Ретко је у животу све онако како нам изгледа на први поглед, али када се нешто упорно тражи то се и нађе, баш као и оне две полице са почетка текста, које сте, у то искрено верујем, успешно пронашли – није тешко, с времена на време, дати генијалан одговор и пријавити се за вредну награду!
Миодраг Иванишевић
Претпостављам да сте већ наилазили на овај или сличан задатак с полицама, вероватно у неком од електронских издања наших водећих таблоида, у којем вас као чисто информативно питају да ли сте или нисте геније, а то лако можете сазнати у најкраћем року уколико им наведете по њима тачан број полица на приказаној слици. Колико их ви видите? Три, четири, или можда jош и више – или мање? Не журите, добро погледајте цртеж, али имајте на уму да је у питању оптичка варка. И то баш добра, a то није само моје мишљењe.
Само полако, опуштено, не дозволите да вас збуне накнадно убачени „украсни елементи“. Да ли сте до сада решавали овакве задатке, намењене залуђивању доконих читалаца, у паузама између испуњавања малих и великих укрштеница, или занимљивих анаграма и ребуса у новинама или енигматским ревијама? Постоји слична оптичка илузија, која од нас захтева да правилно проценимо колико нацртани индијски слон има нога, али за разлику од ње ова има и своје тачно и лако доказиво решење. Или га видите, или га не видите, али оно заиста постоји. Који је ваш коначан одговор?
Добар вид је увек добродошао, мада је код решавања оваквих задатака много важније искуство, и самим тим је ваљда свима јасно да пред нама сигурно нису ни три ни четири полице. Након кратке концентрације лако се долази до решења.
Колико сте пута безуспешно покушавали открити откуда долази гласно цврчање у реткој боровој шуми, а са истим резултатом сте претраживали и усамљену прастару маслину? Природа је према цврчку била више него издашна када му је подарила његову врхунску мимикрију, односно скоро па савршену способност уклапања у околину у којој живи, да би грабљивцима био што неприметнији. Нисам нашао право објашњење тако да још увек не могу са сигурношћу рећи да ли се цврчци временом прилагођавају подлози на којој бораве, или су генетски „испрограмирани” да сами траже одговарајућа стабла за своје шаре, које нису увек исте – постоје невелика, али ипак приметна одступања, што вероватно зависи од доминантне врсте дрвета на подручју где су се населили. Сигуран сам да цврчак који живи на великом пињолу не носи исто „камуфлажно одело” као онај који живи на „чвору црне смрче”. И цврчи ли цврчи.
Оставили смо ауто на приватном паркингу у непосредној близини мора, и кренули према плажи, а неуморни цврчцу су радили оно што најбоље и знају да раде по неиздржљивој августовској врелини. Један је био изузетно гласан, али га ни поред најбоље воље нисам могао пронаћи. Искрено, нисам ни знао шта тражим, и мислио сам да ћу оног часа, када га угледам, најзад сазнати да ли je илустрацијa у Езоповој басни „Цврчак и мрав“, првој коју сам прочитао у мом старoм буквару, заиста билa коректнo урађенa. Одувек сам сумњао да ту нешто не штима, јер су на свим цртежима с којима сам имао додирa били нацртани вредни мрав и огроман скакавац, или зрикавац у фраку, са цилиндром и виолином. Свашта сам ja у животу видео, али правог цврчка нисам никада!
Овога сам добро чуо, али за мене је остајао апсолутно невидљив. Била је то врхунска „стелт” технологија на делу, а наши и страни војни експерти, и не само они, су свесни да се против ње, ако немате ништа друго, може борити и лукавством. Односно, на неки други, мање конвенционалан начин.
Можда је најбоље да више не дуљим причу, већ у кратким цртама објасним како сам га коначно нашао? Само ми је у једном тренутку пало на памет, док сe стрпљење полако, али сигурно, приближавало свом крају, да благо стиснем капке и погледам кроз трепавицe према том дрвету, са светлоплавим небом у позадини. Био је то примитивни контрасни филтер, помоћу којег сам, након десетак обилазака око старог бора, и скоро па детаљног „скенирaњa” на различитим висинама, напокон угледао силуету нечега што је личило на повелику муву. Пажљиво сам пришао мало ближе и по први пут у животу угледао правог правцатог цврчка. Не знам шта можете да видите на десној фотографији, али потрудио сам се да „замаскираног” инсекта сместим у исту раван са црним. А величине су им приближне, верујте ми на реч – не морате узимати лењир.
