S obzirom na to da su zaštićena vrsta, po prof. Prefragu Simonoviću sa Biološkog fakuteta u Beogradu, trebalo bi odbijati zahteve za izgradnju mini-hidroelektrana dok ne bude kasno.
Često se proturaju teze da problemi sa derivacionim mini-hidroelektranama nastaju zato što se ne poštuju uslovi zaštite prirode i ne uspostavljaju funkcionalne riblje staze. Naprotiv, riblje staze koje se ostavljaju kod izgradnje derivacionih mini-hidroelektrana, gde se bar 85 odsto reke izmesti u cevi, često nemaju nikakvu funkciju.
„U pastrmskim ekosistemima riblje staze ne mogu da se uspostave. Pastrmke na našim rekama neće da ih koriste zato što nisu migratorne vrste, već teritorijalne. Migratorne pastrmke kod nas su retkost, ali ni one neće moći da koriste ove staze prilikom niskog jesenjeg i zimskog vodostaja, jer će tada sva voda biti u cevima derivacionih mini-hidroelektrana”, objašnjava prof. dr Predrag Simonović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
I druge reke u Srbiji, poput Vlasine,
poseduju jedinstven haplotip pastrmke
u svetu, a mi smo ovu reku skoro uništili
izgradnjom mini-hidroelektrana”.
Još jedna zabluda na koju nas upućuje prof. Simonović jeste da zamućenje vode do koga dolazi prilikom izgradnje mini-hidroelektrana može da ugrozi pojedine vrste riba.
Predrag Simonović (IBISS)
„To je netačno, jer se milionima godina pastrmkama i drugim vrstama riba muti voda, a one preživljavaju. Zapravo, ono što će ih dotući ‒ tako što će najpre smanjiti njihovu populaciju, a zatim ih i iskoreniti ‒ jeste ubacivanje vode u cevi i ostavljanje suvih korita. Pogotovo je to opasno tokom niskog vodostaja planinskih reka. Tada bi migratorne pastrmke možda i išle u riblje staze radi odlaska u plodišta na rekama, a to ne mogu zbog zahvatanja velike količine vode za hidroelektranu, što rečno dno ostavlja polusuvim ili suvim”, kaže prof. Simonović.
Problem je i u tome što migratorne ribe ne dobijaju u pravo vreme hidraulični signal da uđu u riblju stazu, a isto se događa i sa ribljom mlađi. Pozitivne primere gradnje mini-hidroelektrana prof. Simonović vidi jedino u nekadašnjim vodenicama i primeru Slovačke sa dobro napravljenim ribljim stazama.
„Sa derivacionim mini-hidroelektranama ribe nemaju dovoljno vode za svoje osnovne životne potrebe. Ti organizmi, inače, žive u takvim staništima da biološki optimum imaju svega pet odsto vremena godišnje. Kad ima malo više vode, one se izmreste, kad ima malo boljeg transporta sedimenta one se, opet, izmreste tu gde im za mrest odgovora. Ali ne može se stalno živeti na biološkom minimumu. To onda vodi u izumiranje.”
S obzirom na to da su pastrmke zaštićena vrsta, po prof. Simonoviću, trebalo bi odbijati zahteve za izgradnju mini-hidroelektrana dok ne bude kasno.
„Stara planina je egzaktan primer šteta koje se nanose ekosistemima izgradnjom derivacionih mini-hidroelektrana jer su radovi i aktivnosti koji se tamo odvijaju izuzetno razorni. Delovi vodotoka ostaju suvi, što isključuje na tim mestima život bilo kakvih vodenih organizama”, kaže prof. Simonović.
Potočna pastrmka (Vikipedija)
Ugrožene su i zaštićene vrste insekata, npr. majske muve ili jednodnevke, razne vrste žaba, repati vodozemci, a pogotovo autohtone vrste pastrmki koje imaju značaj ne samo za Srbiju i Balkan već i za evropski i svetski biodiverzitet. I druge reke u Srbiji, poput Vlasine, poseduju jedinstven haplotip pastrmke u svetu, a mi smo ovu reku skoro uništili izgradnjom mini-hidroelektrana.
Besmislene dozvole
„Prosto je neverovatno da od 2006, kada se znalo koliko je specifičan pastrmski fond Srbije, Zavod za zaštitu prirode prilikom davanja mišljenja nije imao u vidu zaštićene i strogo zaštićene vrste na rekama gde su planirane mini-hidroelektrane. Isto tako, svoj deo odgovornosti imaju i državni organi nadležni za građevinske dozvole, opštine, određena ministarstva, stručni državni organi, pa i stručna javnost koja je ćutala”, zaključuje prof. Simonović.
Samoživo ponašanje
Ponašamo se krajnje samoživo i jednostrano uništavamo sami sebi razvojne šanse za budućnost, smatra prof. Simonović. Jer, ukoliko se jednog dana otvori mogućnost da ljudi na Staroj planini, ali i u drugim delovima Srbije, kroz stočarstvo i druge vidove poljoprivrede obezbede hranu i smeštaj za turiste, mi bismo mogli da zadržimo stanovništvo na selu. Ti krajevi bi imali šta da ponude: čistu sredinu, rekreativno-turističke sadržaje, domaću hranu, lepotu predela. Uz dobro gazdovanje rekama negde bi bio moguć i ribolov, koji bi takođe privlačio goste.
(Izvor RTS)
