АРГУСОВ ПОГЛЕД

ПРЕПРАВКА ГЛОБАЛИЗМА

Global strategy solution concept - earth jigsaw puzzle

Unsplash

Може ли се глобализација поправити? Једини наратив који у том погледу обећава јесте онај који аутори (по мом мишљењу погрешно) описују као „популистички левичарски наратив.


Проф. др Бранко Милановић

У одличној, управо објављеној књизи, Шест лица глобализације, Антеа Робертс и Николас Ламп описују 6 доминантних наратива о глобализацији и свему што је у процесима глобализације било добро или лоше. Уз минималне интервенције они излажу кључне елементе сваког од разматраних наратива, онако како би то учинили њихови заговорници, да би у другом делу књиге испитали преклапања и разлике између њих. Овде ћу изложити сажети преглед тих 6 наратива, не говорећи о њима експлицитно, зато што су сви већ добро познати широј јавности и зато што се надам да ће моја критика сваког понаособ довољно осветлити њихове кључне елементе.

Први приступ глобализацији који Робертс и Ламп разматрају јесте поглед који заступа естаблишмент. Са овог становишта, глобализација ће на крају свакако донети корист свим учесницима, иако добит може бити неравномерно расподељена и биће потребно доста времена да се реализује. Овај наратив служи пре свега потребама самог естаблишмента, на пример, када се занемарује чињеница да се Сједињене Државе нису обогатиле поштујући начела слободне трговине, већ примењујући хамилтоновски протекционизам, или да неки од трговинских споразума закључених после Другог светског рата нису били мотивисани заштитом слободне трговине или потребама „либералног међународног поретка“, већ стратешком амбицијом Сједињених Држава да учврсте снажну независну мрежу земаља „слободног света (који је згодно дефинисан тако да укључује све режиме који нису комунистички, без обзира на унутрашњу политику).

Главни адут овог наратива је то што с правом може истицати чињеницу да је економско повезивање различитих земаља после 1980. године допринело удвостручавању светског производа и потрошње роба и услуга по глави становника.

Левичарски наратив (који у мом тумачењу обухвата оно што Робертс и Ламп описују као „популистички левичарски наратив у маниру Бернија Сандерса и Елизабет Ворен, као и наратив фокусиран на монополистичку „корпоративну моћ) на више начина је најконзистентнији. Овај наратив нуди две уверљиве тезе: (1) унутрашња политика сваке земље данас је прилагођена потребама појединаца богатих капиталом и оних који остварују високе приходе, и (2) политике које им иду наруку омогућиле су великим компанијама да стекну статус монополиста на тржишту рада (као једини локални послодавци) и избегну плаћање пореза у одговарајућим износима.

Осим што су обе поменуте тврдње тачне, оне исправно указују на политичке корене процеса пропадања средње класе. Тај процес је у великој мери (у наставку ћу се вратити на ову ограду) последица моћи богатих компанија и појединаца да прилагођавају законске оквире сопственим потребама и избегавају плаћање пореза. (Читањем Вол стрит џорнала лако ћете открити чиме је дефинисан поглед на свет ове категорије људи. За њих постоје само две променљиве од значаја: колико тржиште „расте и колико се порези смањују).

Ограду „у великој мери употребио сам с разлогом. Смањивање популације и опадање релативног дохотка западне средње класе није последица само промена у унутрашњим политикама. То се догађа и зато што је глобализација омогућила компанијама да се селе на јефтиније локације (где су плате ниже) и да домаћу производњу замењују јефтиним увозом.

Заговорници оваквог тумачења глобализације наилазе на проблеме када се треба помирити са чињеницом постојања прећутне коалиције између капиталиста богатог света и сиромашних људи у земљама у развоју. И једни и други су на добитку захваљујући замени скупих западних радника јефтинијом радном снагом. У поглављу о наративу корпоративне похлепе, веома прецизну критику механизама које велике западне корпорације користе у покушају да избегну плаћање пореза прате неуспели покушаји да се покаже да су НАФТА и слични аранжмани погоршали ситуацију радника у сиромашним земљама и да отуда још постоји поклапање интереса радника у богатим и сиромашним земљама. То је веома тешко одбранити.