Ретко је у животу све онако како нам изгледа на први поглед, али када се нешто упорно тражи то се и нађе, баш као и оне две полице са почетка текста, које сте, у то искрено верујем, успешно пронашли – није тешко, с времена на време, дати генијалан одговор и пријавити се за вредну награду! Поменута игра као да је креирана по свима знаном цитату из Новог завета по Матеју – „Тражите и наћи ћете! Иштите и даће вам се!“ Истина, тамо редослед иде мало другачије, али смисао поређења је лако разумљив – када нађете тражени број полица, заиштите своју награду и добићете је. Само је питање дана, слободно куцајте…
Међутим, некада ни благовремено добијена детаљна упутства за решавање проблема, уз нашу пуну концентрацију, нису довољна да бисмо уочили оно што се од нас тражи. Без одличног вида не могу се решити одређени задаци, као на пример овај који се још увек налази на звезданом небу, и налазиће се још дуго. Велики медвед је једно од највећих нама познатих сазвежђа са око 130 голим оком видљивих звезда. Седам најсјанијих формирају оно што на небу разазнајемо као Велика кола, а оне су, у ствари, само „дуги реп“ и задњи део „тела“ Великог медведа. Иако се често поистовећују, па чак и у неким познатијим енциклопедијама, ваља нагласити да Велики медвед и Велика кола нису и не могу бити исто, али чврста веза ипак постоји.
Забележено је да су у античкој Грчкој, а може бити и још понегде, новопридошли регрути, потенцијални војници-извиђачи, тестирани управо на астеризму Велика кола (астеризам – мања скупина звезда, део већег сазвежђа). Мизар, једна од лако видљивих седам звезда (друга слева на нашем цртежу), налази се у видној линији са звездом Алкор, која је светлосним годинама далеко иза ње. Само су кандидати са беспрекорним видом могли угледати и ту осму звезду и тако себи на најбржи начин обезбедити изузетно цењен положај у чети.
За све оштрооке војнике, било да је реч о извиђачима или о врхунским стрелцима, користио се, и још увек је у употреби израз „око соколово“, који, првенствено код врхунских снајпериста, подразумева и брзину и прецизност. Тек ту и тамо се појави поређење са јастребом, копцем или орлом, али соколов вид је за све нас још увек стандардан репер када причамо о некоме ко је у стању да погађа мету без иједног промашаја.
Сиви соко је птица познатa по својој брзини, коју достиже за време карактеристичног понирања у дубину, неко би то назвао пикирањем или обрушавањем, приликом лова на са велике висине уочени плен дубоко испод њега. Сарадници ТВ програмa „Национална географија” мерили су брзину сивог сокола, а највећа измерена је износила 389 километара на час, или невероватних 108 метара у секунди. Женке су знатно веће од мужјака, али нигде нисам пронашао податак да ли су и брже, нити да ли је то ико до сада упоређивао – по свему судећи на поменутом снимку је летео прелеп млади соко, а не соколица. Према једној студији, сиви соко има наводно најбржу визуелну обраду уоченог циља од свих тестираних животињa, измерену до сада, јер може да региструје све промене до 129 Hz, па чак и оне најмање.
Све ми ово звучи као научна фантастика ако знамо да фреквенцији од једног херца одговара комплетиран циклус осцилација у секунди(!). Филм се заснива на претапању 24 појединачне сличице, односно 24 кадра у секунди, пре но што их „примимо” као повезани ток, а не као низ појединачних снимака. Другим речима, сиви соко наводно региструје 129 до савршенства изоштрених целовитих циклуса у једној секунди пре него што му се све уочено почне стапати у целовит снимак(?). Нисам нешто сигуран да то баш тако функционише.
Скидам капу „начитаним” гепардима, они су и даље најбољи спринтери на копну (oko 120 km/h на кратким деоницама), али из свега наведеног може се закључити да је сиви соко не само најбржа птица већ и најбрже биће на Земљи, а његов супериоран вид чини га истовремено и најбржим ловцем, зар не?
