Астрономи су помоћу моћног телескопа Atacama Large Millimeter Array (ALMA) у орбити планете која кружи око далеке звезде пронашли нешто занимљиво. Наиме, открили су облак крхотина који вероватно с планетом дели исту орбиту, а могао би представљати: а) градивне блокове нове планете или б) остатке већ формиране планете који је доживела катастрофу. Ако се овај налаз потврди, то ће бити најјачи доказ до сада да две егзопланете могу делити исту орбиту. Орбита планете је путања по којој се она креће око матичне звезде. „Пре две деценије теоретски је предвиђено да би парови планета сличне масе могли делити исту орбиту око звезде, да постоје такозване тројанске или коорбитални планете. Први пут смо пронашли доказе који иду у прилог тој хипотези”, рекла је астрофизичарка Олга Балсалобре-Руза из Центра за астробиологију у Мадриду у Шпанији, а преноси ESO.
Тројанци су планетоиди или природни сателити, стеновита тела која деле путању с планетом или неким већим сателитом. Замислите да Земља није сама на својем путу око Сунца и да иза ње, на истој путањи, следи планета величине Марса. Обе планете би тада имала сличне временске услове (ако се поређају и друге претпоставке) година би им трајала једнако дуго. Зашто се не сударе? Врло једноставно, то што тројанци деле исту орбиту, не значе да је она нестабилна. Свемирска тела путују један иза другога по устаљеној путањи као воз иза воза.
Заправо, тројанци су уобичајени у нашем Сунчевом систему, а најпознатији пример су астероиди Јупитера – више од 12.000 стеновитих тела који дијеле исту орбиту око Сунца као гасовити див. Астрономи су предвидели да би тројанци, посебно тројанске планете, могли постојати и око других звезда, но до сада није било пуно доказа за ту претпоставку. „Егзотројанци (тројанске планете ван Сунчевог система) досад су биле попут једнорога: Теоретски је могуће да постоје, али их нико никада није видео”, казао је астрофизичар Хорхе Лиљо-Бокс из Центра за астробиологију.
Сада су истраживачи детаљно анализирали досадашња посматрања и у систему PDS 70 можда уочили „астрономског једнорога”. Од раније је познато да око ове младе звезде круже две дивовске планете налик Јупитеру – PDS 70b и PDS 70c. Уочили су облак крхотина у орбити PDS 70b, и то на месту где се обично налазе тројанци. Наиме, тројанска тела заузимају такозване Лагранжове зоне, подручја у којима комбинована гравитациона сила звезде и планете може заробити материјал. У два подручја су детектовали слаб сигнал који указује на то да би се тамо могао налазити облак крхотина масе два пута веће од нашег Месеца. Астртономи сматрају да би овај облак могао бити постојећа планета или она у настајању. „Ко би могао замислити два света са истим трајањем године и сличним условима? Наш рад је први доказ да би овакав свет могао постојати. Можемо замислити да планета дели орбиту с хиљадама астероида, као у случају Јупитера, али је невероватно да је могу делити две планете”, закључила је Балсалобре-Руза. Истраживање Tentative co-orbital submillimeter emission within the Lagrangian region L5 of the protoplanet PDS 70 b објављено је у часопису Astronomy & Astrophysics.
(Индекс)
