POSTUDŽBENIČKI TALAS

Računarska tehnika i telekomunikacije su uradile svoje, dale su mogućnost. Pravne nauke su stvorile Creative Commons licence, javno su dostupne. Pružena tehnička mogućnost i razrađen pravni okvir se već sada koriste, nisu stvar budućnosti. Društvo treba da odluči hoće li ove mogućnosti da primeni u obrazovanju.

Nikola Burbakić

Sprega računarske tehnike i telekomunikacija je napravila revoluciju nalik na industrijsku. Ta revolucija je informatička. Ona je drastično povećala sposobnosti čovečanstva da razmenjuje i obrađuje informacije.

Prvi način za prenos informacija kroz prostor i kroz vreme bila je knjiga. Misli Euklida iz Aleksandrije su prenosili „Elementi” koji su bili osnovni udžbenik geometrije tokom 2.200 godina. Knjiga je formu menjala, ali je suština donedavno bila ista: to je bio materijalni objekat koji je sadržao pismom kodirane reči, govor, a neke knjige su imale i slike.

Materijalno i nematerijalno

Razvoj računarske tehnike je kroz svaku primenu računara davao argumente Platonu u razdvajanju materijalnog i nematerijalnog. Prilično rano je postalo jasno da je primenom računara moguće razdvojiti sadržaj knjige od materijalnog nosioca u formi uvezanih listova papira. Kada iz daljine pogledate rokovnik, mislite da je to knjiga. Kada ga otvorite, vidite da nije, da nema sadržaja. Kada na računaru vidite fajl, znate da su to neke informacije. Da li sadrže program, sliku ili knjigu videćete kada otvorite fajl i vidite koju informaciju vam pruža. Knjiga je informacija, slika je informacija, program je informacija. Računari su sve ove informacije sveli na niz binarnih cifara, na istu formu.

I šta je danas knjiga? Uvezani listovi papira ili sadržaj fajla? I jedna i druga forma mogu da sadrže istu informaciju. Davne 1971. godine nastao je „Projekt Gutenberg” sa idejom da se knjige za koje je istekao kopirajt digitalizuju i učine javno dostupnim korisnicima računara. Uticaj te ideje u vreme njenog nastanka nije mogao biti veliki. Računara je bilo malo, a jako retko su bili međusobno povezani. Tehnički razvoj je vremenom dao punu podršku idejama „Projekta Gutenberg”: danas je svaki pametni telefon (smartphone) računar koji ima mogućnost komunikacije. Računara ima mnogo, a skoro svi su povezani na internet. Sada Euklidove „Elemente” na http://www.gutenberg.org/ebooks/21076 može da čita svaki korisnik pametnog telefona. Knjige su postale informacija bez trajnog materijalnog nosioca. To je sadržaj memorije koji se može i menjati i brisati. U memoriji je čas knjiga, čas slika, čas film, čas muzika, čas program. A fajl se može i kopirati, lako.

Svojina

Jedna od osnovnih operacija koju računari mogu da izvedu jeste kopiranje fajla. Kada je knjiga postala fajl, ova promena je ugrozila poslovne modele industrije knjiga. Isto se dogodilo sa industrijom filmova, industrijom muzike, industrijom svega što se može svesti na informaciju. Za umnožavanje knjiga je nekada bilo potrebno posedovati štampariju, zaposliti grafičke radnike, organizovati distribuciju i prodaju. Umnožavanje informacija se svelo na jednu komandu operativnog sistema, na kopiranje fajla. To može da uradi svako ko ima računar. Da bi dugo utemeljeni poslovni modeli opstali, valjalo je računarima ukinuti mogućnost slobodnog kopiranja fajlova i razmene kopija. To je moguće izvesti samo uz primenu tehnika za ograničavanje osnovnih mogućnosti računara i/ili velikog ugrožavanja privatnosti njihovih vlasnika kroz stalno praćenje korišćenja računara koje poseduju.

Ogroman broj korisnika računara je postalo potrebno kontrolisati da li neovlašćeno kopiraju neki sadržaj, neke informacije. Komanda za kopiranje je za neke fajlove legalna, za neke nije. Naglo je počeo da se koristi termin „autorska prava”. Poslovni modeli zasnovani na materijalnom nosiocu informacije su ugroženi kada je informacija dobila univerzalni materijalni nosilac: memoriju računara.

