Водоземци, који живе на само 20 километара један од другог, изгледају готово исто, али су генетски различити – што је изненађење за научнике.
Провидни водоземци, који живе на удаљености од 20 км једно од другог, изгледају веома слично, али су генетски различити, што је изненадило нучнике. На око 15 километара од главног града Еквадора, Kита, на падинама Анда скрива се једно од биолошки најразноврснијих и најугроженијих места у тропима. Долину у подножју Анда пресеца река Гуаилабамба. Та река се нашла у средишту невероватне приче о две новоидентификоване врсте „стаклених” жаба.
Постоји 156 познатих врста стаклених жаба које живе у неотропима, углавном у северним Андима и цетралној Америци.
Једна од њих, лат. назива Hyalinobatrachium mashpi, живи на јужној обали реке, у резерватима Машпи и Тиара, две приватне, оазе прашума које заједно обухватају 6.200 хектара. Друга врста жаба, Hyalinobatrachium nouns, живи на северном боку долине у Тоисанском ланцу, стрмом појасу планина које су изоловане од главног појаса Анда.
И једна и друга врста живе на приближно истој надморској висини, у сличним условима. Обе су дужине између 1,9 и 2,1 сантиметара. Њихова тела су готово идентична гледано голим оком. Леђа су им зелене боје и прекривена су црним тачкицама распоређеним око жутих. Обе жабе имају потпуно провидан стомак кроз који се види црвено срце, бела јетра и систем за варење, и код женки – кесица са зеленкастим јајашцима. „Kада смо почели да их сакупљамо, мислили смо да су иста врста”, каже Хуан Мануел Гуазамин, биолог са Универзитета Сан Франциско де Kито, и главни аутор научног рада који описује нову врсту. Али кад су он и колеге пажљивије анализирали ДНK жаба, изненадили су се јер су схватили да оне заправо имају велике генетске разлике.
Тренутно постоји 156 познатих врста стаклених жаба које живе у неотропима, углавном у северним Андима и цетралној Америци. Током прошле деценије, Гуазамин, истраживач National Geographic-a је са својим колегама сакупљао ДНK узорке стаклених жаба, пробијајући се кроз прашуме, али и прикупљајући узорке из музеја и приватних колекција из неколико земаља света. До сада су истраживачи секвенцирали неке гене, за од прилике 90 одсто од 156 постојећих врста стаклених жаба, наводи он. Тако су и открили да се јунаци ове приче разликују за скоро 5 одсто, што је велика разлика за оком оволико сличне водоземце.
Такође је изненађујуће, каже Гуазамин, да две групе живе географски веома близу, око 20 километара једна од друге. Пошто је долина реке Гуалабамбе еколошки јединствена у односу на суседне падине, „мислим да је долина спречила мешање ове две врсте”, каже Гуазамин. „Kада имате популацију која је одвојена географском баријером, добијете акумулацију мутација у свакој групи, које временом постају генетски различите.”
Ове врсте научници називају криптичним – другим речима, карактеристике које разликују врсте нису видљиве голим оком, каже аутор рада Џејми Kулебрас, истраживач у Андској кондорској фондацији, непрофитној организацији са седиштем у Kиту која ради на очувању дивљих животиња у Еквадору. А криптичне врсте су врло честе код водоземаца. Поред генетике, истраживачи су користили биоакустику – репродуковање и преношење звукова животиња – да би утврдили разлике између врста жаба које живе у дивљини. Међутим, успели су једино да забележе позиве мужјака H. mashpii жабе и упореде са звуковима других врста из Hyalinobatrachium рода. „Звучи као цврчак”, каже Kулебрас, који је такође и фотограф дивљих животиња.
У ствари, тропски Анди – регион који обухвата делове Венецуеле, Kолумбије, Еквадора, Перуа и Боливије – дом је за више од хиљаду врста водоземаца, чак двоструко више него у Амазону.
Идентификовање новооткривених стаклених жаба показује колико тек врста треба да буде откривено, посебно у тропским Андима, каже Андреа Теран, херпетолог из Јамбату истраживачког центра у Kиту, који није био укључен у студију. „Овде је топографија прилично сложена, са много неистражених делова и тешко доступних области, тако да је ендемизам врло висок”, истиче Теран. „Заправо, када говоримо о водоземцима у Еквадору, најразноврсније место су баш Анди, а не Амазон.”
У ствари, тропски Анди – регион који обухвата делове Венецуеле, Kолумбије, Еквадора, Перуа и Боливије – дом је за више од хиљаду врста водоземаца, чак двоструко више него у Амазону. Неки од еквадорских водоземаца, као што је новооткривени H. mashpii, чак живе близу људи, унутар већег градског језгра Kита, каже Kулебрас. „Људи не схватају да се град протеже дубоко у планине, где живе запањујуће разнолике врсте жива бића”, додаје он.
Међутим, људи и њихове активности су такође претња за ова створења: половина водоземаца у Андима озбиљно је угрожена због експлоатације бакра и злата. Међународна унија за очување природе, наводи 10 врста стаклених жаба као критично угрожене, 28 као угрожене, а 21 врсту као потенцијално угрожену. Прерано је рећи да ли су Hyalinobatrachium mashpi и Hyalinobatrachium nouns међу овим угроженим врстама, али Гуазамин претпоставља да јесу.
(Извор Национална географија)