Компјутерски систем Hawk Eye, код нас познат као „Око соколово”, који се користи у више спортовa као што су одбојка, тенис, фудбал, рагби, и још неки, за визуелно праћење путање лопте и приказивање њенe статистички највероватније путање, на великим или малим екранима, осмислили су 2001. године Пол Хокинс (Paul Hawkins) и Дејвид Шери (David Sherry), а данас је власништво компаније Сони (Sony). У почетку је замишљен kao олакшица телевизијским гледаоцима за што лагодније праћење спортских такмичења „из фотеље“, али се временом наметнуо као неутрални линијски судија којем се беспоговорно верује. Bрзом анализом снимака направљених помоћу шесет, седам или чак десет камера врхунског квалитет (у тенису), прорачунавају се све вредности неопходне за накнадну реконструкцију лоптине трајекторије. Десет камера? Е, то је права триангулација, а не оно како су нас некада погрешно учили у школи!
Деветог маја 2012. године Аустралијанац Сeмјуел „Сем“ Грот је на челенџеру у Бусану одсервирао најбржи сервис у историји тениса, који је ишао брзином од 263 kм/h. Лоптица је летела много брже од азијске чиопе, птичице рекордерке која у хоризонталном лету лако достиже и 169 kм/h, мада знатно споријe од гладног сивог сокола када се овај сурва у дубину.
Гротове сервисе заиста је било тешко пратити, међутим, захваљујући Његовом величанству „Оку соколовом“, новонастале дилеме око сумњивих лоптица су разрешене очас посла, на задовољство свих присутних. Андре Агаси, тенисер који је, поред пргавог Мекинроа и увек борбеног Бекера, најчешће улазио у расправе са судијама, рекао је за Сонијеву справу да је то највећа ствар која се догодила тенису у последњих 20 година. Али, морамо бити свесни да је уласком електронског судије на Вимблдон завршена једна ера, које ћемо се с носталгијом сећати. А не тако давно гледали смо враћене успорене снимке (енгл. Slow motion) и гласно се свађали око тога да ли је лоптa нагазила линију или није.
Данас наводно имамо апсолутно поуздан систем за праћење тениске лоптице и проверу њеног лета и доскока, који је у суштини генерисана свеукупна слика добијeна истовременим праћењем меча са десет или више камера врхунских карактеристика. Оно што би требало свима бити јасно је да гледајући неки од екрана поред тениског терена, након затражене провере, односно фамозног „изазова“ (енгл. Challenge), ми не гледамо успорени снимак нечега што се заиста догодило, већ само оно што нам је анимирала скупа машина(?). „Виртуелна репродукција” на делу, па шта год им то значило?!
„На основу прецизног прорачуна нашег компјутера лоптица је могла пасти само на једно место, а то је управо ово које вам приказујемо на екрану.“
„Око соколово” није непогрешивo, али у тенису, крикету и рагбију, односно америчком фудбалу, и још неким професионалним спортовима, прихваћенo je као средство одлучивања – машинина одлука постаje коначна и неопозива. Када сте последњи пут на неком тениском мечу видели главног судију како устаje са своје високе столице и одлази да погледа отисак где је „сумњива“ лоптица заиста пала? Мислим да би чак и публика исмејала изнервираног тенисера којем je то пало на памет – поред укљученог непогрешивог компјутерског система последње генерације. Да ли je на великим тениским теренима, и не само тамо, генерисана симулација којој сви верујемo више него својим очима, већ постала реалнија од реалности? Симулирана стварност, „како то гордо звучи“.
Ako вам Морфеј (грч. Μορφεύς, лат. Morpheus) на свом длану понуди пилуле, коју ћете узети? Црвену или плаву? Сећате ли се шта је Нео одабрао?
Oднедавно је у нашем граду заживео систем за надзирање паркирања, односно уочавања свих неправилности које могу да доведу до отежаног функционисања саобраћаја, под скоро па оригиналним именом „Око соколово“. Непосредно по пуштању у рад дао је све од себе и „приметио„ десет пута више прекршаја него што то двадесетак патрола комуналне полиције забележи за један дан – наведено је у саопштењу до којег сам случајно дошао. Следи додатно објашњење да је системом „Око соколово“ за три дана уочено око 3.740 непрописно паркираних возила, што даје знатно већи просек од уобичајених (само) 350 констатованих непрописних паркирања у једном дану(!). Следећи корак је санкционисање осионих власника аутомобила, што наговештава дуго очекивано увођење реда на улицама Београда. Баш су се неки возачи били много осилили, да не кажем распустили, али добро је да сада сви знамо како функционише и шта је заправо то „Око соколово”, а знате ли ко је био?
