С обзиром на то да су заштићена врста, по проф. Префрагу Симоновићу са Биолошког факутета у Београду, требало би одбијати захтеве за изградњу мини-хидроелектрана док не буде касно.
Често се протурају тезе да проблеми са деривационим мини-хидроелектранама настају зато што се не поштују услови заштите природе и не успостављају функционалне рибље стазе. Напротив, рибље стазе које се остављају код изградње деривационих мини-хидроелектрана, где се бар 85 одсто реке измести у цеви, често немају никакву функцију.
„У пастрмским екосистемима рибље стазе не могу да се успоставе. Пастрмке на нашим рекама неће да их користе зато што нису миграторне врсте, већ територијалне. Миграторне пастрмке код нас су реткост, али ни оне неће моћи да користе ове стазе приликом ниског јесењег и зимског водостаја, јер ће тада сва вода бити у цевима деривационих мини-хидроелектрана”, објашњава проф. др Предраг Симоновић са Биолошког факултета Универзитета у Београду.
И друге реке у Србији, попут Власине,
поседују јединствен хаплотип пастрмке
у свету, а ми смо ову реку скоро уништили
изградњом мини-хидроелектрана”.
Још једна заблуда на коју нас упућује проф. Симоновић јесте да замућење воде до кога долази приликом изградње мини-хидроелектрана може да угрози поједине врсте риба.
Предраг Симоновић (ИБИСС)
„То је нетачно, јер се милионима година пастрмкама и другим врстама риба мути вода, а оне преживљавају. Заправо, оно што ће их дотући ‒ тако што ће најпре смањити њихову популацију, а затим их и искоренити ‒ јесте убацивање воде у цеви и остављање сувих корита. Поготово је то опасно током ниског водостаја планинских река. Тада би миграторне пастрмке можда и ишле у рибље стазе ради одласка у плодишта на рекама, а то не могу због захватања велике количине воде за хидроелектрану, што речно дно оставља полусувим или сувим”, каже проф. Симоновић.
Проблем је и у томе што миграторне рибе не добијају у право време хидраулични сигнал да уђу у рибљу стазу, а исто се догађа и са рибљом млађи. Позитивне примере градње мини-хидроелектрана проф. Симоновић види једино у некадашњим воденицама и примеру Словачке са добро направљеним рибљим стазама.
„Са деривационим мини-хидроелектранама рибе немају довољно воде за своје основне животне потребе. Ти организми, иначе, живе у таквим стаништима да биолошки оптимум имају свега пет одсто времена годишње. Кад има мало више воде, оне се измресте, кад има мало бољег транспорта седимента оне се, опет, измресте ту где им за мрест одговора. Али не може се стално живети на биолошком минимуму. То онда води у изумирање.”
С обзиром на то да су пастрмке заштићена врста, по проф. Симоновићу, требало би одбијати захтеве за изградњу мини-хидроелектрана док не буде касно.
„Стара планина је егзактан пример штета које се наносе екосистемима изградњом деривационих мини-хидроелектрана јер су радови и активности који се тамо одвијају изузетно разорни. Делови водотока остају суви, што искључује на тим местима живот било каквих водених организама”, каже проф. Симоновић.
Поточна пастрмка (Википедија)
Угрожене су и заштићене врсте инсеката, нпр. мајске муве или једнодневке, разне врсте жаба, репати водоземци, а поготово аутохтоне врсте пастрмки које имају значај не само за Србију и Балкан већ и за европски и светски биодиверзитет. И друге реке у Србији, попут Власине, поседују јединствен хаплотип пастрмке у свету, а ми смо ову реку скоро уништили изградњом мини-хидроелектрана.
Бесмислене дозволе
„Просто је невероватно да од 2006, када се знало колико је специфичан пастрмски фонд Србије, Завод за заштиту природе приликом давања мишљења није имао у виду заштићене и строго заштићене врсте на рекама где су планиране мини-хидроелектране. Исто тако, свој део одговорности имају и државни органи надлежни за грађевинске дозволе, општине, одређена министарства, стручни државни органи, па и стручна јавност која је ћутала”, закључује проф. Симоновић.
Саможиво понашање
Понашамо се крајње саможиво и једнострано уништавамо сами себи развојне шансе за будућност, сматра проф. Симоновић. Јер, уколико се једног дана отвори могућност да људи на Старој планини, али и у другим деловима Србије, кроз сточарство и друге видове пољопривреде обезбеде храну и смештај за туристе, ми бисмо могли да задржимо становништво на селу. Ти крајеви би имали шта да понуде: чисту средину, рекреативно-туристичке садржаје, домаћу храну, лепоту предела. Уз добро газдовање рекама негде би био могућ и риболов, који би такође привлачио госте.
(Извор РТС)
