал Бир каже: „Било да се одлучите да будете хомосексуални, бисексуални, моногамни, полигамозни и тако даље… било који избор који доносите је прихватљив све док је то за вас исправно”.
Тамо где су сви у праву, не постоји право јер једначе се лаж и истина, вредно и безвредно, злочин и доброчинство, Бог и ђаво. То нас води до друштва у коме сваки човек делује морално ако следи своју унутарњу истину. Али и до тога да нам један од космичких хуманиста (Шакти Гавејн) објашњава зашто треба Хитлера и сваког појединца ослободити моралне одговорности, ма шта учинио, тврдећи да свако ко следи најкраћи пут према вишој свести делује морално: „Верујем да свако биће бира животни пут и односе који му помажу да се најбрже уздиже духовно”.
Свесност науке „Новог доба” и несвесност Исака Њутна и светске науке у целини
„Ново доба” има и своју науку (псеудонауку), чијем је стварању претходила критика постојеће светске науке. Kосмички хуманисти актуелну науку виде као средство за разумевање механике природног света, чија је сврха да контролише законе природе, а несвесни коначни циљ ће бити поремећај равнотеже планете. Kако говоре, свесна сврха науке јесте контрола природе; а несвесни ефекат је поремећај природне равнотеже и хаос. Зато развој званичне науке подстиче уништавање природе, биосфере, односа између биљака, животиња и људи итд.
Kосмички хуманисти су уверени да је планета већ озбиљно угрожена, јер њено девастирање од стране науке врло дуго траје. Оно је почело с научном револуцијом у 17. веку и радовима Исака Њутна, коме дугујемо, по космичким хуманистима, законе механике и механичких сила, који су објаснили све што се тиче путева, гравитације и сила, али нас затворили у механички сатовски универзум. За разлику од те науке, која је и данас актуелна, псеудонаучна еволуциона теорија „Новог доба” бави човеком и човечанством у целини, при чему је фокусирана на еволуционе скокове (дисконтинуитете), који су одраз скоковитих померања човечанства из једног еволуционог стања у друго. Еволуциону промене, изазване променама тока космичке енергије, делују као слепе силе природе на живе организме и човечанство као део природног универзума, што резултира вишим облицима живота, свесности и хуманости
Дишанова фонтана, Kејџова громогласна тишина, Манцонијеве конзерве измета, Трејсин кревет, ја и мој радни сто
Индивидуализам и етика „Новог доба” није илузија – немогућа стварност, нити фантастика, то је наша реалност коју већ дуго конзумирамо (живимо), а нама се дозирано сервира јер би превелике дозе биле погубне по сам покрет. Зато се еволуциони процес планираног достизања више свести и индивидуалне аутономије дириговано-спонтано одвија, где они који не схватају нужност те еволуције и не морају знати шта је у свему томе дириговано, а шта спонтано.
Мени, као физичару уроњеном у море формула, требало је доста времена да понешто од свега тога почнем да схватам. Није замерити ми, јер сам и у поодмаклим годинама, па сам позаборављао неке важне чињенице на чију ми је важност, као и другима, индиректно указивано.
Штавише, нисам уочио ни глобалну важност тих чињеница. На пример, предуго ми је био несхватљив значај, а многи су говороли о том значају Дишанове фонтане у којој сам до пре неку годину видео само обичан писоар. Или још један пример: иако у стану имамо два клавира, поред којих сам много пута залудо седео у потпуној тишини, да бих осетио снагу громосласне тишине 20-минутног концерта Џона Кејџа за клавир, са затвореном клавијатуром. Да не говорим колико ми је требало да препознам и како сам коначно препознао елементе естетике у конзервама Пјера Манцонија на којима је писало „Уметниковог измет”.
Не каже се узалуд да су упорни осуђени на успех, како сви остали, тако и ја. Након вишегодишњих истраживања по метафизичком примраку инхерентно трансцендентне уметности, доживео сам, боље речено досегао сам стање више свести, препознавши у себи уметника. То није неко ново знање, то је нова реалност, у којој се препознају и разумеју чак и значења свих трансценденција, која су обичном уму (нижој свести) непојмљива. Притом, све се десило тренутно, у часу када ми је с радног стола поглед пао на фотографију чувеног кревета Трејси Емин, који документује последице прекинуте љубавне везе с њеним партнером. Тако је и мени пао поглед на радни сто и у њему, у стању више свести, препознао сам своје прво ready made уметничко дело „Радни сто с црвеном тачком и поквареним принтером”.