Platon opet unosi podele

Računari su, opet u Platonovom duhu, razdvojili i pojam autorskih prava. Jedan deo tog pojma su moralna prava autorstva. U tom delu, autor koji je neko delo napravio želi da se zna da je on autor tog dela. Drugi deo tog pojma su materijalne posledice koje iz autorskih prava proističu i koja se štite kroz pravo kopiranja, kopirajt.

Platon (Wikipedia)

Ljudi koji krše autorska prava retko se upuštaju u ilegalnu aktivnost da bi na knjigu stavili svoje ime umesto imena originalnog autora, mada ima i takvih primera. Motiv za kršenje su skoro uvek materijalne posledice prava koje proističu iz autorstva. A ta prava su autori najčešće preneli na izdavače u zamenu za deo profita koji se najčešće svodi na skromnu dopunu kućnog budžeta.

Zbog materijalnih posledica prava autorstva, prenetih na izdavače, izdavači su naglo počeli da brinu za autore. Čije ime stoji kod naslova knjige, izdavačima je najčešće svejedno, izuzetak su marketinški vredni autori. Autorima nije svejedno: delo je njihovo.

Posledice nove tehnologije

Računari su napravili još jednu malu revoluciju: stono izdavaštvo (desktop publishing). Nekada su postojale daktilografkinje, postojali su i slovoslagači. S pojavom stonih računara, postalo je jednostavnije da sami autori ukucaju tekst. Danas su skoro svi autori osim jezičke pismenosti i računarski opismenjeni. Nestale su daktilografkinje i slovoslagači. Tiho su se prekvalifikovali jer nisu imali izbora, nisu imali uticaja.

Izdavačima su ostali autori i štamparije da ih organizuju. I to štamparije samo ako neko želi da ima knjigu i u papirnoj formi. A uvek će neko to želeti, knjige su lepe. Autori danas mogu i da zaobiđu izdavače, da budu sami sebi izdavači. Postoji i niz novih medija, niz novih izdavača i niz novih poslovnih modela koje izdavači koriste, a svi oni mogu da prenesu informaciju. Ipak, moćni izdavači su otporniji na evoluciju od drugih. Uspešnije se bore protiv promena sredine.

Autorima su računari omogućili da ono što žele kažu, napišu, uobliče i pošalju prijateljima i poznanicima. Mogu da odu i korak dalje, da svoje delo podele s celim svetom. Mnogo je načina za to, od toga da autor vlastito delo objavi na svom sajtu, do toga da ga postavi na neki javni repozitorijum. Na primer, Zenodo (https://zenodo.org/) omogućava autorima da za svoje delo dobiju i DOI (Digital Object Identifier) besplatno. Besplatna memorija, besplatan protok, besplatan DOI, servis je javno dostupan.

Zenodo je izdavač, javnim fondovima podržan. Objaviti kod tog izdavača autora ne košta ništa, ali mu ni ne donosi zaradu. Ipak, autorima je data mogućnost da njihovo delo dođe do čitalaca. Ima još takvih izdavača, a ima i dosta autora koji ih koriste. Među inovativnim izdavačima je i ArXiv, ali i YouTube je izdavač, uz to uticajan.

ArXiv (Wikipedia)

Autori, motivi i prava

Navedene mogućnosti nam opet vraćaju Platona, podelu na materijalno i na ono što nije materijalno, ovaj put u motive autora. Autori često kažu da im je jedini motiv da dopru do čitalaca. Danas to mogu. Napišu što imaju, objave na internetu, dostupno je. Ako autori žele to, onda problema nema, nema prepreke poput klasičnog izdavača koji možda neće da im objavi delo.

Ako žele da zarade, onda je to drugi slučaj. Iako je i to moguće bez klasičnog izdavača, zgodno je imati marketinšku, komercijalnu i pravnu podršku nekog izdavača, posebno ako je delo udžbenik. Šta je cilj autora: da dopru do čitalaca, da zarade, ili oboje? Svaki autor mora da donese odluku i svaka je legitimna: delo je njegovo. Samo su sada motivi razdvojeni, omogućili su računari da se to vidi.

Gde ja stadoh, ti ćeš poći

Autor je uživalac prava koja proističu iz njegovog dela, a po Bernskoj konvenciji iz 1886. godine autor dobija prava automatski, bez formalnog registrovanja. Ugovorom ili licencom neka prava može da prenese na druge. Ovakav pravni okvir se odnosi i na softver, a softver je specifičan proizvod: može da se dograđuje. Zato je u sklopu želje za razvoj slobodnog softvera izmišljena tehnika nazvana kopileft (copyleft) po kojoj su korisnicima preneta mnoga prava, ali ako korisnik modifikuje program i odluči da ga publikuje mora da ga izda pod licencom koja ista prava daje korisnicima modifikovanog programa kao i licenca originalnog programa od koga je počeo.

