Шта год ми мислили, нуклеарна енергија је и даље еколошки најчистија врста за производњу струје без које нема живота.
Др Илија Плећаш
Експерти указују на катастрофалну чињеницу да угља, гаса и нафте има још за наредних 200 до 300 година. Недавна изјава министарке за енергетику, проф. др Зоране Михајловић, да ће до 2050. Србија базирати свој енергетски потенцијал на обновљивим изворима енергије, са чијом изјавом се потпуно слажем, навела ме је да укажем на чињеницу да постоји извор енергије који ће се користити у свету и у наредних неколико стотина година.
Наравно при томе мислим на нуклеарну енергију базирану на руди уранијуму, а након тога генерације које преживе 2500. годину, за сировину ће користити торијум, којег има довољно за наредне миленијуме.
Шта год ми мислили, нуклеарна енергија је и даље еколошки најчистија врста за производњу струје, без које нема живота.
Експерти указују на катастрофалну чињеницу да угља, гаса и нафте има још за наредних од 200 до 300 година. Све више се говори о потпуној забрани термоелектрана на угаљ због загађења. Преостају дакле само обновљиви извори енергије, пре свих хидро, који су нажалост веома различито распоређени по земљама. Неке земље сигурно немају брзе реке, неке немају превише сунца, а о ветру се тек може дискутовати.
Сваком мора бити јасно да ће у наредних 300 година (а ми морамо мислити и на следеће генерације) постојати огроман недостатак енергије у свету из класичних извора и да је будућност цивилизације само у коришћењу нуклеарне енергије. Земље које се не снађу у својим нуклеарно енергетским пројекцијама вратиће се у камено доба.
Без обзира на застој изградње нуклеарних постројења после Чернобиља и Фукушиме, земље као што су Кина, Јужна Кореја, Индија, Јапан уопште не доводе у питање који ће извор енергије користити у будућности, већ пројектују и граде нове нуклеарне електране.
Из кинеских извора се може закључити да ће у наредних 25 година, Кини бити потребно пет пута више енергије него целом свету заједно.
Где је ту наша земља, Србија?
Јасно је да размишљања треба да иду у овом смеру, поготово што је наш лигнит веома загађујући и слабе топлотне моћи у односу на угаљ из неких угљем богатих земаља. А као што светски експерти сматрају, термоелектране ће и иначе ускоро бити уклоњене због великог загађења. Такође морамо знати чињеницу да Србија не може градити нуклеарну електрану, јер најмања нуклеарка од 1.000 до 2.000 МW, кошта од седам до 10 милијарди долара! Таква могућност је постојала осамдесетих година, када су могли да се добију и повољни светски кредити за неколико нуклеарних електрана у ондашњој Југославији.
Нажалост, због Чернобиља, ове идеје су пропале, чак је у Савезној скупштини донесен и мораторијум на градњу нуклеарки у Југославији, који је остао још само на снази у Србији.
Уколико се прикључимо конзорцијумима у неким суседним земљама у окружењу с пар процената наших малобројних нуклеарних стручњака и техничким особљем, можемо очекивати заузврат пар процената струје из њихових електрана, што није безначајно. Има и других решења на која указују неки наши стручњаци из ове области (градња код нас уз одређене кредите…).
Министарство енергетике о свему овоме треба добро да размисли и донесе најбољу одлуку у корист Србије. Нека грађани размисле како 200 година прође као трен.
(Извор Политика)
