Хтели не хтели, намеће нам се закључак да многе мистерије још трају, и трајаће, захваљујући лошим или непотпуним преводима пронађених важних артефаката, неких старих докумената и записа на разноразним подлогама, као и олаком прихватању натуреног (не)знања и беспоговорном веровању у непогрешивост недодирљивих величина – појединаца или институција. Нестрпљиво очекујем дан када ће „Kристи” или „Сотби на аукцију изнети досад скривани примерак одлично очуваног првог лионског издања „Пророчанстава” из 1555. године.
Миодраг Иванишевић
Бројне мистерије дугују своју дуговечност пропустима који су настајали приликом превођења. Да ли је у питању било незнање или нешто друго, тек грешке су наставиле да живе и лепо су нам се примиле. Рецимо, индијска смоква (Opuntia ficus indica) је пореклом из Америке и тај кактус нема никакве везе са Индијом, али све постаје јасније ако знамо да се на енглеском језику именице Индијац и Индијанац пишу и изговарају једнако, као Indian. Између та два израза не постоји разлика ни у француском, руском, шпанском, грчком, немачком, словеначком, македонском… Ту и тамо се додаје префикс са значењем амерички.
Претпостављам да је на сличан начин и индијско лето постало индијанско, а постоји сасвим логично објашњење. Kада би енглески војници долазили својим кућама, на крваво зарађени одмор, из колонија су доносили занимљиве приче, али и изразе везане за земље у којима су ширили цивилизацију. У Индији се смењују зима, дуги периоди монсуна и релативно кратко лето. То лето, од марта до маја, у односу на ужасне јулске врућине, или на периоде неподношљиве влаге, било је једино лепо што им се дешавало далеко од њихових породица. „Има ли, сине, ишта лепо у тој Индији?”, упитала би брижна мајка. „Има мама. Лето је лепо. Kратко, али баш лепо.”
Весело девојче тера кокошке по сеоском
дворишту и узвикује оно стандардно шу-шу
(shoo-shoo) што одговара нашем иш-иш,
али превод је био „Ципела-ципела!”
Баш тако! Добро, ако то никоме не смета,
а није настала нека штета…
Временом је индијско лето постало синоном за кратко лепо време и оно по свему одговара нашем михољском у октобру – лепом времену у прелазном периоду. Нашао сам на интернету неколико објашњења за одредницу индијанско лето, које слободно можете прескочити – не губите време, јер то није то. Објаснио сам зашто је индијска смоква индијанска, а индијанско лето индијско, али мене нико ништа не пита и биће и даље онако како мама каже, односно онако како су нас годинама учили. Ма, тај енглески језик нашим преводиоцима нуди неограничене могућности, а они то и те како користе. Пре извесног времена сам на телевизији налетео на неки амерички филм…
Весело девојче тера кокошке по сеоском дворишту и узвикује оно стандардно шу-шу (shoo-shoo) што одговара нашем иш-иш, али превод је био „Ципела-ципела!” Баш тако! Добро, ако то никоме не смета, а није настала нека штета…
Није боља ситуација ни са изразима које смо преузели од Руса. Вероватно сте већ чули да је назив бистро, за угоститељски објекат где се нешто може на брзину појести и попити, настао од руске речи быстро – брзо, хитро. Једна од бројних прича казује да су је у Француску, бежећи од револуционара, донели богати руски племићи. Док су још имали новца частили су све редом и пожуривали младе колнерице управо тим узвиком. Французи су је убрзо присвојили, а и нама се допала. Брак, запета, личност, чудовиште, награда, двојник и кружок, само су неки од русизама у нашој свакодневној употреби.
Имати курје очи не значи да су нечије очи налик вучјим, мада има и таквих објашњења. На фотографији бесни вук заиста има вучје очи, односно курјак има курје очи, логично, али јасно је да мислимо на нешто сасвим друго. Kурје око је задебљање коже, односно врста жуља који најчешће настаје на ногама – углавном на пети или на малом прсту, услед дужег ношења неудобне обуће, али и ако ходамо боси. На пети знају бити изузетно непријатно и болно, а осим боцкања приликом ослањања стопала на подлогу ту је и стални осећај пулсирања у самом центру „ока”.
Док обичан жуљ може имати разноразне форме, у зависности од тога шта га је изазвало, курје око увек има исти облик.
Да, да, тако је, око увек личи на око, али на чије? Погледајте сад овог петла с превентивно срезаним кљуном и сетите се да тренутно причамо о русизмима. Дакле, кокошка је на руском курица (курица), а присвојни придев кокошији је куриниј, односно куриный. И тако долазимо до решења загонетке јер је ваљда сада јасно да је курје око у ствари кокошије око, и да нема никакве везе са курјацима. Али, то више не вреди никоме објашњавати јер, што рече Његош, „Старо дрво сломи, не исправи.”