(Wikipedia)

Kako je digitalna tehnologija omogućila kombinovanje i modifikaciju i drugih dela, ne samo programa, ideologija slobodnog softvera je generalizovana i prilagođena kroz Creative Commons licence na druge oblasti stvaralaštva. Tako, na primer, licenca CCBY-SA (Creative Commons Attribution-ShareAlike) dopušta i komercijalnu upotrebu dela: ako ste izdali digitalnu knjigu pod tom licencom ko god želi može da je štampa i prodaje. Legalno je čak i modifikovati knjigu, pri čemu delovi nove knjige koji su preuzeti iz originalnog dela ostaju autorstvo originalnog autora.

Ako je, na primer, neko napisao bukvar i izdao ga pod CC BY-SA licencom, taj bukvar može da štampa ko god hoće i da ga prodaje. Ovo je neka vrsta slobodnog tržišta, odnosi se na štampanje. Ako razvoj jezika ukaže da u jezik treba uvesti još neko slovo, onda neki novi autor to može da uradi legalno, da unapredi delo svog prethodnika. I Euklidovi „Elementi” su ukrašeni ilustracijama u boji, uradio je to Oliver Birn 1847. godine. Zbog SA oznake u licenci, novi dopunjeni bukvar bi morao da bude izdat pod istom licencom. Autori imaju moralno pravo autorstva, materijalnog dela su se izborom ove licence odrekli. Novi bukvar bi i dalje mogao da štampa i da prodaje bilo ko. Da li je ovo liberalizacija tržišta? Za štamparije jeste.

Primene u obrazovanju

Kakve veze revolucija u tehnologiji izdavaštva, koja je suštinski ukinula skoro sve profesije osim autora, ima u obrazovanju? Značajnu ulogu u obrazovanju su od njegovog nastanka imali udžbenici. Euklidovi „Elementi” bili su značajan udžbenik bar 2.200 godina. Prešli su put od rolne papirusa do bojenim crtežima Olivera Birna dopunjene digitalne verzije na https://www.math.uci.edu/~ndonalds/Elements-I-VI.pdf. Delo je prevedeno, dograđeno i digitalizovano, ali je Euklid ostao osnovni autor, moralno pravo autorstva je ostalo njegovo.

Za razliku od kopirajta, moralno pravo autorstva ne ističe. Ono pripada Platonovom svetu ideja. Osnovno obrazovanje je obavezno, a obrazovna delatnost je od javnog interesa. Država gradi škole, oprema ih, održava, snosi troškove za struju, vodu i grejanje. Država donosi nastavne planove i programe. Država plaća armiju nastavnika da drže nastavu.

I u svim tim troškovima nema prostora za materijalni deo prava autorstva za udžbenike? Koliko su skupi autori? Čak i na otvorenom tržištu autora? Da li država može da obezbedi sadržaj udžbenika dostupan u digitalnoj formi na sajtu Ministarstva, a da samo štampanje prepusti slobodnom tržištu, pa ko ponudi najbolje uslove ostvariće uspeh? Naravno, ni državu niko ne sprečava da organizuje štampanje. Ovo je slobodno tržište za štamparije.

Ako je opisani model monopol na sadržaj udžbenika, onda može da se dopusti i da bilo ko napiše udžbenik koji bi po odobravanju u skladu s jasnim kriterijumima u javnom postupku u digitalnoj formi bio dostupan besplatno na sajtu Ministarstva, a autor i/ili izdavač bi zadržao ekskluzivno pravo štampanja? Ima li i drugih načina koji bi omogućili drugim autorima da ponude bolji sadržaj udžbenika? Možda da se raspiše javni konkurs za autore udžbenika sa unapred ponuđenim honorarom u vidu jednokratne isplate, nezavisne od kasnijeg štampanja? Uostalom, jednom napisan udžbenik ne opterećuje autora nikakvim poslom prilikom štampanja novih primeraka.

