Neobičan podni mozaik u Mičelovom institutu za fundamentalnu fiziku i astronomiju u Teksasu posvećen je rano preminulom velikom srpskom naučniku Marku Vukobratu Jariću.
Početkom 2010. godine otvorena je velelepna zgrada Odseka za fiziku Teksaškog A&M univerziteta u Koledž Stejšnu, malenom gradu u srcu Teksasa, a centru ogromnog Teksas A&M univerzitetskog sistema. Zgrada ima dva spojena dela – uži i viši, u kome je smešten „Mičelov institut za fundamentalnu fiziku i astronomiju”, i niži a širi deo, u kome je udomljen sam Odsek za fiziku.
Čini se da mozaik na svakom
mestu izgleda isto, ali to nije
tako. Ne ponavlja se u nedogled.
Ceo kompleks predstavlja izuzetnu arhitektonsku celinu. Zgrada Instituta je lepa sedmospratnica u obliku šupljeg cilindra, otvorenog od hola do svetlarnika. Prvih pet spratova imaju kružne balkone iznutra, koji gledaju na hol, dok sve kancelarije gledaju spolja na kampus i okolinu. Poslednja dva sprata su ogromni stakleni svetlarnik. Sve je prostrano i puno sunca, koga ima napretek u tom delu Teksasa.
Od tavanice svetlarnika do poda hola, celom visinom, zategnuta je tanka čelična sajla sa masivnom uglancanom mesinganom kuglom na kraju: veliko Fukoovo klatno. Celoga dana ono izvodi svoj lagani ples, klateći se tamo-amo i lagano ukrug, prateći dnevno obrtanje Zemlje, a sve u skladu sa drevnim zakonima fizike.
U stvari, ravan njihanja klatna ne menja se u vremenu, već se Zemlja ispod klatna lagano okreće. Tako je Leon Fuko 1851. godine na očigledan način predočio ljudima obrtanje Zemlje. Donji deo klatna zaštićen je od znatiželje posetilaca i dece visokom staklenom ogradom u obliku kruga prečnika nekoliko metara, u okviru koje je izdignuti kružni stepenik.
Gore na stepeniku ugrađena je kružna crvena svetiljka koja, kao kometa, prati njihanje klatna od jedne do druge strane stepenika. Sve je mirno i tiho, kako dolikuje jednom svetskom centru za fundamentalna istraživanja.
Međutim, najzanimljiviji deo hola je pod – ceo u obliku mozaika od mermernih pločica sa staklenim iskricama kao zvezdicama. Izgleda kao da svetlucajuće pločice mozaika, u dve nijanse sive, ponavljaju istu periodičnu šaru – međutim to oči varaju posmatrača.
Ceo mozaik predstavlja jedno veliko kvaziperiodično Penrozovo pločanje – u čast engleskog matematičara Rodžera Penroza – koje se u dve dimenzije nikada ne ponavlja. Dakle, čini se da mozaik na svakom mestu izgleda isto, ali to nije tako. Ne ponavlja se u nedogled, a opet perfektno ukrojen, bez ikakvih umetaka, pokriva celu ravan sa samo dve vrste pločica. Na zidu je spomen ploča, na kojoj piše:
„Ovaj mozaik posvećen je uspomeni na Marka Jarića (1952-1997), profesora na Odseku za fiziku Teksaškog A&M univerziteta, koji je uradio pionirska istraživanja na kvazikristalima, trodimenzionalnim atomskim realizacijama ovakvih neperiodičnih pločanja”.