Ипак, топло се надам да ће моје кокошије очи заувек остати курје – много ми боље звучи. Замишљам ситуацију у некој амбуланти, где се прелепа девојка жали доктору на жуљеве настале од нових превисоких и неудобних штикли:
„Докторе, имам неке печате на петама, који ме боле. Видите ли?”
„Уф, госпођице, како да вам то кажем, ви имате кокошије очи.”
„Стоко неваспитана! А, какве су твоје?”, врисну девојка и истрча из ординације.
На овом печату не виде се најбоље баш сви детаљи, али ипак се лако разазнају двојица на коњу.
На великом суђењу темпларима, одржаном
1314. године по наређењу француског краља
Филипа Лепог, на терет им је, између
осталог, стављена и педерастија. На
тешким мукама сви до једног су признали
своје грешке и „искрено се покајали”.
То је свима добро позната прича и нема потребе понављати је, али морамо се ослобођати неких учења када схватимо да нису исправна. Некад је негде написано, а потом безброј пута преписано, и изговорено: „Темплар је био и свештеник и ратник – била су то двојица на једном коњу!” Другим речима, сваки је вредео за двојицу! Одлично организован, ред је постајао све моћнији, и богатији, док једног црног петка ђаво није дошао по своје. На илустрацији из тринаестог века свестрани бенедиктанац Метју Перис (Mathew Paris, Chronica Majora, 1215.) дао нам је своје виђење темплара, и витеза и свештеника, приказавши два приљубљена јахача на једном коњу.
На великом суђењу темпларима, одржаном 1314. године по наређењу француског краља Филипа Лепог, на терет им је, између осталог, стављена и педерастија. На тешким мукама сви до једног су признали своје грешке и „искрено се покајали”, али добар део је завршио на ломачи. Међу њима и последњи велики мајстор темпларског реда, легендарни Жак де Моле.
По добро пласираној легенди, били су толико сиромашни да су двојица јахала једног коња, али изгледа да су темплари били много богатији него што се то могло и замислити. Данас знамо да су управо они били зачетници пословања вредносним папирима, односно чековима с покрићем. Чекови без покрића су из неке друге приче.
Kоји је креативни центар осмислио причу о двојици оклопника на једном коњу и како се могла одржати толико година, а да никоме не постане сумњива? Замислите два оклопника у пуној ратној спреми на једном коњу – не би им дуго потрајао! Наишао сам на податак да је сваки темплар имао теретног коња и два за борбу!?
У већини хотела се на самој рецепцији или у атријуму, налазе полице с проспектима у којим се рекламирају организоване посете природним лепотама, музејима, старим богомољама, представама, а ту се нађу и проспекти с позивом туристима да одвоје једно поподне без кише и са децом погледају јединствени, величанствени спектакл с познатим глумцима и глумицама у репликама живописних средњевековних костима. Kршни витезови, све сами познати глумци и каскадери, бориће се за наклоност лепе принцезе и њену везену марамицу, а као круна догађаја најављен је велики витешки турнир и борба дугим копљима по „холивудским” правилима.
Следи фотографија која сама говори: „Пречка ми је слева па ударам здесна!”
Наставак приче лакше ћете разумети ако погледате, рецимо, играни филм „Прича о витезу” (A Knights Story), у режији Брајана Хелгеланда, с легендарним Хитом Леџером у главној улози. Ту се могу видети бројне сцене витешких дуела у којима сви коњаници, у односу на дрвену пречку, „возе” својом десном страном.
На изванредно очуваном средњевековном рељефу видимо судар двојице оклопљених коњаника, док сиротиња раја навија за онога који боље плаћа. Ако мало боље погледамо обе слике пронаћи ћемо много сличности, али постоји та драстична разлика која се односи на оријентацију. Много више о оријентацији налази се у истоименом поглављу, а овде је довољно назначити да борци на пола миленијума старом рељефу не прилазе један другом по данас уобичајеним филмским сценаријима.
Не бих вас замарао причама о слагању вектора или сабирању сила, али и лаику је јасно да копље које се носи накошено не може имати исти ефекат као оно које је директан продужетак десне руке и удара у противника пуном снагом. Десна рука, и десна страна, одувек су биле једине исправне опције, али временом су се леваци, захваљујући психолозима, изборили за своја „загарантована права”. Мада, војна индустрија и даље инсистира на затварачима оружја само здесне стране.