Možda postoji dobra volja nekih autora da ustupe materijalni deo prava iz autorstva uz naznaku da su ih ustupili bez naknade? To mogu da urade ako svoje delo objave pod nekom od CC BY licenci koje ne sprečavaju komercijalnu upotrebu dela. Neko je bio trgovac i stekao dovoljno bogatstvo da ostavi zadužbinu. Neko je ceo svoj radni vek držao nastavu, sigurno nije stekao nikakvo materijalno bogatstvo, ali želi da iskustvo koje je stekao ostavi generacijama koje dolaze, kao što je znanje prenosio svojim učenicima, da se ne baci kada ode u penziju. Danas je ovo tehnički moguće. Da li je društveno korisno? Odgovor zavisi od toga koga pitate, ali i od njegovih ličnih interesa i od sposobnosti da lični interes predstavi kao javni.

Nove mogućnosti: postudžbenici

Ipak, ovo je samo deo uticaja računara na obrazovanje. Udžbenici su tu manji deo mogućnosti, skromni početak. Već početkom ovog milenijuma bilo je jasno da predavanja mogu da budu snimljena i dostupna preko interneta. Bila bi to pomoć učenicima koji iz ma kog razloga nekog dana nisu pohađali nastavu, kao i nastavnicima u pripremi predavanja. Vremenom bi uz snimljena predavanja bili dodavani snimci eksperimenata, eksponata, predela i slični video sadržaji koji bi ih obogatili.

Krajnji rezultat bili bi video-udžbenici, nešto nalik na nekadašnji Školski program, ali organizovano po jedinicama programa nastave, dostupno na internetu za pregledanje kada za tim postoji potreba, ne samo u fiksno vreme za sve gledaoce. Nema potrebe da se to radi svake godine i odjednom, baza snimljenih predavanja može da se gradi malo po malo i stalno da raste. Ipak, da bi se izgradila, mora da se sa gradnjom počne. Početo već jeste, sigurno, emitovana je nastava zbog epidemioloških mera. Arhivirano i dostupno?

MIT (Wikimedia Commons)

Uticaj računara na obrazovanje ne završava se s dostupnim udžbenicima i snimljenim predavanjima. Mogućnosti nove tehnologije širenja znanja počeo je da koristi MIT (Massachusetts Institute of Technology) prvo kroz otvoren pristup nastavnim materijalima preko MIT OpenCourseWare(https://ocw.mit.edu/index.htm), koji je nastao pre 20 godina, 4. aprila 2001. Nakon otvaranja nastavnih materijala nastao je MOOC (Massive Open Online Course), gde su kombinovani snimci predavanja, propratni materijali u formi teksta i testovi gde slušaoci mogu da provere šta su razumeli i zapamtili. Jedan primer je https://www.edx.org/, a ima i mnogo drugih, poput https://www.khanacademy.org/.

Ako se investira u zgrade škola, opremu, vodu, struju, grejanje, u nastavnike, možda može da se malo investira i u to da svaki predmet vremenom dobije i podršku u formi otvorene nastave, kao dopunu, ne kao alternativu? Ovde je pitanje investicija kvantitativno, ne kvalitativno. Koliko bi jedan promil budžeta za obrazovanje za godinu dana predmeta otvorenom nastavom podržao? A da možda sami nastavnici volonterskim radom počnu da realizuju takvu viziju? Neki to već rade, na svojim ličnim sajtovima. Još uvek ih niko u tome nije sprečio.

Srednjoškolci danas po autobusima, dok putuju do škole, vrlo često gledaju u svoje telefone. Čitaju li to svoje elektronske udžbenike da se pripreme za školu i u poslednjem trenutku unaprede svoje znanje? Verovatno ne, zvanične udžbenike sigurno ne, a mogli bi. Kada već stalno gledaju u telefone, možda bi bilo dobro da to vreme makar delom provedu korisno? Gledaće u ono što im je dostupno.

Liberalizacija i/ili oslobađanje

Ako je obrazovanje finansirano iz javnih fondova, mogu li informacioni sadržaji koji podržavaju nastavu da budu javno podržani i dostupni, sadržaji koji se upotrebom ne troše i u koje se investira samo jednom? Ako je cilj da se informacija prenese, da udžbenici budu što više i što lakše dostupni učenicima, danas je njihov sadržaj u nematerijalnoj formi informacije moguće preneti besplatno.

