УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

ПОХВАЛА ДИРЕРУ

Јавор Рашајски

За Јавора Рашајског може рећи да полази од великог узора, од Албрехта Дирера, не толико учећи од њега колико настојећи да се одмери према његовом раду а то је већ виши ниво стварања.

Графизам је дефинисан
својом функцијом
Ратомир Кулић

Постоји мишљење у методологији да уопште није важно упознати неку науку хронолошки или одређеним редом – уколико се помно истражи поједина област, пре или касније круг знања ће се затворити, истраживач ће обухватити битно. Такав је и смисао цртања, цртеж је истовремено анализа и синтеза, пројекција и духовно оружје, а цртање је пут. Другачије речено, шта год да читаш, проучаваш или црташ, увек стижеш до себе.

Поезија и цртеж су начини освајања или разоткривања унутрашњег замка, катедрале душе. Зато нема правог колективног цртања, оно је дубоко лични чин, печат и знак узрокован унутрашњим разлозима попут љубави.

Цртачи кажу да треба разликовати цртеж од цртања. Постоје векови цртежа као материјалног добра, музејско-галеријског и историјско-уметничког артефакта, али не и цртања. Цртеж је материјални траг, не само ликовни израз, последица унутрашњих процеса, а цртање је као крвоток, дубоко лично условљено, појединачни психолошки процес, осећајност и саосећајност, нема временску и материјалну димензију, као што је нема ни биће. Поезија и цртеж су начини освајања или разоткривања унутрашњег замка, катедрале душе. Зато нема правог колективног цртања, оно је дубоко лични чин, печат и знак узрокован унутрашњим разлозима попут љубави.

Када надреалисти групно учествују у цртачкој игри, експерименталном цртежу названом „изузетни леш” (cadavre exquis) или у сучељавању два мајстора на једном цртежу (Леонид Шејка и Владан Радовановић су започели исти цртеж са два супротна краја папира) као на шах табли, увек постоји граница, омеђена територија, замак душе из кога се одапињу линије-стреле. Цртање је стога несагледив ментални процес а цртеж његов траг, мапа лавиринта или непознате територије, водич у дивљој земљи званој уметност, откривање и прелажење одређене области.


Јавор Рашајски (својеручно)

Јавор Рашајски (Вршац, 1946) је у том смислу цртач који црта цртеж (може се цртати и оно што у ликовном смислу није цртеж), битан му је такав уметнички израз као довршеност, путовање и домаштавање, авантура у простору и времену. За њега је цртеж више од уобичајене скице или студије, уосећавање (нем. Einfühlung), експеримент са собом и историјом, дакле и ментални процес. Радован Хиршл, уметник из његове генерације, генијално је насловио аутопоетички текст „Шара шару шаром шара”. Цртеж је и за Рашајског магија, крајњи чин завођења, а цртање је неистражени, недослућени процес. Рашајски управо у процесуалности проналази смисао цртања, свој општи начин рада, враћа се неким старим радовима, доцртава их и ликовно редефинише.

Треба остати усправан и часно истрајати пред загонетном белином папира, подлоге као tabula rasa уметности, решити тајну формата, композиције, избора материјала и алатки. Изгледа да цртач њима тежи нагонски, свим бићем. Неко се бори сабљом, други флоретом а Рашајски је изабрао бодеж, ланцету, хируршки нож, са којим опсесивно и ритуално урезује своје црне линије на белину папира, пушта крв звану туш, гравира и тетовира површину, узима јој меру и истерује душу на површину. Цртање је, како Драган Јовановић Данилов мисли о уметности „поособљеност” па и размишљање о цртежу које неминовно постаје личносно и поетичко.

Пуно и празно, бело и црно, светлост и сенка – то је дисање цртежа, екстреми топлог и хладног између којих се цртач креће, начин да се досегне неко унутрашње стање, лепота или ружноћа живог уз присуство свести о смрти.

Траје тај Рашајски пред утопијом белог као лептир пред свећом, сагорео је на сваком цртежу, али и узрастао поново у следећем. Он је мајсторски цртач, последњи велики српски следбеник моћне северњачке, диреровске школе цртања, која овде има многе поклонике. Као мачевалац или хирург зна да одвоји црно од белог, ноћ од дана, добро од зла, живот од смрти – у само једном потезу линије – и зна када треба стати, одустати од цртања. Мијамото Мусаши, највећи самурај у јапанској историји, каже у свом учењу „Књига пет кругова” да борац мора знати када да одустане и повуче се. Његовим савременицима било је несхватљиво да он не одговара на поједине увреде и не упушта се у двобој, али из перспективе мајстора је разумљиво – уколико нема прилике да се усаврши вештина – чему борба? У том смислу цртач и професор Драган Лубарда је цртачима дао и право на грешку.