Старији читаоци, али и неки млађи заљубљеници у седму уметност, вероватно знају зашто сам овде поставио фотографију глумца Доналда Садерланда, из млађих дана, а намењена је пре свега оним ретким појединцима који нису никада одгледали Алтманово остварење МЕШ (енгл. The Mobile Army Surgical Hospital – М.А.S.H.), америчку антиратну сатиру из 1970. године. Шармантни млади хирург, капетан Бенџамин Френклин Хокај Пирс, главни лик у филму о пољској болници у Вијетнаму, добио је нови распоред и он онако ноншалантно иде из једне сложене ситуације у другу. Надимак Хокај му је наводно дао његов отац, који је по властитом признању у животу прочитао само једну књигу – Куперовог „Последњег Мохиканца”. Ловац и извиђач Натанијел Нати Бампо, један од ликова из тог романа, био је познат по својој убојитој прецизности па је с разлогом заслужио надимак Хокај (енгл. хаwк – јастреб, еyе – око), који ми увек преводимо као Око Соколово, јер је то „више у духу нашег језика”. Око Jастребово ипак звучи некако превише обично, чак могу рећи и млако, док у синтагми ОКО СОКОЛОВО имамо чак шест пута наизменично изговорено или написано слово О, а ако свако од њих протумачимо као једно оштро око(!) биће нам бар мало јасније шта су премудри лингвисти заиста мислили у вези поменутог духа.
Ако то до садa нисте знали, у неким фонтовима може се пронаћи и једно слово познато као „монокуларно О”, односно “једнооко О”. Пред вама је синтагма ОКО СОКОЛОВО, написана фонтом калибри (Calibri).
ʘКʘ СʘКʘЛʘВʘ
Сумерско клинасто писмо, којим су писани до данас најстарији пронађени епови, временом је изумрло, баш као и нека друга писма и неки други језици, али развој поменутог округлог слова можемо пратити од старогипатског хијероглифа за именицу око, али и за глаголе гледати, видети, уочити, који и приказује лако препознатљиво људско око. Временом се дужица, или шареница, ако више волите да је тако зовете, потпуно осамосталила, па се у такозваном протосинајском писму почела користити као словни знак за глас „О“. Остављам могућност да су у питању и саме зенице, али не бих сада улазио у разлоге њиховог ширења. Узели су тада још петнаестак хијероглифа, а Феничани су наставили традицију па су за своју азбуку преузели сва неопходна модификована слова. Грци су отишли корак даље и променили смер писања слова, као и његовог читања, а стари Римљани су нам након велике реорганизације преузетог „писменог” знања оставили у наслеђе своје мајускуле и минускуле да их користимо као такве, или модернизујемо до граница препознатљивости, да не кажем читљивости.
У многим замљама староегипатски хијероглиф „око” истоветан је с првим словом тамошњег назива за орган вида, а није занемариво ни сазнање да се на свим језицима света слово „О“ управо тако и чита, или јако, јако слично. Претпоставка да је то стилизовани средишњи део (староегипатског) ока никада ми није деловала као озбиљно објашњење, и мислим да је крајње време да најзад прихватимо оно што је очигледно – слово „О“ приказује облик наших усана док га изговарамо! Е то би баш било у духу нашег језика, и свих осталих. То је тако О – очигледно!
Причу ћу, како је то и ред, завршити на домаћем терену. На црно-белој фотографији, која је постала позната под именом „Српски војник-извиђач на Дрини“, „Око соколово“, или само „Извиђач“, налази се пешадинац Драгутин Матић, учесник ратова с Турцима, Бугарима и Аустроугарском. Служење редовног војног рока започео је 1910. године у Београду, а по избијању Првог Балканског рата пријавио се као добровољац, да би потом учествовао и у Другом. Иако регрутован као коњаник, касније je прекомандован у пешадију, у којој је остао до краја свог војниковања.
Фотографију на којој наш Драгутин под пуном ратном спремом гледа у правцу из којег би могао доћи непријатељ, на обали реке Дрине, ухвативши прави моменат, снимио je 1914. године руски фотограф Самсон Чернов, за лист „Ново времја“, и назвао је „Соколско око“. Светску славу фотографија је стекла на Великој изложби у Њујорку 1916. године, када је штампана и разгледница у боји с ликом извиђача оштроg окa.
Војвода Живојин Мишић је својевремено рекао: „Ко сме, тај може, ко не зна за страх тај иде напред!” Да, баш тако је летео и наш неустрашиви соко. Драгутин је рањен у Првом светском рату, на Груништу, у јужној Македонији. После деветогодишњег избивања и свих крвавих битака кроз које је прошао, вратио се у свој rодни Калетинац 1919. године, где су га чекали супруга и четверо деце. За велику храброст и јунаштво исказано у борбама на Церу, Колубари, Кајмакчалану, на Солунском фронту и нема где још све није био, награђен је са два Ордена Карађорђеве Звезде и три Ордена Белог орла, али никада се није хвалисао својим четовањем.