Da razdvojimo motive u Platonovom duhu: da li je motiv da udžbenici budu dostupni ili da se na njima zaradi? Treba li udžbenici za javno školstvo da budu profitna kategorija? Ako ne treba da budu, da li je moguće da ne budu? Nije moguće da udžbenici budu dostupni zbog autorskih prava? Čak i u slučaju da se autor odrekao materijalnog dela svojih prava? Ekonomski motivi pridruženih delatnosti i poreza na dodatu vrednost štite autora čak i kada on tu zaštitu izričito neće.

Sve navedeno su lepe želje koje ne mogu da se realizuju u uslovima gde je tržište veliko i materijalni interesi značajni, a možda ima i malo interesa za uticaj na sadržaj udžbenika. Ako je tržište malo, niko se ne otima za njega. Ako je nastavni sadržaj iz oblasti prirodnih nauka ili matematike, niko uticajan se za njega ne brine. Ako je očekivana zarada od pisanja udžbenika nepostojeća ili jako mala, autori nisu u dilemi da li da ispolje altruizam. Kada se spoje ove okolnosti, uslovi za nastanak otvorenih udžbenika su povoljni.

Na primer, na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu već niz godina postoje elektronski udžbenici, https://www.etf.bg.ac.rs/sr/studiranje/elektronski-udzbenici#gsc.tab=0. Postoji i udžbenik iz veštačke inteligencije na Matematičkom fakultetu, na http://poincare.matf.bg.ac.rs/~janicic/courses/vi.pdf, izdat pod jednom od Creative Commons licenci. Ima još primera. Niko ne tera autore da tako objavljuju udžbenike, niko ih čak ni ne stimuliše, ali oni ipak objavljuju.

Kako vreme protiče, broj elektronskih udžbenika raste, nijedan se nije potrošio zbog preuzimanja sa sajta. Oni postaju konkurencija udžbenicima izdatim pod vlasničkim licencama, postepeno ih marginalizuju. Za razliku od materijalnih objekata, ideje se upotrebom ne troše. To narušava uobičajene poslovne modele informacionih industrija koji su se oslanjali na materijalni nosilac informacije i ekskluzivnost njegove proizvodnje. Platon je opet dobio za pravo: materijalno i nematerijalno se bitno razlikuju.

Da li je moguće ono što postoji? Pitanje, paradoksalno, nema jednostavan odgovor. Slobodan univerzitetski udžbenik verovatno može da postoji, osnov za takvo verovanje daje činjenica da neki već postoje. Slobodan bukvar je malo verovatan, jer ekonomskih interesa ima. Što je više ekonomskih interesa uticajnih i povezanih aktera da se nova tehnologija ne primeni, to je teža njena primena. Ovo posebno važi gde je javnost slaba. Predložena rešenja su povoljna za javno finansiranje, kao što se javno školstvo i finansira, uz neobičan izuzetak sadržaja udžbenika.

Javno finansiranje nije blisko liberalizaciji, a osim toga seli sadržaj udžbenika sa prihodne strane državnog budžeta na rashodnu. Da li je liberalizacija štampanja udžbenika, gde neko drugi obezbedi sadržaj, koju neke licence dopuštaju, dovoljna liberalizacija? S druge strane, izgleda da liberalizacija jeste da neko drugi odluči šta vi morate da kupite. Znate li ko je to i čime obrazlaže svoju odluku? To je podatak od javnog značaja? Ipak, za utehu vam ostaje sloboda da izaberete hoćete li da platite karticom ili u gotovini, neće vam se niko mešati u suverenu odluku. Nekada su oslobađanje i liberalizacija bili sinonimi, ali je razvoj jezika doveo do toga da postanu antonimi.

Izgleda da je za sistem danas mnogo štetnije da vam neko nešto da, nego da vam nešto uzme. Informacije se mogu dobiti besplatno. Potreban je samo jedan čovek koji želi da vam informaciju da. Danas se informacije lako prenose. Samo jedan autor bukvara koji se odrekne materijalnog dela autorskih prava može da poremeti celo tržište bukvara. Naravno, ako se kupci bukvara pitaju, ali se tu sukobljavaju sloboda izbora i praksa liberalizacije.

Ravnoteža

Računarska tehnika i telekomunikacije su uradile svoje, dale su mogućnost. Pravne nauke su stvorile Creative Commons licence, javno su dostupne. Pružena tehnička mogućnost i razrađen pravni okvir se već sada koriste, nisu stvar budućnosti. Društvo treba da odluči hoće li ove mogućnosti da primeni u obrazovanju.

(Izvor Balkan magazin)