АРГУСОВ ПОГЛЕД

ПАНДЕМИЈСКО НЕСТРПЉЕЊЕ

Предраг Трокицић

Рекао бих да јавност и владе на Западу нису били спремни да прихвате источноазијски приступ пандемији због културе нестрпљења, због жеље да све проблеме реше одмах и трошкове сведу на минимум, што у случају пандемије ковида не може дати добре резултате.


Проф. др Бранко Милановић

У октобру 2019, Универзитет Џон Хопкинс и истраживачко одељење часописа Економист” објавили су Извештај о припремљености света за глобалну епидемију. Никада извештај о тако важној глобалној теми није стигао у бољи час. И никада у њему није било толико погрешних процена.

Аутори извештаја закључују да су за пандемију најбоље припремљене следеће три земље: Сједињене Државе (САД су половином децембра имале скоро 1.000 умрлих на милион становника), Велика Британија (исто) и Холандија (која има готово 600 умрлих на милион становника). Вијетнам је завршио на 50. месту њихове листе (а тренутно има 0,4 умрлих на милион становника), Kина на 51. месту (3), а Јапан на 21. месту (20). Индонезија (са 69 умрлих на милион становника) и Италија (скоро 1.100 умрлих на милион становника) исто су рангирани; Сингапур (5 умрлих на милион становника) и Ирска (428) заузимају суседна места на листи. Људи који су наводно били набоље припремљени да оцене како се ко припремио за пандемију направили су низ колосалних грешака.

Те грешке показују колико је неочекиван и тешко објашњив дебакл западних земаља (где укључујем не само Сједињене Државе и Европу, него и Русију и Латинску Америку) у ношењу са пандемијом. Откако је тај неуспех постао очигледан, понуђено је више могућих објашњења: некомпетентни носиоци власти (нарочито Трамп), лоше организована државна управа, „грађанске слободе”, почетно потцењивање опасности, зависност од увоза средстава за личну здравствену заштиту… Дебате о томе водиће се годинама.

Размере овог неуспеха најочитије су када се земље Запада упореде са источноазијским земљама, било демократским или ауторитарним, где су резултати у борби против пандемије били не незнатно већ за неколико редова величине бољи него на Западу. Kако је то могуће?

Употребићу овде једну ратну аналогију: дебакл Запада у овој пандемији сличан је дебаклу Француске 1940. године. Ако се узму у обзир објективни критеријуми (број војника, квалитет опреме, спровођење мобилизације), Француска није смела бити поражена. Исто тако, ако се држимо објективних мерила релевантних за пандемију, што је у извештају из октобра и учињено, не можемо објаснити високе стопе смртности у Сједињеним Државама, Италији или Великој Британији: то не могу објаснити ни број лекара и медицинских сестара по глави становника, ни улагања у здравство, ни степен образовања становништва, ни доходак, ни квалитет болница…

Размере овог неуспеха најочитије су када се земље Запада упореде са источноазијским земљама, било демократским или ауторитарним, где су резултати у борби против пандемије били не незнатно већ за неколико редова величине бољи него на западу. Kако је то могуће? Неки су тврдили да разлог може бити то што су азијске земље већ биле изложене епидемијама као што је SARS, или су објашњење тражили у азијском колективизму, насупрот западном индивидуализму.

Желео бих да понудим још једно објашњење дубљих разлога овог дебакла. Оно је спекулативно и за њега немамо емпиријских доказа. У питању је фактор који никада није измерен и вероватно га није могуће мерити са прецизношћу. Тај фактор јесте нестрпљење.

Kада погледамо како су западне земље реаговале на пандемију, највише изненађује њихова неконзистентност и неодлучност у спровођењу мера заштите. Мере су уведене, често уз много отпора, на пролеће, када се чинило да је епидемија на врхунцу. Укинуте су чим је ситуација почела да се поправља. Јавност је то протумачила као крај пандемије, а владе западних земаља су подржале ту заблуду. На јесен, када се пандемија вратила у много јачем облику, оштрије мере су невољно и под притиском поново уведене, уз наду (једном већ изневерену) да ће бити укинуте до празника.

Зашто јавност и владе на Западу нису одмах подржали оштрије мере са амбицијом не само да се „поравна крива” него да се вирус потпуно елиминише или сузбије онако како је то учињено у источној Азији, тако да преостану само спорадична жаришта? Таква мања жаришта могу се контролисати драстичним мерама, као што је било јунско затварање највеће отворене пијаце у Пекингу која снабдева неколико милиона људи, након што је откривено да је са њом повезано неколико случајева ковида.

Рекао бих да јавност и владе на Западу нису били спремни да прихвате источноазијски приступ пандемији због културе нестрпљења, због жеље да све проблеме реше одмах и трошкове сведу на минимум, што у случају пандемије ковида не може дати добре резултате.

Верујем да се нестрпљење може довести у везу са идеологијама и пратећим политикама усмереним на остваривање економског успеха за најкраће могуће време („брза зарада”), што се прихвата као најважнији циљ у животу. То се огледа у ефектима финансијализације, прво у Великој Британији и Сједињеним Државама, а затим и у остатку света. За разлику од спорог и стрпљивог улагања напора који води до успеха, финансијализација често подразумева коришћење „пречица”, као што је показао финансијски слом 2007-08. Финансијализовани систем покрећу сналажљивост и брзина, а не издржљивост и упорност. Желимо брз успех, а ништа није брже од богаћења кроз финансијске манипулације.

О нестрпљењу говори и огромна задуженост домаћинстава, нарочито у Сједињеним Државама. Домаћинство са средњим дохотком на Тајланду или у Kини штеди готово трећину свог дохотка. Штедња у много богатијим домаћинствима на нивоу средњег дохотка у Сједињеним Државама често је негативна. Са економске тачке гледишта то је неочекивано: богатија домаћинства би требало да штеде више (као постотак укупно оствареног дохотка и у апсолутном износу, наравно).

Изостајање штедње показује да се потрошњи у садашњем тренутку даје предност у односу на потрошњу у неком тренутку у будућности. То је манифестација онога што економисти називају „временском преференцијом” – давање предности потрошњи у садашњости, чак и ако је јасно да је економска будућност неизвесна. Између две једнако извесне потрошње, оне данас и оне сутра, људи без много размишљања бирају да новац потроше данас. Временска преференција није ништа друго до нестрпљење.

Kафка је негде у Дневницима” записао да постоје само два велика порока из којих проистичу сви остали: нестрпљење и лењост. Пошто је лењост производ нестрпљења, пише он, заправо постоји само један порок: нестрпљење. Можда је време да се позабавимо овим нашим пороком.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар