Да ли постоји алтернатива свету у којем је једина вредност грађански конформизам? Постоји. И тај воз већ стиже на нашу станицу.
Алистер Крук
У својој аутобиографији Карл Јунг говори „ о тренутку необичне бистрине”током кога је имао чудан разговор са нечим унутар себе. „Са каквим митом живи савремени човек?”питало је његово унутрашње ја. „Са хришћанским митом”. „Да ли живиш по њему?”(Јунг је питао сам себе, а да би био поштен према себи одговорио је са „не”) „Ја не живим по томе”.„Онда, имамо ли ми било какав мит?” питало је унутрашње ја. „Евидентно немамо”,Јунг је одговорио. „Онда, по којим вредностима живиш?” инсистирало је унутрашње ја. „У том тренутку разговор са самим собом постао је непријатан. Престао сам да размишљам. Стигао сам до ћорсокака”, закључио је Јунг.
Живимо у свету закрченом крхотинама
утопијских пројеката који су у ствари
били преносиоци верских митова, премда
уобличени секуларним терминима који
негирају религијске истине.
Данас се многи осећају слично. Осећају празнину. Људи верују да је послератна ера – а заправо можда и сама епоха европског просветитељства – дошла до свог логичног завршетка. Неки жале за тим, док је већина узнемирена и пита се шта је следеће. Живимо у тренутку пропасти два главна пројекта: слабљењу спознајне религије и – истовременој – дикредитацији секуларне утопије. Живимо у свету закрченом крхотинама утопијских пројеката који су у ствари били преносиоци верских митова, премда уобличени секуларним терминима који негирају религијске истине.
Шта ми то живимо?
Испирисани просветитељским хуманизмом Русоа, јакобински револуционари су покренули терор као насилан одговор репресији елите; троцкисти су поубијали милионе у име реформисања човечанства кроз научни емпиризам; нацисти су урадили слично у име „научног (дарвинистичког) расизма”. Амерички миленаристички мит, некада и сада, био је (и још је) укорењен на горљивом веровању у амерички „Манифест судбине”и он је, у свом крајњем циљу, један од многих покушаја наметања историјског дисконтиунитета (преко кога ће се људско друштво променити).
Другим речима, сви ови утопијски пројекти – сви ови наследници јудeистичког и хришћанског апокалиптичког мита – видели су колективну људску тежењу ка приближавању некој врсти „краја времена”(или „краја историје”). Наравно, ми не следимо те митове у савременом добу. Чак ни секуларну утопију, јер ни она неће испунити празнину. Оптимистичко уверење повезано са идејом праволинијског прогреса постало је посебно дискредитовано. Па шта онда ми живимо? Ово није езотеријска расправа. Ово су питања историје и судбине.
Елите су прогласиле све што има предзнак „алт”за„популизам”или „илиберализам”. Али оне одбијају да виде шта се налази пред њима: појављују се нове вредности. Шта су оне? Одакле долазе? И како би могле да промене свет? Најочигледнија „вредност”у настајању је глобална жеља да се живи у сопственој култури и са њом; да се живи у засебној и диференцираној култури. То је појам аутономних и суверених култура – у њиховим традиционалним оквирима историје, религиозности и везе крви, тла и језика. Питање миграната, које раздваја Европу, очигледан је пример.
Овде говоримо о „живој”култури која је
корен личног и колективног суверенитета.
Она представља јасно одбацивање идеје
да космополитизам може да створи било
какав прави суверенитет.
Међутим, разлог зашто је ова „вредност”дубоко укорењена није пуки трибализам већ другачије поимање суверенитета. Она у себи обухвата идеју да се суверенитет стиче кроз акцију и суверено размишљање. Та врховна моћ расте из уверења народа да поседује своју одвојену и јасну историју, своје интелектуално наслеђе и духовну баштину по којој се издваја. Овде говоримо о „живој”култури која је корен личног и колективног суверенитета. Она представља јасно одбацивање идеје да космополитизам може да створи било какав прави суверенитет.
Свети архангел Михаил убија Сатану (Хамбург)
То је, наравно, супротан став од глобалистичког појма „човечанства”које нагиње заједничким вредностима и тежи једном неутралном, аполитичном „начину постојања”. Тај вид „човека”није постојао у старој европској традицији. Било је само мушкараца: Грка, Римљана, варвара, Сиријаца и тако даље. Овај појам стоји у очигледној супротности са универзалним, космополитским „човеком”. Оживљавање тог начина размишљања лежи иза руско-кинеске евроазијске идеје. Друга вредност која се помаља изведена је из општег разочарења западним праволинијским и механичким начином размишљања који све ствари своди на – наводно емпиријски изведено – једнозначје које, кад је укорењено у егу, даје неодољив осећај сигурности и уверења у исправност сопствених ставова (бар када је реч о западноевропском мислиоцу). Ту вреди принцип: „Ми говоримо истину, други брбљају и лажу”.