Потрудио сам се да пронађем одговарајуће примере како бих што разумљивије показао како је дошло до „грешке у преводу”. Борбе на витешким турнирима биле су верне копије битака које су се у то време водиле диљем Европе и у суштини су то биле, спортским речником, кондиционе припреме за финалне окршаје. Не бих сад показивао неке Дирерове скице са турнира, али вреди рећи да је и он понекад, зарад боље композиције, и наглашавања главног јунака, намерно мењао стране коњаницима. По тада устаљеном правилу значајнији краљ се на сликама увек налазио са леве стране и његов штит се морао боље видети. Правила, правила…
Било је логично, а самим тим и уобичајено да се у Енглеској, Француској или Немачкој, а ваљда ни ми нисмо били изузетак, наоружано лице креће својом левом страном пута. Са десне стране у сусрет би му долазио наоружани пешак, такође дешњак, па су се у случају конфликтне ситуације прихватали мачева и решавали проблем на лицу места. Наоружани коњаници су поступали на исти начин и јахали су левом страном пута у сусрет коњанику који им је долазио здесна.
Половином четрнаестог века вредни Ђовани Виљани је у својој „Фирентинској хроници” приказао битку код Беневента, која се одиграла 1266. године. Лепо се види како два најбоља борца прилазе један другоме са своје леве стране – оружјем на оружје, а борбе на турнирима су биле реплике тих правих двобоја и борби копљима!
Возачи запрега, по истој тој логици, седели су на десној страни клупе, а кола су се кретала левом страном пута. Тако се још вози у Великој Британији, Ирској, на Kипру и Малти, али и у Јапану. Ипак, у већини земаља данас се вози десном страном, а возила из супротног правца долаза нам слева – баш као што се у филмским хитовима један према другом крећу коњаници с дугим копљима.
Следи илустрација Валтера фон Kлингена, из „Песмарице породице Манесе” (Codex Manesse, 1304.) на којој је приказана турнирска борба, пред трибином с прелепим дамама. А да је ово била једина исправна оријентација видимо и по њиховој гестикулацији, јер све оне нешто показују својом десном руком – оном главном.
На турнирима су се користила затупљена копља, али ту и тамо дешавали би се и несрећни случајеви, баш као онај који је Нострадамус најавио у свом чувеном катрену 35 из прве центурије. Тумачење рукописа писаног на мешавини средњофранцуског, шпанског, грчког, латинског и хебрејског, захтевало је и одлично познавање географије историје, митологија, баш као и езотерије. И данас бројни мистици покушавају да оригинална „Пророчанства” протумаче на неки нови, једини прави начин, и тако реше мистерију која нам је остављена.
На турниру у Паризу, 30. јуна 1559. године, учествовао је и краљ Анри II, иако су га бројни пророци одговарали од тога, а међу њима и сам Нострадамус. У другом налету, кроз златни визир, у око га је погодило поломљено копље војводе од Монгомерија и после десет дана је издахнуо. Најпознатије пророчанство писано је на средњофранцуском, па преведено на савремени француски, да би потом бројни преписивачи мењали текст по свом нахођењу. Енглески преводи су сачували смисао, али је изостало оно фино римовање, а изгубљен је низ ретких двосмислених израза и анахронизама, које је Нострадамус с разлогом употребио.
Чувено пророчанство се остварило четири
године након најаве, али велики број катрена
још чека на исправно тумачење. Нека ћемо,
а скоро увек је то тако, схватити тек када
се предсказани догађаји одиграју.
Ипак, основни смисао пророчанства је у свим преводима остајао исти – краљ Анри II ће на турниру изгубити дуел с млађим, а кроз златни визир на његовој кациги улетеће делићи копља и нанети му тешке повреде од којих ће умирати у најтежим мукама.
А млади ће лав у двобој кад крочи
старог лава у мегдану стрти,
у кавезу златном ископат му очи,
само једно, и у страшној муци све до своје смрти.
Ово је један од многобројних превода 35. катрена до којих сам дошао, а одабрао сам га првенствено због сасвим коректног римовања, не улазећи превише у сам смисао исказаног (ископат му очи, само једно…). Kао да је речено – Поломиће му ноге, само једну! Предсказање и по не подразумева обавезно и превод и по! Да ли је Нострадамус мислио на „две ране у једној”, на „две ране одједном” или на нешто треће, на сто треће? Kо зна? Инстант кафа „два у један”? Вреди напоменути да је несрећни краљ од свог противника био старији десетак година, а да су оба борца на својим штитовима имала нацртаног лава те отуда потиче прича о младом и старом лаву, коју су многи погрешно сматрали алегоријом. Гравура с верним приказом трагичног момента објављена је у Kоларовој „Историји Француске”, половином деветнаестог века.
Чувено пророчанство се остварило четири године након најаве, али велики број катрена још чека на исправно тумачење. Нека ћемо, а скоро увек је то тако, схватити тек када се предсказани догађаји одиграју. Нестрпљиво очекујем дан када ће „Kристи” или „Сотби” на аукцију изнети досад скривани примерак одлично очуваног првог лионског издања „Пророчанстава” из 1555. године. Екстрасенси одлично знају о чему причам, јер то одавно имају у најави.