Лоше плаћени послови из западне перспективе често су веома добро плаћени послови из перспективе сиромашних земаља. Радници у Вијетнаму, Тајланду, Етиопији или Перуу немају ништа против рада за северноамеричке или европске или кинеске компаније, јер је у великом броју случајева једина алтернатива коју имају на располагању незапосленост или пуко преживљавање у самозапослењу. Покушаји изградње неке врсте међународне солидарности радника пропадају на тешком терену личних интереса.

Али тај проблем не дотиче оне које Робертс и Ламб називају „десничарским популистима. Десничарски популисти практикују конзистентан поглед на свет. У њиховом свету добробит странаца нема никаквог значаја (зато им је неважно да ли мексички радници имају користи од слободне трговине). Друго, идеал коме треба тежити је национална културна хомогеност – углавном фиктивна рекреација света из 50-их и 60-их година 20. века. Они немају проблем с мањком интелектуалне кохерентности.

Проблем с десничарским популистима је у томе што воле оне делове глобализације који им обезбеђују јефтину робу, али им се не допада губитак добро плаћених послова, што је предуслов за приступ јефтиним робама. Другим речима, они желе да у исто време купују јефтине HD телевизоре и раде у производњи на пословима који се плаћају 50 долара на сат. Те две ствари није могуће имати у исто време. Зато десничарски политичари, попут Трумпа, могу уз много буке најављивати потезе који ће терен међународне трговине прилагодити потребама њихових земаља, али не могу побећи од глобализације. Њихово противљење глобализацији остаје на вербалном нивоу; везани су за јарбол глобализације привлачношћу високих реалних доходака до којих се стиже потрошњом јефтиних роба. Зато десничарску опозицију, по мом мишљењу, не треба схватати превише озбиљно.

Само укратко ћу изложити преостала два наратива. Геоекономски наратив глобализацију схвата у оквиру националних интереса. То није привлачан приступ, али је у себи конзистентан. За његове заступнике нема добре или лоше глобализације. Постоје само глобализација која је за Сједињене Државе добра и глобализација која је за Сједињене Државе (или било коју другу земљу) лоша. То им омогућује да се без тешкоћа померају са позиције употребе моћи за екстракцију права интелектуалне својине на употребу моћи да се дељење права интелектуалне својине спречи; или са залагања за унапређење стандарда рада на противљење унапређењу ових стандарда. Интелектуална неконзистентност ове позиције на практичном нивоу објашњава се пуном конзистентношћу на једном вишем нивоу.

Последњи наратив припада типу који поручује да се сви (без обзира на нацију, доходак, класу, род, расу итд) налазимо у истом чамцу. О овом наративу не може се много рећи, осим тога да за разлику од свих осталих успева да у исто време буде потпуно интелектуално неконзистентан и крајње неодређен у нуђењу могућих путева да се наша ситуација побољша.

На крају, узимајући у обзир све што су аутори рекли, може ли се глобализација поправити? Једини наратив који у том погледу обећава јесте онај који аутори (по мом мишљењу погрешно) описују као „популистички левичарски наратив. Овај наратив кључне проблеме идентификује на нивоу националних политика, унутар националних политичких система, па се, бар у равни теорије, може фокусирати на уочене недостатке и покушати да их отклони. Ипак, верујем да ни његови заступници не могу бити превише оптимистични због природне склоности глобализације да у домену кретања капитала и трговине предност даје јефтинијим произвођачима, онима који углавном не припадају западној средњој класи. Ипак, овај приступ нуди могућност да се политичка и економска моћ 1% најбогатијих ограниче, да се осигура финансирање јавних добара, да се повећају порези за велике компаније и богате и да се тако, коначно, побољша политичка клима унутар сваке земље понаособ.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

1 коментар

Оставите коментар