Са друге стране, стара европска традиција повезана је са конјуктивним размишљањем. Да ли кривица, неправда, недоследност и патња постоје на овом свету? Постоје, каже Хераклит, али само за ограничен ум који ствари види одвојено (дисјунктивно), а не повезано и notcontinuively; израз који значи да неко не тежи ка сазнању, већ чека да благо и моћно буде обухваћен сазнањем.
Какве то има везе са савременим светом? Ево како данас кинеско неоконфучијанско руководство размишља. Идеја јина и јанга и њихова тежња ка стварању и усаглашености још представља основу кинеског поимања политике и решавања сукоба. Исто важи за шиитску филозофију и руско евроазијство. Некада су и Европљани размишљали на тај начин. По Хераклиту, сви супротни полови се надопуњују и стварају склад који је невидљив људском оку.
Стиже алтернатива
Ова „друга”перспектива управо стоји иза вредносног система мултилатералног светског поретка. Прихватање вишеслојног квалитета било које особе или народа негира преовлађујућу опсесију да сваку нацију сведе на једнаку по смислу и вредности. Тло за сарадњу и разговор тако се шири ван перспективе „или-или”, на различите слојеве сложених идентитета (и интереса). То је, једном речју, толерантно.
Затим постоје и друге вредности: вршење правде, истина (у метафизичком смислу), интегритет, достојанствени и мужевни манири, спознаја и прихватање онога што јесте. То су све биле вечне вредности. Ово је суштина: У модерној ери нестају све норме или митови, осим грађанског конформизма, који би можда наводили појединца у његовом животу и акцијама. Присилно избацивање појединца из сваке структуре (класе, цркве, породице, друштва и пола) на неки начин је учинило неизбежним повратак на норме које су одавно потиснуте и у великој мери заборављене.
Наш тренутни економски модел је у великој
мери наслеђен од Адама Смита. А он је био
ништа друго него директно копирање
политичке филозофије Џона Лока и Дејвида
Хјума (Смитовог блиског пријатеља)?
Жудња за овим древним нормама – чак иако су лоше схваћене и артикулисане – представља „посезање”за древним трезорима који још увек лебде на најдубљим нивоима људског бића; повратак у бивствовање у и на овом свету. Овај процес се дешава у различитим режимима широм планете. Свакако да „древно”не значи restitutio ad integrum, односно потпуни повратак на претходно стање. То не може да буде проста обнова нечега што је некада постојало, већ мора да се издигне као ,младост’ која се поново ,враћа кући’ – вечити повратак – из своје сопствене пропасти; из сопствених рушевина.
Упркос свему ове нове-старе идеје ће се сударити са либералним поретком и изазвати га. Наш тренутни економски модел је у великој мери наслеђен од Адама Смита. А он је био ништа друго него директно копирање политичке филозофије Џона Лока и Дејвида Хјума (Смитовог блиског пријатеља)? Шта су Лок и Хјум мислили у политичком и економском смислу о протестантској победи над католичком идејом верске заједнице у праскозорје Вестфалског мира?
Различите вредности неизбежно диктирају различите моделе: какве врсте модела најављују вредности које се појављују? Прво, можемо приметити промену у незападним друштвима, где је дошло до отклона од демагогије са „идентитетом и полом”и повратка јасније представе ових појмова, где je породица постављена на централно место и где се поново појављује потреба да свако има своје место у животној хијерархији.
Стога ће – било да је реч о управљању
државом или о економији – будуће
структуре вероватно одражавати
принципе аутономије и ресуверенизације
нације и човека, те принцип друштвеног
устројства намењен природном пољу
саморазвоја човека способног да нађе своју
моћ и себе доживи као сопствени пројекат.
У управљању државом, као и у економији, водећа вредност је различито тумачење моћи. Хришћански мит љубави, окретања другог образа, понизности и повлачења из световног живота стоји на супротној страни од древног мужевног понашања које нас учи нешто сасвим другачије: да се боримо против неправде и следимо сопствене ,истине’. Стога је све ово природан политички след догађаја у којем се поседовање моћи сматра уобичајним.
Овај древни израз моћи данас се појавио кроз увид да народ који је ментално „активан”, виталан и културно снажан може победити богатије и боље наоружане државе које су успавале свој народ и лишиле га виталности. Стога ће – било да је реч о управљању државом или о економији – будуће структуре вероватно одражавати принципе аутономије и ресуверенизације нације и човека, те принцип друштвеног устројства намењен природном пољу саморазвоја човека способног да нађе своју моћ и себе доживи као сопствени пројекат.
Свети архангеа Михаило на Анђеоској тврђавиу Риму
Занимљиво је да у актуелној политици видимо отелотворење два готово идентична принципа (која на први поглед делују супротно) како долазе из супротних табора. У Италији је Покрет пет звездица (виђен као левичарски) у влади са Лигом (која се сматра десничарском).Наравно, многи ће једноставно рећи да нема алтернативе. Али заправо има. И тај „воз”већ стиже на нашу станицу.
(Извор Нови Стандард)
