Све док постоје невине жртве као што је бакица Румена у Пећи и док та жртва може бити путоказ за оно на шта не смемо никада пристати, можемо знати шта је „људска дужност најсветија”. Кад тај и такав путоказ изгубимо из вида, бићемо мање или више сви у стању наркозе и некрозе, зомби генерације орвеловске и хакслијевске визије, које неће имати свест о стању у коме се налазе.
Проф. др Бошко И. Бојовић
Рећи људима истину коју не желе
да чују највећи је израз људске слободе
Џорџ Орвел
Румена, бакица са својих 90 година, последња Српкиња која упркос свагдашњем терору живи у Пећи, предмет је иживљавања шиптарске руље или деликвенције, своди се на исто, јер нема ко би могао да заштити ову професорку у пензији. Симбол сурове бруталности према мањинском становништву у НАТО протекторату и полигону ЕУ логистике лажне савести и огољеног цинизма.
Симбол свакидашњице преосталих Срба на Косову и Метохији, гетоизираних жртава систематског терора етничког чишћења у служби интереса најмоћнијег војног савеза у историји. Савеза чији годишњи буџет премашује хиљаде милијарди долара, буџет који би могао искоренити глад и болести, растуће неједнакости и спасити планету пута без повратка у који је води најбољи од свих светова, охоли модел предаторског друштва који се насиљем намеће остатцима света путем асиметричних ратова и масовних злочина за које нема суда ни медија, емпатије и заштите људских права.
Модел друштва чија се мека моћ заснива на вредностима као маском за меркантилне и стратешке интересе, модел који полугом наметања кривице правном ингеренцијом и медијском хајком каквих би се застидели Едвард Барнејс и Јозеф Гебелс, правдају асиметричне ратове и масовне злочине, док „хуманитарном” реториком бестидно шминкају цинизам до тада непознат у тоталитарном терору према сопственој јавности и страним земљама погаженог суверенитета.
Бака Румена је тако симбол уцењене, понижене поносне Србије чијом се грудом врши изнуда за приступ клубу који посрће под хипотекама које све више наликују на оне које су довеле до такозваног западног Балкана. Путем добрих услуга ЕУ као логистичке базе за даље освајање евроазијског, што значи планетарног средишта моћи и неопозиве глобалне доминације.
Улога дежурног кривца незаменљиви је инструмент остварења тога циља доминације лажне савести и реал политике системске редукције суверенитета, државног и људског потчињавања сваке могућности отпора и достојанства.
Модел дежурне кривице био је до те мере успешан у Брозославији да је морао бити примењен и од самозване међународне заједнице. Докле год тај модел буде примењиван према било коме, свет мора ићи силазном путањом Новог светског беспоретка који растућим противуречностима води човечанство ка ратном вихору без преседана, економском колапсу и необузданој инфлацији, општој катаклизми биосфере, све већем хаосу, сумраку цивилизације, симулакруму демократских установа и суспензији људских права све глобалнијих размера.
Стигматизација и дискриминација једног народа је најкраћи пут ка терору тоталитаризма на глобалном плану. „Коначно решење” које је путем геноцида било примењено некад на један народ, било је увод у растући број коначних решења, све док монструозност нацизма није била обуздана, ако не побеђена, да у облику меке моћи расте квасац његовог рецидива. Маг манипулације јавним мнењем путем злоупотребе емоција, легитимних људских аспирација, а и општепознатих људских слабости, Едвард Барнејс, отворено најављује доминацију анонимних свемоћних елита на терет пасивизације маса анестетизованих масмедијском и потрошачком наркозом.
Све док постоје невине жртве као што је бака Румена и док та жртва може бити путоказ за оно на шта не смемо никада пристати, можемо знати шта је „људска дужност најсветија”. Кад тај и такав путоказ изгубимо из вида, бићемо мање или више сви у стању наркозе и некрозе, зомби генерације орвеловске и хакслијевске визије, које неће имати свест о стању у коме се налазе.
E. Barneys, Propaganda; New York, 1927.
Б. Бојовић, Косово и Метохија – етничко насиље у служби великих хегемона, Паидеиа, Београд 2016.
Б. Бојовић, ХИБРИС или Доминација лажне савести, Europeian Center of Peace and Development, Belgrade 2017.
