Само две године након што је Чарлс Дарвин објавио „Постанак врстаˮ, 1861. године, у солнхофенским кречњачким наслагама у јужној Немачкој пронађен је један од најславнијих фосила свих времена.
Припадао је створењу које су палеонтолози по устројству скелета и јасно уочљивим траговима перја сместа препознали као форму која у себи уједињује одлике диносаура и птица. Иако је свеукупна сума прикупљених чињеница које говоре о настајању и нестајању врста у живом свету већ увелико пружала речито сведочанство у прилог теорији еволуције, откриће таквог „прелазног” облика знатно је допринело њеној уверљивости у очима многих људи.
Није реч о дивовском створењу:
дужина му није прелазила пола
метра (заједно са репом), а
тежина један килограм.
Животиња је добила име археоптерикс, по грчким речима за „древна крила” или „древно перо”. Као претпостављени предак свих птица, археоптерикс је заузео почасно место у уџбеницима биологије, које му неприкосновено припада и данас.
До сада је пронађено укупно једанаест фосилних примерака који су сврстани у род Archaeopteryx. Њихова процењена старост креће се од сто четрдесет осам до сто педесет један милион година, што значи да је археоптерикс живео у доба јуре. Није реч о дивовском створењу: дужина му није прелазила пола метра (заједно са репом), а тежина један килограм. Поред перја, на блиску сродност са данашњим птицама указује општи план телесне грађе и неколико специфичних детаља, као што је присуство виљушкасте кости (познате и као јадац). У исти мах, археоптерикс показује бројне карактеристике диносаура: зубе, коштани реп, убилачке канџе.
Иако пернат, није извесно да ли
је, и у којој мери, археоптерикс
био кадар да лети.
Након дуге дебате, данас преовлађује мишљење да пронађени примерци археоптерикса не припадају истој, већ двема различитим врстама – Archaeopteryx siеmensii и Archaeopterix lithographica. Занимљиво је да је један од првих који су указали на такву могућност био наш сународник Бранислав Петронијевић, који је пажљиво упоредио грађу два најраније пронађена примерка, од којих се један чува у Лондону, а други у Берлину.
Примерак из Берлина (Википедија)
Иако пернат, није извесно да ли је, и у којој мери, археоптерикс био кадар да лети. Још увек се међу научницима води расправа да ли је живео при тлу, у високом жбуњу (дрвећа у археоптериксовим стаништима није било), или пак на обалама плитких лагуна. Неспорно је да је био грабљивац који се хранио различитим створењима мањим од себе. Пажљиве анализе скелета, засноване на могућим местима припоја летних мишића, указују да је мало вероватно да је археоптерикс могао да створи довољан узгон машући крилима, те је вероватније да је његов лет био налик на краће или дуже једрење кроз ваздух, потпомогнуто како крилним тако и великим репним перима ‒ можда не сасвим различито од акробација које данас изводе летеће веверице.
Редовна упозорења многих научника да је упорно истицање археоптерикса као животиње која се налази „на пола пута” између диносаура и птице далеко сувише упрошћено последњих година све више добијају поткрепљење захваљујући многобројним различитим диносаурима чије је тело такође било покривено перјем, углавном очуваним у богатим налазиштима фосила у Кини. Неки од њих -Archiornis, Xiaotingia, Aurornis – притом су, по свој прилици, једнаке старости или још старији од археоптерикса.
Многи палеонтолози су данас
уверени да археоптерикс ипак
није био праотац, већ древни
рођак птица по бочној линији
‒ својеврсни „праујак”.
Тако је дошло до општег преиспитивања да ли је археоптерикс збиља претеча класе птица или доступне чињенице пре указују на то да је реч о још једном од пернатих диносаура ‒ припаднику једног од неколико давно ишчезлих огранака који су се у неком тренутку одвојили од гране из које ће се касније развити птице. Другим речима, многи палеонтолози су данас уверени да археоптерикс ипак није био праотац, већ древни рођак птица по бочној линији ‒ својеврсни „праујак”.
Иако често потезана као аргумент у покушајима оспоравања теорије еволуције, промена нашег схватања места које археоптерикс заузима на дрвету живота односи се превасходно на редослед појединих еволуционих корака, а не на чињеницу да се еволуција одиграва, као ни на покретачке механизме еволуционог процеса и принципе којима научници настоје да их разјасне. Много су плодотворније расправе које теку о различитим чиниоцима који су условили издвајање предака птица као засебне групе међу диносаурима и усмерили постепене промене њихове грађе, укључујући адаптације које су им временом омогућиле да савладају најпре једноставне, а затим све захтевније технике летења.
Сва ова питања нераскидиво су повезана са још једном великом загонетком ‒ због чега су тачно ране птице преживеле катаклизму која је учинила крај многим другим групама живих бића, укључујући и њихове рођаке диносауре – пустошећи удар астероида или комете који је пре око шездесет пет милиона година оставио за собом кратер Чиксулуб на дну Мексичког залива.
Не више уздигнут на пиједестал „карике која повезује” гмизавце и птице, већ као једна међу небројеним формама живих бића на нашој планети, које су све суштински прелазне ма колико дуго трајале, археоптерикс нам и данас умногоме помаже да боље разумемо велику таписерију природе коју кривудави токови еволуције, рачвајући се и сустичући, примичући се и размичући, прекидајући се и преплићући, већ милијардама година ткају и парају попут Пенелопиног платна.
(Срђа Јанковић, РТС Радио)