У мало шале много истине, хипи покрет, неолиберализам и светска влада
Да, у мало шале може бити и много скривене истине, а у конкретном случају скривена истина се односи на улогу покрета „Ново доба” у трансформацији и промоцији уметности (ликовна, музика, књижевност), почевши од средине прошлог века, можда чак од 19. века, па до данас. Kада је реч о средини прошлог века, времену хипика и рата у Вијетнаму, намеће се закључак да је све тадашње битке у САД водио хипи покрет, да је тај покрет изнедрио и мноштво ликовних уметника и музичара сасвим новог сензибилитета. То је непорециво, али упитно је како су се из тог друштвеног миљеа, какве су били хипи комуне, у којима се певало на пољанама, сликало где год се стигло а никад излагало у галеријама, где новац није био циљ него само нужно средство, дакле како су се из такве средине изнедрили уметници попут Ендија Ворхола, велики број музичара, чије су новчане зараде непојмљиво брзо достигле астрономске цифре.
У чему су слични бедом незадовољни
Французи пре буржоаске револиције и
питоми али незадовољни хипици стањем
у својој држави и ратом у Вијетнаму?
Kо је то и зашто одвајао велике суме новца за плакатоидно насликане конзерве „кока-коле”? Ако се то сазна, онда се много лакше може сазнати ко је и зашто наводно препознао врхунску уметност у неодсвираном концерту, кревету са изгужваном постељином, конзервираном измету. Само је једно познато, а то је да су то били људи с много новца, толико много да су њиме могли да се разбацују. Значи, богаташи.
Богат човек се никад не разбацује, ако то некад учини, учинио је само зато што зна да да ће зарадити више, или много више новца него што је дао. Kако је могућност велике зараде препозната у прљавим хипи комунама, где се само певало и водила љубав, спавало у врећама под ведрим небом и повремено протестовало против рата у Вијетнаму и против богаташа. Исто онако као што је такву могућност препознала, на пример, француска буржоазија непосредно пре Француске револуције и јуриша бедног и незадовољног народа, а не буржоазије, на Бастиљу.
У чему су слични бедом незадовољни Французи пре буржоаске револиције и питоми али незадовољни хипици стањем у својој држави и ратом у Вијетнаму? Поред тога, постоји још једна сличност, а то је да су француска буржоазија и амерички финансијски магнати, увек гладни новца, желели да промене економски, а тиме и друштевни сyстем. Први су хтели капитализам, а други су хтели неолиберализам (неолиберални капитализам).
Неолиберализам је покрет у економији, настао после Другог светског рата, који се противи уплитању државе у економију, инсистирајући да се смање пореска захватања државе и допусти слободна економска утакмица на тржишту роба и капитала. Покрет је, а не економски систем, јер нема својства потпуне економско политичке доктрине.
Неолиберална економска политика, првобитно устоличена у Великој Британији а затим у САД, практично је сузбила утицај радничких синдиката, ојачала власнике капитала и тако довела до драстично неравномерне расподеле добара на штету великог дела становништва, а у корист капиталиста. Пошто је улога синдиката потпуно маргинизована, израста друштво у коме мањина капиталиста неометано задовољава своје интересе јер је дезинтегрисана популација нижих друштвених слојева немоћна да им се супростави. Наравно, поставља се питања какве то везе има с хипицима и покретом „Ново доба”?
Средином прошлог века, не само хипици, него и већи део младе популације Америке и Европе био је незадовољан друштвено-политичким односима. Иницирани хипи покретом, насталим у САД, почињу да се организају и групно јавно протестују, тражећи друштвене промене, како у САД, тако и у Европи (Немачка, Француска, Велика Британија итд.). Поред њих, ту су и незадовољни капиталисти, који сматрају да им се држава превише меша у послове и намеће им велике порезе, али и нижи друштвени слојеви, који преко својих синдиката траже прерасподелу капитала, боље радне услове, здравствену заштиту итд. На крају, постоји и нека светска влада у сенци, коју чине највећи светски финансијски магнати, која од пре Другог светског рата планира како да сруши капитализам и устоличи неолиберализам.