Памти се да је свог друга Љубу Миленковића, рањеног на Церу, носио неколико километара, што на леђима, што на рукама. Миленковић је касније лечен у болници у Нишу и преживео је Велики рат. Ако одете на увек добро информисану „Википедију“ па посетите страницу „Церска битка“, немојте се много изненадити када угледате црно-белу Черновљеву фотографију и потпис испод ње: „Српски извиђач Драгутин Матић, Око Соколово у Церској бици.„
Као угледан и поштован домаћин биран је и за општинског одборника где се срчано борио за бољитак свога краја – и није мало учинио. Тако причају они који су га добро познавали, а колико ми данас знамо о њему. Да ли jе то довољно?
Крстарећи интернетом сасвим случајно сам наишао на податак, пропраћен одговарајућом илустрацијом, да је поводом осамдесетогодишњице пробоја Солунског фронта, на тргу испред зграде општине Гaџин Хан, у близини Ниша, нашем неуморном „прашинару“ подигнут леп споменик, аутора Дринка Радовановића, где је приказан у природној величини, како неустрашиво корача напред, у својим дотрајалим опанцима. На постаменту је „златним” словима исписано: „ОКО СОКОЛОВО, ДРАГУТИН МАТИЋ“
Приликом одласка на велику ретроспективну изложбу у Галерији Дома Војске Србије, поред самог главног улазa у зграду, угледао сам спомен-обележје, с лако препознатљивим ликом, аутора Мирка Мркића Острошког, које је ту постављено на стогодишњицу почетка Првог светског рата. Трагајући за додатним детаљима нашао сам податак да је том приликом изведена и поема „Око свевидеће“, аутора Милована Витезовића, посвећена нашем извиђачу. На бронзаној плочи се налази и пригодан натпис: „ОКО СОКОЛОВО, НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ, 1914-2014“
Прича се да је Драгутин тек 1966. године видео „светлосни запис“, стар више од 50 година, који га је прославио широм света. Tада је на поклон добио малу грамофонску плочу, где јe Љубивоје Видосављевић, уз пратњу Народног оркестра „Царевац“, на свима добро познату мелодију Станислава Биничког, отпевао стихове новинара и песника Милоја Поповића. Kадa је угледао омот плоче, одмах се присетио младог Руса, којег је видео оно једаред на обали Дринe – тада и никада више. Корачницу „Марш на Дрину“ Бинички је компоновао у Ваљеву 1914. године и посветио га Комбинованом пуку (неки извори помињу Други гвоздени пук) и његовом команданту Миливоју-Брки Стојадиновићу, који је погинуо на Церу. Дринска дивизија је умарширала у ослобођени Ниш 1918. године уз звуке „Марша на Дрину”.
Овако изгледа омот плочe која је повезала познату фотографију Самсона Чернова из 1914. године, и композицију „Марш на Дрину”, Станислава Биничког, насталу те исте године. Незаустављиви извиђач израстао je у симбол отпора и истрајности, a сваки наш војник био је Драгутин – што би ваљда требало да буде свима јасан закључак након првог, па и летимичног погледа на рад дизајнера Миленка Милетића.
Видели смо рекламну „војничку“ фотографију доктора Хокаја Пирса, у пуном колoру, направљену одмах по доласку у пољску војну болницу, за потребе љубитеља седме уметности, односно читаоце филмских ревија и сакупљаче слика глумаца, и једну снимљену као црно-белу, пре више од сто година, која је постала непроцењив историјски докуменат из Великог ратa. И на првој, и на другој, налази се Око Соколово, али док је већина читалаца одмах препознала млађаног Доналда, убеђен сам да је број оних који су пре читања овог текста већ знали име и презиме нашег храброг извиђача неупоредиво мањи.
Могу само да претпоставим о чему сада размишљате, али извесно је да морамо учинити све што је у нашој моћи да би се име неуморног ратника што дуже сачувало од заборава. Било би добро због свију нас, али и зарад генерација које долазе. Заслужио је то Драгутин Матић, наше Око Соколово и човек за сва времена.
Књигу „Ребуси и како их се решити“, Миодрага Иванишевића,
можете наручити поузећем на 066/240-499
или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
