Да ли смо сами? Видљиви део унивеврзума има пречник око 90 милијарди светлосних година и обухвата око 100 милијарди галаксија, где свака поседује од 100 милијарди до трилион звезда. Коликогод питање колико има цивилизација у универзуму било занимљиво, увек се морамо осврнути и на мање популарну могућност – сами смо у универзуму. Можда је ових 90 милијарди светлосних година у пречнику празно, без било чега да нам узврати позив или одговори на поруку? Можда смо имали среће да се на нашој планети развије живот?
Ђорђе Јањић
Не тако давно откривене су планете у другим сунчевим системима и самим тим би требало да постоји незамислив број планета које су настањиве за нашу врсту. После ових почетних информација, чини се да је одговор на питање прилично јасан; међутим, зашто онда немамо доказ о постојању ванземаљског живота?
Да бисмо разумели комплексност питања ванземаљског живота, прво морамо стећи увид у дистанце између звезда и галаксија у универзуму. Прва галаксија до нас, комшијска галаксија, јесте Андромеда. Она се налази на 2,5 милиона светлосних година од Земље, односно 780 килопарсека.
Постојао је велики број прилика да се
живот формира и на другим планетама.
Зашто том животу онда нема трага и
какве би биле ванземаљске цивилизације
с напреднијом технологијом од наше?
Хипотетички, када бисмо поседовали летелицу с могућношћу да развије брзину од 99,9% брзине светлости, требало би нам близу 2,5 милиона година да стигнемо до Андромеде.Дакле, Андромеда је нама најближа галаксија, а опет је у питању огромна раздаљина. Сувишно је рећи да ће наша врста тешко моћи да истражује ван своје галаксије, а камоли ван локалне групе галаксија у којој се налази Млечни пут, због експанзије универзума. Ту бисмо потенцијално могли и да тражимо решење у црвоточинама које су математички могуће, али до сада нисмо дошли до било каквих доказа. То је, ипак, прича за неку другу прилику.
Далеко је Проксима
Пошто смо утврдили дистанце између галаксија, време је да се осврнемо на, космички гледано, мање дистанце. Пречник главног диска Млечног пута је од 80 хиљада до 100 хиљада светлосних година, са око 400 милијарди звезда. У оквиру ове галаксије, налази се наш Сунчев систем. Сунце заузима око 99,9% укупне масе Сунчевог система, веома је просечне величине и могу се наћи сличне звезде у великом броју.
Први до нашег јесте тројни звездани систем Алфа Кентаури. Најближа звезда овог система је Проксима Кентаури, удаљена на 4,28 светлосних година од Земље. Као што смо већ утврдили, с хипотетичком летелицом требало би нам близу 4,28 година да дођемо до те звезде.
Међутим, нисмо ни близу такве технологије и ако узмемо у обзир да рекорд за најбрже инжењерско дело, релативно у односу на Земљу, држи летелица „Јунона” (Juno) са 265.000 километара на час, простом математиком, то значи да бисмо том брзином до Проксима Кентаури стигли за око 17 хиљада година. Прилично депресивно, зар не?
Утврдили смо да са тренутном технологијом не можемо далеко стићи, што се тиче међузвезданог путовања. Шта је с потенцијалним и напредним ванземаљским цивилизацијама које поседују супериорнију технологију од нас?
Истраживања су нас довела до сазнања да је универзум стар око 13,8 милијарди година, а наша галаксија је рођена неколико стотина милиона година касније. Наша планета је формирана тек пре 4,54 милијарде година, а у нашој галаксији постоји бар 20 милијарди звезда које су сличне нашој и око петина би требало да има планете у „настањивој зони”.
Тако долазимо до закључка да је постојао велики број прилика да се живот формира и на другим планетама. Зашто том животу онда нема ни трага и какве би биле ванземаљске цивилизације с напреднијом технологијом од наше?
И даље без одговора
Постоје три типа цивилизације на скали руског (и совјетског) астронома Николаја Кардашева:
- Тип 1 цивилизација, односно планетарна цивилизација, била би у могућности да приступи свој енергији и ресурсима на својој планети. Наша цивилизација се тренутно налази на скали од 0,73 и до тип 1 цивилизације би могла доћи у наредних 100 година, по речима чувеног теоријског физичара Мичија Какуа.
- Тип 2 цивилизација, односно звездана цивилизација, била би у могућности да користи сву енергију матичне звезде. У теорији је то могуће помоћу Дајсонове (Фриман) сфере која би била направљена око саме звезде.
- Тип 3 цивилизација, односно галактичка цивилизација, била би у могућности да користи и управља енергијом на нивоу целе галаксије. Таква технологија била би за нас незамислива и практично би могла да нас збришу с лица Земље у тренутку.
Николај Кардашев (Википедија)
Када бисмо успели да пошаљемо нашу врсту да колонизује галаксију, тако што би генерације и генерације путовале свемиром, требало би неколико милиона година да то урадимо, што није много с обзиром на величину и старост саме галаксије. И да је то неко до сада урадио, сигурно бисмо приметили. С обзиром да потенцијално постоје милиони планета с могућношћу за живот само у нашој галаксији, враћамо се на питање с почетка – где су сви? Сада долазимо до Фермијевог (Енрико) парадокса, на који не постоји одговор.
