ПАЈСЕРИМА У АКАДЕМИЈУ!

Kритике САНУ, које су изрицане уз негирање вредности те установе су без основа, јер ми имамо ту установу, као највишу научну и културну установу, коју морамо мењати постепено, оздрављујући је рационално, плански, и то дугорочно. Била би веома значајна мера нормализовања стања у САНУ, ако би се променом Статута те установе увели одговарајући чланови о искључивању из те установе, у случају тешког огрешења о стручне, правне и моралне норме.

Проф. др Радомир Ђорђевић

Завршени су избори у САНУ који су побудили изузетно велику пажњу јавности. Негде од маја у разним гласилима објављено је мноштво текстова који су веома индикативни, заслужују посебне анализе. Нарочито током последња два-три дана неким од текстова учињен је покушај да се сугерише члановима САНУ какав став да заузму при гласању. Дискусије су имале карактер кампање pro et contra САНУ, учесници у расправама били су врло различити, од сасвим некомпетентних, до оних који су се готово изгубили у безобзирном насртљивом настојању да буду бирани у ту нашу највишу научну и културну институцију. Није случајно што је неко иронично, али веома духовито, констатовао да поједини од њих могу да уђу у САНУ само пајсерима.

По својој природи академије наука су увек биле специфичне установе, у којима су најистакнутији ствараоци, међу којима је увек било знатних неслагања у погледу оцена оних који се предлажу, или који су већ изабрани у ту установу. Изузетне способности појединих имале су често и другу страну медаље – негирање значаја своје сабраће и сасвим неоправдано.

Оздрављење прилика у САНУ, иначе, није
нимало лак задатак, јер смо ми међу ретким
бившим социјалистичким земљама где још
нису отворени досијеи тајне полиције.

Из историје академија наука као установа познате су многе такве ситуације, које су имале и гротескни карактер. Д.И. Мендељејев (1834-1907), творац таблице Периодног система хемијских елемената, није био изабран за члана Петербуршке академије наука. Он је био, не само велики научник признат у целом свету, него и велики мислилац, који је предлагао велике структурне промене у Руској империји, које би јој обезбеђивале велики процват. Српска Kраљевска академија га је изабрала за иностраног члана. Ово је само један, мада парадигматски случај мешања политичких чинилаца у рад установа науке, какве су академије или универзитети.

У Русији, Француској, Немачкој, Енглеској и другим земљама, политички чиниоци утицали су веома много, па се доспевало и до апсурда, када су државници и политичари бирани за чланове академија, додуше често и као почасни.

Александар Херцен, један од највећих руских мислилаца, више познат на Западу јер је као племић напустио Русију као добровољни емигрант, забележио је у свом чувеном делу „Прошлост и размишљања” један занимљив случај. Реч је о предлогу да гроф Аракчејев буде примљен у Академију лепих уметности, наводећи као заслугу да гроф Аракчејев седи поред самог цара Русије и формира државну политику те велике земље. Том предлогу се тада успротивио један смели глас и предложио да за члана Академије буде изабран Никита Бојков. Тада је настао велики жагор у сали, јер нико није знао за поменутог Бојкова. Али је тај предлагач сматрао да се на основу таквог критеријума и Никита Бојков може предложити, јер он као царев кочијас седи испред цара. Предлагач је, наравно, био кажњен.

Из историје наше Академије познати су бројни и разновсни облици уплитања политичких чинилаца у рад те најзначајније и највише научне и културне установе, у којој је, као и у другим установама, било грешака. Једна од њих, када она није реаговала одговарајућим саопштењем у време када је један академик, који је недуго после тога преминуо, тешко компромитовао углед те установе и тако побудио велике сумње у рад САНУ.

Оздрављење прилика у САНУ, иначе, није нимало лак задатак, јер смо ми међу ретким бившим социјалистичким земљама где још нису отворени досијеи тајне полиције. Томе се енергично супротстављају нека деца комунизма или њихови изданци, што се данас представљају као горљиви заговорници уласка у Евопу која, иначе, поставља као обавезан услов отварање полицијских досијеа. Била би веома значајна мера нормализовања стања у САНУ, ако би се променом Статута те установе увели одговарајући чланови о искључивању из те установе, у случају тешког огрешења о стручне, правне и моралне норме.

Историја српске филозофије

У бројним текстовима о раду САНУ писало се, понајвише, о огрешењима чланова САНУ или о кандидатима за пријем у ту установу, које су, углавном, ови предлагали. Ако занемаримо текстове у којима се тражило чак и јавно гласање за чланове САНУ, као израз неразумевања природе те установе чији чланови су одувек, не само код нас, него и другим земљама имали право тајног гласања, главни проблем када је реч о члановима САНУ у Одељењу за друштвене науке су, без сумње, огрешења о стручна и морална начела. О томе довољно сведочи рецензија академика Данила Басте дата „на поверење” за рукопис Слободана Жуњића „Историја српске филозофије”, за друго издање.

Пре свега, академик Баста није по струци филозоф, него правник. У стручној критици указано је да већ у првом издању поменуте књиге налазимо већи број недопустивих грешака, а у другом издању има још више грешака, произвољних интерпретација, због којих је писац ових редова под пуном стручном и моралном одговорношћу, предложио да се књига у луксузном издању, коју је објавио „Завод за уџбенике”, повуче из употребе, без обзира на то што би штета за издаваче била велика. Међутим, већа штета је ако се из такве књиге читаоци буду упознавали са историјом српске филозофије.

И то се чини када је, на иницијативу Управе Српског филозофског друштва, чији је члан и писац ових редова, већ покренута иницијатива да се на филозофским факултетима у Србији уведе предмет за студенте на редовним студијама какав имају све земље, макар факултативно. Да напоменем да такав предмет имају одговарајући факултети у Бугарској, Русији, Украјини, Хрватској, Словенији, да о земљама Запада и не говоримо. Јасно је да је овде реч о слабостима струке где се манифестују разни облици волунтаризма, а није тешко запазити и ретроградне тенденције, као што је она о државним филозофима, која би филозофију, као слободну мисао уназадила, ако би била подржавана из сфере политике, што се код нас не једанпут догађало.

Kритике САНУ, које су изрицане уз негирање вредности те установе су без основа, јер ми имамо ту установу, као највишу научну и културну установу, коју морамо мењати постепено, оздрављујући је рационално, плански, и то дугорочно.