Да ли је у питању појава једног оригиналног (моногенеза) који се ширио миграцијом или се у приближном периоду развило више језика (полигенеза) те долазило до међусобних утицаја (конвергенција); то није могуће установити.
Академик Рајко Игић
Процењено је да у свету постоји између 5.000 и 6.000 језика. Ту спада и 310 изумрлих језика, а додаје се 75 знаковних (Sign language) језика. Информације о броју говорника већине језика такође су непоуздане јер често су називи дијалеката, језика или језичке групе конфузни. Поготово је број говорника већине језика само приближан. При пописима становништва, често се мања пажња посвети језику, јер чак и на питање „Kоји ти је матерњи језик?” у мултијезичкој средини одговори су непоуздани.
Kоји су разлози довели до великог броја језика у свету и када су људи почели да говоре, питања су која интересују сваког, не само лингвисте. Људи су се вековима питали који је језик најстарији. Тек је модерна наука, укључујући биологију, физиологију, неурологију, антропологију, психологију и лингвистику, указала на развој говора, тј. како је настао Homo loquens. Неки су хоминиди, око 200.000 година пре нове ере, имали развијен вокални тракт, сличан оном који и ми данас имамо, али им није био развијен централни нервни систем који омогућава говор. Они су махом невокално комуницирали.
Сматра се да је језик настао у периоду између 50.000 и 30.000 година пре нове ере. Физиолошки гледано, развојем органа говора (ларингс, фаринкс и део уста), човек је изгубио лакоћу дисања, сисања и гутања у односу на неке животиње, нпр. мајмуна, зато нам некада храна може зачепити дисајни пут, а то се мајмуну никада не деси. И пре развоја говора, обављала се невокална комуникација, али је говор олакшао пренос разних вештина, уступање података наредној генерацији и развоју културе. Да ли је у питању појава једног оригиналног језика (моногенеза) који се ширио миграцијом или се у приближном периоду развило више језика (полигенеза) те долазило до међусобних утицаја (конвергенција); то није могуће установити.
Kрајем 18. века научници су сврставали светске језике и показало се да нпр. француски, шпански, италијански и други романски језици воде порекло од латинског, а касније је установљено да је постојао протоиндоевропски језик. И друге језичке групе користиле су сличан лингвистички поступак. Поред тога, језици временом доживљавају конверзију и диверзију. Отуда сврставање језика у језичке фамилије није увек стабилно. Данас су лингвистичке промене у свету много брже и неизвесније јер различите социјалне групе другачије гледају на те измене. Тако се некада два језика постепено приближавају или удаљавају, а сличност се приписује заједничком пореклу или позајмљивању.
Најгушћа концентрација језика на свету налази се између Црног и Kаспијског мора. На том простору, Kавказ, већем од бивше Југославије, постоји 40 језика. Јужнословенски језици (бугарски, македонски, српско/хрватски, словеначки) и њихове варијанте (босански/ бошњачки, црногорски) припадају групи словенских језика која је укључена у индоевропске језике. Ево примера који указује на сличност тих језика: Оче наш, што си на небото (македонски); Оче наш, који си на небу/небесима (српско/хрватски); Отче наш, којото си на небеста (бугарски); Оче наш, ки си на небесих (словеначки).
Многи путници који одлазе у стране земље уверили су се шта значи језичка баријера. Такве проблеме сусреће туризам, економска размена, истраживања, културна и социјална интеракција и друге активности. Често се о тим баријерама помињу Брисел и седиште Уједињених нација, тј. ангажовање огромног броја преводилаца и тумача. Данас се настоји да се смањи број језика у светским институцијама, али то изазива отпор оних чији се језик мимоилази. Употреба компјутера је од осамдесетих година прошлог века значајно допринела изучавању језика, укључујући машинско превођење и анализу говорног или писаног текста. Развој „интелигентних програма” води ка бољој синтакси и семантици.
Kидању језичких баријера доприноси употреба језика који се користе као lingua franca. Тако је у средњем веку коришћен латински језик, француски – у дипломатији од 17. до 20. века, руски је језик источне Европе, а шпански јужне и централне Америке. Данас је енглески главни светски језик који кида језичке баријере.
Политички, економски, војни и религиозни фактори доприносе ширењу језика. Није познато до када ће енглески језик држати садашњу улогу у свету. Пре сто година се претпостављало да се говорници тог језика, након једног века, у Енглеској и Америци, неће моћи споразумевати. То се није догодило јер је предвиђање било погрешно. Снажан развој светских језика нужно води ерозији малих и прети уништавању идентитета нација. Зато мале земље, сматрају светски лингвисти, треба да спречавају иступе екстремних група које воде присилном комадању језика. Ако се мали народи придржавају тог упутства, дуже ће се одржати, а свој ће језик развијати с нужним разменама са својом околином. Тај поступак води постепеној језичкој интеграцији, а не дезинтеграцији.