Можда постоји и нека цивилизација
трећег типа која осматра универзум
и уништава цивилизације које
напредују довољно да их угрозе.
Овај парадокс се заснива на тзв. „великом филтеру“. Он представља баријеру коју је веома тешко превазићи, а погубна је за сам живот. Постоји неколико идеја од којих су једне мање, а друге прилично страшне.
Прва јесте да постоји „велики филтер” који смо ми успешно превазишли, док је доста планета заостало на неком нивоу. Може бити да је доста теже за живот да се развије на некој планети него што смо превасходно мислили што не би било изненађење, с обзиром да нисмо потпуно сигурни који су све услови потребни за покретање живота. Могуће је да је рани универзум био прилично насилан, с експлозијама и хаосом, да живот никако није могао да се развије, све док се прилике нису смириле и није постојала могућност да се планете охладе. Коликогод звучало мање вероватно, ово би значило да смо ми међу првим, ако не и прва цивилизација у универзуму!
Енрико Ферми (Википедија)
Друга идеја говори о томе да су филтери тек пред нама. Ово је већ прилично страшно. Можда смо прошли кроз неколико филтера, али постоји пар који су за живот непремостиви. То може бити глобално загревање или нека супертехнологија у будућности чијом активацијом се уништава планета и живот на њој. Такође, варијација овога била би да постоји и нека цивилизација трећег типа која осматра универзум и уништава цивилизације које напредују довољно да их угрозе.
Велика празнина
Коликогод ово питање цивилизација у универзуму било занимљиво, увек се морамо осврнути и на мање популарну могућност – сами смо у универзуму. Можда је ових 90 милијарди светлосних година у пречнику празно, без било чега да нам узврати позив или одговори на поруку. Можда смо имали среће да се на нашој планети развије живот и ако допустимо да изумре, ничега живог више неће бити у овом неограниченом простору. Утом случају, морамо уложити напоре у настанивање осталих планета док не буде касно.
Можда на неким планетама постоје
рушевине и остаци тих цивилизација
за које никада нећемо сазнати.
Међузвездано путовање, иако могуће, прилично је захтевно. Потребно је мноштво ресурса, перфектна стратегија и воља људи да одржавају живот на свемирском броду генерацијама, док не стигнудо звезде од интереса. Када бисмо и то успели да постигнемо, опет остаје прилично немогуће да извршимо инвазију неке планете која је настањена напредном цивилизацијом, па би таква мисија била велики ризик.
Оно што треба узети у обзир јесте време. Универзум је стар, као што смо већ утврдили, а живот на Земљи постоји бар 3,6 милијарди година, где историја наше врсте почиње од пре 250.000 година, с тим да користимо данашњу технологију тек мрвицу тог времена.
Можда постоје цивилизације које су постале тип 2 или тип 3, али су изумрле пре него што смо се ми појавили. Можда на неким планетама постоје рушевине и остаци тих цивилизација за које никада нећемо сазнати. Кроз историју живота на нашој планети 99% свих врста је изумрло и није нереално да се то деси и нашој врсти. Стога је могуће да се исто то десило бројним интелигентним бићима и да је то циклус живота у универзуму.
Не треба, такође, размишљати у правцу да је ванземаљски живот као и наш или да се њихова логика може применити на нашу, без обзира што су природни закони за све исти. Наша средства комуникације могу бити превише примитивна за ванземаљску врсту и зато не можемо да их спазимо или да им се јавимо, а нити они да угледају нас.
Разлика у напретку може бити толика да би они нас гледали као што ми гледамо на животиње. Како можемо да сечемо шуме, чије дрвеће представља дом за многе врсте, за наше потребе и без освртања на потребе самих животиња, тако и нека тип 3 цивилизација може видети нашу планету као потенцијал за ресурсе и енергију, без освртања на нас. Коликогод ово суморно звучало, мора се узети у обзир и не смемо бити арогантни мислећи да смо најинтелигентнија бића у универзуму.
Матрјошкин мозак
Следећа могућност била би да једноставно напредне цивилизације немају потребу да троше време за настњивање других планета широм галаксије, већ да су изградиле мегаструктуру под називом „Матрјошкин мозак”. Оваква мегаструктура, саграђена око црвеног патуљка могла би да буде одржива на десетине трилиона година. У њу би било могуће да се отпреми свест и да тако цивилизација живи у симулираном универзуму где би живот био савршен.
Оно што је за нас неизвесно, јесте да не знамо које су границе технологије. Да ли смо близу лимита или нас тек чека супертехнологија која би нас учинила толико напредним, да би ово сада што имамо било примитивно?
Ипак смо ми не тако давно направили транзицију ка технолошком добу. Пре пар стотина година смо сматрали да смо центар универзума и да се све окреће око наше Земље. Без обзира што смо од тада начинили велики корак напред, морамо још дуго да корачамо како бисмо могли да искористимо универзум у пуном и спектакуларном издању.