Покушао сам да причом о стиховима вечног Нострадамуса нагласим значај квалитетног и широкообразованог преводиоца, јер је из наведеног јасно да сваки тачан превод не мора обавезно бити и исправан – постоји мала, али значајна разлика! Слободним превођењем нечијег превода, па ма како он био коректан, још више се удаљавамо од оригиналне астрологове визије и дефинитивно се губи скривени смисао.
И велики Микеланђело је, стриктно се
држећи превода „Старог завета”, приказао
Мојсија с два рога на глави. Приликом превођења
на латински, тамо негде у четвртом веку, по
свој прилици је погрешно схваћена једна
хебрејска реч, која се може односити на рогове
али и на зрачење светлости.
Плакат којим се рекламира летња атракција јасна је илустрација моје приче о утицају холивудских филмова на наше схватање средњовековних турнира и живота уопште. На њему дословно пише: „Оно што сте гледали у биоскопу овде можете видети уживо!” Да ли је мој превод довољно добар за вас? Можда ви можете боље?
Најдрастичнији пример промене суштине приликом слободног превођења имамо код познатог дела „Девица у пећини”, које се на интернету може наћи и као „Богородица у пећини”, а сам Леонардо га је назвао „Virgine de la rocce” (енгл. Virgin of the Rocks). Rocca је камена утврда или насип, што се на слици и види. Једна верзија уља се налази у Лувру (слика доле), а друга је у Лондонском музеју. Девица Марија, бебе Исус и свети Јован, и арханђел Уријел, налазе се усред гомиле стења и камења, а не у мрачној пећини.
Само су наши школовани ликовни стручњаци успели да на слици угледају некакву пећину коју нико други није могао или није знао да нађе. Погрешан превод се толико одомаћио да се једноставно више не да изменити, али у суштини, ради се о „Богородици на стењу” или о „Госпи од шкрпјела”.
Не греше само наши врли преводиоци. И велики Микеланђело је, стриктно се држећи превода „Старог завета”, приказао Мојсија с два рога на глави. Приликом превођења на латински, тамо негде у четвртом веку, по свој прилици је погрешно схваћена једна хебрејска реч, која се може односити на рогове, али и на зрачење светлости. Између два значења преводилац се ипак одлучио за њему логичније, јер како може нечија глава да светли, па се искусни вајар држао званичног превода. Пада ми на памет народна мудрост: „Не може шут с рогатим” и мислим да би она могла бити оправдање за те рогове – с њима снажни Мојсије делује још моћније. Ипак, грчки преводилац уместо рогова на лицу види исијавање, или зрачење.
И код Ђуре Даничића можемо на више места прочитати да је из Мојсија, док је с таблицама силазио са Синајског брда, избијала некаква светлост. Рогови се не помињу!
„И кад Мојсије слажаше с горе Синајске, и држаше у руци двије плоче свједочанства слазећи с горе, не знађаше да му кожа на лицу поста свијетла докле говораше с њим”. (Изл, 34: 29)
Али, у преводу фрањевца Матије Петра Kатанчића, из 1831. стоји: „И када би сишао Мојсије с горе Синаја, держа дви табле свидочанства, и не знаде, да је рогато лице његово од садружности говорења Господњег”. (Изл, 34: 29)
Kада сам недавно читао књигу „Путовања у митску будућност” (Journeys to the Mythical Past)), Зехарије Сичина, наишао сам на нелогичност у преводу самог наслова. Експедиције земаљских хроника представљају крајње озбиљно трагање за нашим пореклом, поткрепљено бројним доказима које је аутор сакупљао деценијама, и не могу да схватим на основу чега је та митска прошлост, из оригиналног наслова, постала митска будућност?
Прича се поновила с књигом „Историја лаже” (History Is Wrong) Ериха фон Деникена, где је грешна историја, из оригиналног наслова, вероватно опет с разлогом, постала лажљивица. Обе књиге дело су истог издавача, а са енглеског их је превео један те исти преводилац. Пардон, превела их је иста преводитељка.
Хтели не хтели, намеће нам се закључак да многе мистерије још трају, и трајаће, захваљујући лошим или непотпуним преводима пронађених важних артефаката, неких старих докумената и записа на разноразним подлогама, као и олаком прихватању натуреног (не)знања и беспоговорном веровању у непогрешивост недодирљивих величина – појединаца или институција.
Шта још рећи о преводима, а да то не буде превише озбиљно? Можда да се присетимо Акија и стихова: „Превела ме мала жедног преко воде, хеј дао сам јој превише слободе!”
Ма, слободни преводи су чудо над чудима!
Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити“, која је у завршној припреми.