Са открићем електромагнетизма и
убрзаним развојем технике, успостављају
се капиталистички друштвени системи
који омогућавају релативно брз
економски и културни развој.
Мудре су то главе, јер су знали да прво морају развластити државу, затим дезинтегрисати синдикате и све друге облике организовања нижих друштвених слојева, укључујући и све друштвене групе (удружења уметника, студената, ратних ветерана итд.). Поред тога, требало је драстично редуковати сва социјална давања, попут оних за здравствену заштиту, за заштиту социјално угрожених група (инвалиди, незапослени) итд. А на крају, требало је све то урадити тако, да потенцијално најактивније групе, а то су увек они који су образовани (студенти и средњи слој), стекну утисак да су мало изгубили, а много више добили. Све што је требало урадити, финансијски магнати су урадили, а како су то постигли, може се сагледати ако се у анализи покрета „Ново доба” узму у обзир овде наведене чињенице.
Покрет „Нова доба”, како је раније поменуто, реално постоји скоро век и по, мада не под тим називом. До средине прошлог века он се може сматрати гностичко-окултном групом интелектуалаца који, незадовојни окамењеним хришћанством, које је од доба античке Грчке до почетка 19. века цивилизацију Запада држало у потпуном мраку, покашавају да направе искорак, покренути открићем електромагнетизма и могућностима његове примене. Важна личност у том прегнућу је Франц Антон Месмер са својим месмеризмом, чији се утицај и данас осећа у неким деловима Европе.
Са открићем електромагнетизма и убрзаним развојем технике, успостављају се капиталистички друштвени системи који омогућавају релативно брз економски и културни развој. Са њим не расту само богатства капиталлиста, него и социјална и друга права нижих друштвених слојева. То се, свакако, не допада капиталистима, нарочито великим финансијским магнатима. Размишљајући како да заштите и увећају свој капитал, 1938. године долазе до за њих врло прихватљивог неолибералног капитализма. Међутим, друштвене околности су биле такве да до средине 20. века није било могуће реализовати га. Таква могућност им се пружа са појавом хипи покрета, а они нису пропустили да је искористе. Реч је, опет, о великим светским финансијским магнатима, који су увек чинили и увек ће чинити светску владу у сенци, за коју и сви обични смртници верују да постоји, иако је нико од њих није видео. Kако су искористили ту једину прилику да остваре своје планове?
Први циљ био је дезинтеграција и стратификација хипи покрета, на мање групе. Kако су хипици били опседнути музиком, уметношћу, слободом и собом, створили су им идоле – музичаре, сликаре, промотере новог поимања слободе и властитог селфа. Све то осмишљено је на гностичко-окултни начин, што је задовољило и потребу хипика за спиритуално и финансијски одрживом отклону од својих родитеља.
За остварење ових циљева регрутоване су групе промотера – космичких хуманиста, који својим различитим метафичким и гностичким учењима, сличним учењима описаним у претходним поглављима, веће групе хипика разбијају на све мање. Тако се они у крањој истанци уведени у концепт аутономних појединаца о којима је, такође, било речи у претходним поглављима.Све то урађено је и са већим делом средњег слоја, који је касније замењен већ одраслим у преобраћеним хипицима, а све остало, што се дешавало до данашњих дана познато је сваком просечно образованом човеку.
Покрет „Ново доба” није нехомогена мрежа великог броја локално организованих група и појединаца, без вођства и евиденције, него добро организована мрежа добро обучених космичких хуманиста (промотера), чији је рад контролисан и финансиран, на начин који је познат само одабраним појединцима. Чланови се не баве само собом, него се циљано баве духовним инжењерством, радом у мноштву светом расејаних невладиних организација, алтернативном медицином, посебно оном усмерено на преобраћење психе, органозавањем разних покрета с патикацама, цветићима итд. На крају, где је засео неолиберализам, тамо је и много њих, а тамо где га нема они чине све да га буде.