Рашајски зна када треба прекинути линију, одустати од даљег цртања, од анализе, завршити цртеж недореченим тачкицама. Цртеж је изазов, као партија шаха, у његово решавање цртач улаже различите стратегије и напоре. За овог Вршчанина је као и за Мусашија (који је био и изванредан цртач) кључна празнина колико и форма, а празно није у цртежу као на акварелу само позадинско поље, белина или (не)обојеност подлоге, већ мистично полазиште, нулти степен стварања, предмет промишљања и врста уточишта. Пуно и празно, бело и црно, светлост и сенка – то је дисање цртежа, екстреми топлог и хладног између којих се цртач креће, начин да се досегне неко унутрашње стање, лепота или ружноћа живог уз присуство свести о смрти. Опрезан као ратник, цртач никада не дозвољава да га цртеж насуче на спруд кича, анегдотизма или антиуметности. Не доживљава цртачки бродолом и деценијама црта јер зна шта је цртеж, траје из дела у дело. Радије кажемо траје, него усавршава се или напредује јер се цртање не може научити, једном освојено мајсторство треба само неговати, како Урош Тошковић каже бдети над „нежним унутрашњим биљкама”.

Пронашао је компас за путовање по црнилу, досежући далеку обалу светлости. Компас му је мали инструмент за који је Салвадор Дали рекао да би га једино понео на пусто острво – а то је око, изоштрено и избрушено на дијамантским тоцилима филигрански прецизног цртежа.

Рашајски се као и сви прави цртачи уопште не мења а и зашто и ка чему померати једном освојену философију, овладану вештину, зашто изневерити пронађену дубину. Цртеж је израз крајности, тоталног и надвременог, циљ је не нарушити јединство, савез подлоге и руке, цртежа и цртача. Реч је о целовитом ствараоцу, умном у ликовном смислу, снажном у изразу, припаднику расе која изумире. Драган Лубарда, теолог цртежа, каже да је Микеланђело забио себи једну стрелу у главу а она се зове Фидија. Тако се и за Рашајског може рећи да полази од великог узора, од Албрехта Дирера, не толико учећи од њега колико настојећи да се одмери према његовом раду а то је већ виши ниво стварања. Дирер, путовођа по рају и паклу уметности, умео је да замађија линију па су неки западни теоретичари помишљали да српска реч цртеж потиче од руске речи „черт” (враг, ђаво), али Драган Лубарда то одбацује, тврдећи да је природа цртежа светлосна. Црнило линије, графизам туша и пера или засенченост оловке, видови су отискивања у духовну пустоловину, психонаутичког путовања у заумни простор. Рашајски суверено броди тим црним морем туша помоћу белине својих једара цртачке честитости, ликовног поштења, упуштајући се у решавање не малих формата.

Пронашао је компас за путовање по црнилу, досежући далеку обалу светлости. Компас му је мали инструмент за који је Салвадор Дали рекао да би га једино понео на пусто острво – а то је око, изоштрено и избрушено на дијамантским тоцилима филигрански прецизног цртежа. Устао је тај Рашајски у одбрану цртежа када на такав начин више нико и не помишља, не само у Војводини, он је вероватно једини на том простору који заиста црта. Радећи и на форматима који су већи од уобичајених за потребе минуциозног, детаљистичког, студиозног цртежа, уводећи нове, чврсте подлоге од вештачких материјала уместо хартије, разлистао је своје цртачке мапе у више праваца (како сам каже „Од једног цртежа могу да направим десет”).

Јавор Рашајски се потпуно удаљио од просечног поимања цртежа које је у постмодерни досегло ниво баналности и упутио према цртежу као философији, цртању као ритуалу и спиритуалу. Он је сада и овде врли учитељ као некада стари мајстори, ка њему се окреће лице Мнемосине. Зато они који знају шта је уметност цртања пажљиво ослушкују шта им поручују радови овог мајстора.

Дејан Ђорић

(Изложба цртежа Јавора Рашајског у Галерији РТС траје до 25. октобра)

О аутору

Stanko

Оставите коментар